Легитимација

Срби овде не треба да се мешају, на Хрватима је да одлуче да ли је „За дом спремни“ њихова национална легитимација. Судећи по свему постојећем јесте, али сачекајмо

Кад у Хрватској више не буде живео ниједан Србин (то време није далеко) мржњу ће усмеравати на споменике културе и постојања „хрватских Срба“, на Србију као државу и Републику Српску, свакако. Тако су одгојени; на мржњи, нетрпељивости, најблаже речено резерви према Србима. Ово је – да не испадне као наша тврдња – бивши градоначелник Сплита, Жељко Керум, јавно признао, пре неколико година, у камеру ХРТ.

Хрватска државотворна идеја артикулисана од стране Анте Старчевића, настала је на мржњи према Србима, делимично према Угарској и Аустрији. То су прст и нокат. Аустроугарска одавно не постоји, остали су Срби. Зато нека вас не чуди „За дом спремни“ у Јасеновцу, извињење Колинде Грабар због српске чоколадице и цела та атмосфера у држави коју је створио Туђман. Чуђења је вредно ћутање Европе.

Пројектујте у машти идентичан гест председника Србије. Можда ћу претерати, али верујем да би извињење Томислава Николића, због давања чоколадице произведене у Хрватској, неком српском малишану, истог дана довело до ванредне седнице Европске комисије, прекида свих разговора о путу Србије ка ЕУ, отварања старих прича о деведесетим годинама и улози Николића и Вучића у њима.

Ту негде лежи и могуће објашњење горњих дилема, а објашњење каже да ће Хрватска – све док Србија буде ћутала – толерисати, дохрањивати и правдати мржњу према Србима и Србији јер су, тврди службени и неслужбени Загреб, Срби и Србија извршили агресију на Хрватску. То је њихова дефиниција рата деведесетих на основу које правдају све што чине према Србима.

Наравно, ово је чиста лаж; писао сам о томе безброј пута и наставићу – пошто је истина супротна од службене хрватске дефиниције распада СФРЈ, а Срби сопствену историју забораве неупоредиво брже него што је запамте.

Исто тако, ни Вучић ни Николић немају ни најмањи разлог да погну главе кад им неко спомене деведесете. Који је њихов злочин? Политичко деловање на линији одбране српских интереса, да не кажем угрожених Срба? Где је ту злочин? Шта је друго требало да раде? Данас су челни људи Србије упоришна тачка мира у региону. Колинда Грабар, а пре ње Милановић, Карамарко, данас Пленковић, чинили су и чине све што могу да охрабре хрватске фашисте и усташоиде. Они су у деведесетим, константно у ратном стању, и ако не у мржњи онда свакако нетрпељивости према Србији и Србима.

Значи, Србија треба много гласније да се одреди према Загребу? Не. Србија треба да каже да је рат деведесетих био грађански, ништа више. А на Хрватима је да одлуче да ли је „За дом спремни“ њихова национална легитимација. Судећи по свему постојећем – јесте. Али, сачекајмо.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић