Игор Мандић, хрватски писац, есејиста, фељтониста и критичар, поручује да је приметио да се судбина поиграла са лијепом њиховом. Отприлике онолико Срба колико је истерано, што побијено теком такозваног Домовинског рата, отприлике се толико Хрвата касније иселило. Отприлике, између 250 и 400 хиљада
Игор Мандић, хрватски писац, есејиста, фељтониста и критичар, недавно је објавио нову књигу која се зове „Предсмртни дневник“.
Ова јединствена и необична књига је својствена „енцикопедија смрти“ – којојм се Мандић бави од античких времена до данас. Почевиши од промишљања о Епикуру, па све до смрти хрватских књижевних великана али и сопствених болних искустава (смрт ћерке), Мандић је створио чудесан дневник умирања.
Он је тим поводом дао интервју новинару „Еxпресс-а“ Борису Рашети.
Говорио је о књизи, али и о начину на које било које друштво памти и доживљава писца.
– Пуно је значајнијих људи, мојих савременика или оних који су били прије мене, које сам обожавао, знајући колико вреде, али су пали у заборав. То је изгледа у људској природи. Не мислим да је то искључиво у природи хрватске публике и народа, није. То је свјтска појава. Књига, иначе, није некролог политичком пројекту, али полемички коментари објављивани под насловом ‘Нон сервиам’ јесу. Они су овде нашли право место као, то сте добро приметили, нека врста смртновнице једном пројекту.
На питање како његов некролошки приступ одговара и самој слици Хрватске, из које као и из Србије одлазе млади, Мандић одговара:
– Ја сам приметио једну чудну чињеницу, како се судбина иронијски поиграла с нама. Отприлике онолико Срба колико смо истерали, што истерали, што побили теком такозваног Домовинског рата, отприлике се толико Хрвата касније иселило. Отприлике, између 250 и 400 хиљада с једне и друге стране је нестало, нису више ту. Колико је Срба отишло, толико се Хрвата, више-мање младих Хрвата, иселило из земље. Ситуација се некако уједначила. Хрватска је опет на нули. Судбина нам се наругала и опалила нам ћушку.
Мандић се на питање новинара да ли се можда данас окренуо вери, окомио на исту:
– Ма ово звучи грозно, али ја тврдим да је Библија књига која је упропастила Европу. Неки други је сматрају светом и највећом књигом свих времена но хришћанство јер као религија која је у Европу увезена с Блиског истока – хришћанство није настало у Риму, него у Јерусалиму – упропастила је дотадашњи грчко-римски свет који је, додуше, имао својих политеистичких мана.
Одговорио је и како се догодило:
– Зато што га је закрвило! Најпје је људима пружило лажну наду у спасење, а затим их оптужило за то спасење приписујући свима кривицу за источни грех. Смрт је казна за сексуалност, што су тек касније схватили фројдовци. То је религија која прети смрћу, као осветом за грешни живот. Па то је језиво. Каква је то религија која не може веровати у неког доброг бога, него верује у злог бога који нас кажњава? Страх од бога је оно што је упропастило Европу, а друга је ствар што је каснији црквени раскол 1054. био најгора ствар која се догодила. Попови у мантијама посвађали су се око неке погаче, потом разделили источну и западну цркву, да би из ње изашле све ове невоље с којима имамо посла све до данас. И такозвани Домовински рат је произашао из тог раскола – истиче Мандић.
– Црква је узрок раздора и мржње између нас и наших источних суседа, с којима наводно нећемо дуго бити пријатељи, како то рече наша председница. Пуно ће воде протећи Савом и Дунавом, рекла је. Ја то тумачим овако: Пријатељи ћемо бити, али врло важно, бити пријатељи. Бит ћемо једна држава! Пријатељи ћемо бити с Исландом и с Бурундијем, али ћемо пре или после бити једна држава.
Најзад, на питање да ли постоји опасност од нових сукоба овде, Мандић одговара оптимистично. Људи више немају толико чврсте идеале због којих би се систем срушио – што је и добро. Нема више „светих крава“ као што су то у Југославији били Тито, ЈНА, братство и једниство.
– Ради се на томе да се десакрализују ти појмови светих крава, пре или после ће то пукнути као танка стаклена фигурица под притиском стаклене ноге. Оне свете краве из мрачних времена, дакако мрачних, створене су у крвавој народноослободилачкој борби, ношене револуционарним еросом, с чврстом идеолошком структуром мишљења и дугогодишњим кадровским радом од најнижих слојева, радника и тежака до службеника и интелектуалаца, устрајним роварењем, јер је једино тако било могуће створити базу за револуцију. Е те свете краве су нешто сасвим друго од ових које су створене случајно – закључује Мандић.
Извор: ИНТЕРМАГАЗИН