fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Латино и Методије (1)- Како су Срби прописали латиницом

knjiga-dan ustanka

Коjим писмом пишеш? Питање jе коjе се може поставити само Србину. Ми смо тренутно jедини народ у цивилизованоj Европи, чиjи се апсолутно сви припадници могу похвалити да умиjу читати и писати по двиjе азбуке, на jедном те истом jезику.

Оваj фељтон се намjерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекуjе у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

Оваj графолошки ендем, стар jе свега шездесетак година. Створен 1945. године, кад jе у званичне службе и систем образовања уведена латиница, фаворизована од стране комунистичког режима. Ћирилица jе до тада била потпуно суверено писмо српског народа, и он се у БиХ под аустро-угарском управом, за њега одлучно борио.

Тако jе 1883. озваничен Вуков фонолошки правопис (чак и за латиницу), 1905. jе изборена наредбa о потпуноj равноправности писама, а 1910. да сви ученици мораjу учити оба писма.

Ово jе остваривано мукотрпно, поготово за вриjеме владавине Калаjевог насљедника, барона Буриjана. Тада, због притиска државне управе, муслимани прелазе на латиницу, задржаваjући понегдjе босанчицу (вариjетет ћирилице).
Да jе Аустро-угарска свjесна значаjа ћирилице за српски идентитет, показала jе одмах по почетку Првог свjетског рата, што наjбоље илуструjе изjава генерала Саркотића: треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.

Тако jе њено укидање од краjа 1914. до почетка 1915. постепено завршено у Хрватскоj. Забрану у БиХ предлаже Никола Мандић, замjеник Земаљског Поглавара и касниjи предсjедник Владе НДХ, али jе извршена тек у jесен 1915. по успjешном окончању Макензенове офанзиве на Србиjу. Почетком 1916. окупационе власти укидаjу ћирилицу у Србиjи, а у априлу исте године и у Црноj Гори. Ове одлуке jе измjенила тек оружана сила, коjе jе уjедно створила Краљевину СХС.

Проjект предкомунистичког jугословенства, имао jе различите замисли на азбучном пољу. Једна од њих jе да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавски изговор, како би се постигла тjешња веза у књижевном jезику. Срби то никада ниjесу прихватили, па се оваj период не може сматрати раздобљем погубног дjеловања.

Уjедињење под Карађорђевићима, до одређене мjере jе чак и доприњело ширењу, односно несметаниjем коришћењу ћирилице на западу.

Након Другог свjетског рата, иако jе одлучна већина становништва СФРЈ користила ћирилицу, латиница jе уздигнута на пиjедестал свеjугословенског писма. Приjе свега, због владавине човjека коjи га ниjе користио, нити jе имао благонаклон однос ка народу коjем писмо припада.

Култ личности jе довољан повод, да се Јосип Броз означи као главни кривац за прогон ћирилице. Ако ниjе био идеjни творац проjекта, несумњиво jе његов ктитор.

Борачки састав партизанског покрета jе до капитулациjе Италиjе 1944. године, био jе искључиво српски. Са друге стране, српска интелектуална елита jе била изразито антикомунистичка. Особито након смрти Младена Стоjановића, када jе Тито постао наjмаркантниjа фигура комунистичког покрета. Зато jе његова власт поистовjетила уништавање писма, са остацима парламентарне монархиjе.

Након 1945, директивом jе наложено да се ћириличне писаће машине замиjене латиничним, у свим установама СР Србиjе. У условима страховладе приjеких судова, ниjе се могло ни помислити на jавну расправу о оправданости и легимитету таквог потеза, каква се данас захтиjева при сваком говору о повратку ћирилице.

Латиница jе постала писмо класно освиjештеног, модерног Србина, коjи намjерава напредовати у служби. Ознаке путних праваца у српским мjестима су биљежене латиницом, а дjеца у школама су морала jедне седмице писати ћирилицом, jедне латиницом. Заузврат, у школама СР Хрватске, ћирилица се примjењивала колико и глагољица.

Дjеловање овог проjекта на подручjу тзв. уже Србиjе jе кључно, jер jе комунистички режим оставио као резерват. Једину териториjу, гдjе се придjев српски могао користити без оптужбе за шовинизам. Таj простор jе, тековинама Првог српског устанка, постао културно средиште нациjе. Традициjом Доситеjеве Велике устаничке школе, те самосталном државном управом, преузео jе примат Новом Саду и другим научним упориштима у Воjводини Србиjи.

Противћирилични покрет jе наjуже везан са политичком маргинализациjом српске нациjе, и имао jе два правца. Први: денационализациjа Срба у Србиjи, а посебно у Црноj Гори. Стварањем хибридне jугословенске (тj. црногорске) нациjе, уз федералну владавину по матрици слаба Србиjа, jака Југославиjа. Други: одрођавање Срба у Хрватскоj и БиХ, ради њихове асимилациjе.

Симптоматично jе да су све студентске и интелектуалне побуне српског народа (нпр. демонстрациjе 1968.), биле либералистичког предзнака; док су се у осталим националним заjедницама СФРЈ, толерисали изразито агресивни шовинистички покрети.

То jе кулиминирало кризом jугословенства, и Уставом 1974. Републике су постале националне државе, док се jугословенство и даље захтиjевало jедино од Срба. Београд jе био (и данас jе) космополитски ориjентисан главни град СФРЈ, док су Љубљана, Загреб, Сараjево, Скопље, (али и Нови Сад, Титоград, Приштина) главни градови националних заjедница доминантних, или присутних у тим административним цjелинама.

Пише Дани(j)ел Симић

 

Извор: frontal.rs

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: