Коjим писмом пишеш? Питање jе коjе се може поставити само Србину. Ми смо тренутно jедини народ у цивилизованоj Европи, чиjи се апсолутно сви припадници могу похвалити да умиjу читати и писати по двиjе азбуке, на jедном те истом jезику.
Оваj фељтон се намjерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекуjе у будућности?
ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА СЦГ РС Воjводина
Захваљуjући наслиjеђу САП Воjводине, ниjе никакав проблем пронаћи човjека у тридесетим годинама, коjи не зна званични jезик своjе државе. Самим тим и писмо. На путоказима су натписи на неколико jезика, а метарске табле кажу чак и да jе нешто општина, opština и općina.
Што води свему, само не економскоj исплативости, мирном суживоту, и грађанском друштву. Вjештачког потенцирања разлика jе свjесна и влада Мађарске, коjа jе одмах по ступању у ЕУ послала протест тамошњоj скупштини. Знаjући већ поменуте факте, жаљење на угроженост мањинских и људских права Мађара у Србиjи; нешто jе што би се поређењем међудржавних односа с почетка 20. виjека, сматрало обjавом рата.
За то вриjеме, покраjинска Влада jош од 2000. године лиjепи латиничне плакате, стављаjући то писмо као идеолошко опредjељење за аутономиjу. Српско културно средиште из предjугословенског периода, коjе се надахњивало косовском епиком и вапило за уjедињењем, претворено jе за само 60 година у расадник сецесионистичких, латинизираних идеологиjа, против коjих су се Воjвођани некада ватрено борили.
Сви на jезику грађански орjентисани лидери, служе се наjпримитивниjом локалпатриотском ксенофобиjом, у циљу свог паланачког деспотизма.
Комунистима у прављењу ове административне цjелине, ниjе сметало чак ни њено очигледно „аристократско“ име. Стога на Трг Слободе у Новом Саду, или на неко друго мjесто, ниjе никада додат достоjан споменик воjводи Стевану Шупљикцу, као што ни статуа цара Јована Ненада у Суботици (након рушења од стране мађарских фашиста) ниjе обновљена све до вишепартиjске ере.
Што указуjе да се, црногорском матрицом, тежило заметању етимологиjе имена покраjине. Да jе то само ампутирани апендикс Воjводине Србиjе, проглашене давне 1848.
Централна Србиjа
Читав регион зависи искључиво од онога што се одвиjа у Београду. Тако имамо умоболно стање да се Срби изван матице (у данашњоj Хрватскоj и Федерациjи БиХ), боре за право да користе своjе национално писмо, док оно у њиховоj матичноj држави, али и Републици Српскоj, изумире.
Осим писма, имамо и двиjе националне политике. Једну у слободноj земљи, и jедну ван ње, што нас чини скоро шизофреним народом. Тренутно стање на подручjу примjене националног писма, може се окарактерисати као: потпуна атрофиjа азбучне свиjести.
Међу дневним новинама у Београду, однос jе 2000. године био 4:3 у корист ћирилице. Затим он 2002. пада 5:6 на штету ћирилице, да би 2006. он био 4:5, а 2008. чак 4:7. Такође у корист латинице. Симптоматично jе да, изузев Правде, ниjедан новопокренути, нетрадиционални лист, ниjе одабрао ћирилицу за своjе писмо; док jе од периодике само Печат прешао са латинице на ћирилицу.
Говор о дневним новинама заварава, jер су оне по природи ствари високотиражне. Истраживање из 2000. године, на узорку од 107 стабилниjих издања нађених на излозима трафика у центру Београда (Славиjа), показало jе поражаваjући однос од 17:90 на штету ћирилице. Таj омjер jе данас додатно помjерен у корист латинице, да се без претjеривања може говорити о изумирању ћирилице.
Данас, осам година касниjе, готово да не постоjи могућност, да нека редакциjа покрене комерциjално новинско издање ћирилицом. Изузетак представљаjу они, чиjа уређивачка политика има национални или вjерски предзнак, али по правилу и никакав утицаj на млађе нараштаjе.
Посебно погађа, што у ћириличном облику нема ни jедан часопис коjи се бави аутомобилизмом или информационом технологиjом, односно популаризациjом технологиjе уопште.
У случаjу музичких, тинеjџ, модних, лаjфстаjл, па чак и трачерских публикациjа, избор ћирилице се сматра тржишним самоубиством. Повремени преседани, као у случаjу српског издања Плеjбоjа (логотип остаjе латинични), учињени су искључиво у циљу разликовања од хрватског или досадашњег издања, односно након редакциjских свађа и циjепања (нпр. Српски Национал, Нови Блиц – касниjе Глас Јавности).
Заправо, изузев дневних издања и седмичника НиН, нема читаниjе и утицаjниjе периодике штампане ћирилицом.
Истраживање, такође из 2000, проведено у Ц-маркету (Канарево брдо, Београд) прерасло jе у потпуни крах. Циљ jе био утврдити, колико домаћих производа има ћириличне етикете. Убрзо питање ниjе био однос, него има ли ћирилице уопште? Седам година санкциjа, без услова за извоз, ниjе промиjенило ништа у трговачкоj свиjести.
Идеологиjа из комунистичког периода, ћирилици jе задржала звање дизаjнерски рогобатног писма. Од артикала у jедном великом супермаркету, ћириличну амбалажу има тек незнатан броj, наjчешће не претjерано познатих.
Данас jе таj броj jош сиромашниjи, и нови ћирилични брендови се срећу готово само у прехрамбеноj индустриjи. Творитељи рекламних кампања, називе иностраних фирми биљеже углавном латиницом. Чине то по правопису земаља из коjих исте потичу, док ћирилицу не употребљаваjу ни у осталим диjеловима пропагандне поруке.
Не постоjи ТВ станица коjа користи искључиво ћирилицу. Државна телевизиjа jе (са изузетком Трећег канала), била jедина коjа jе скоро искључиво употребљавала ћирилицу. У периоду након 5. октобра 2000. године, медиjским простором Србиjе су завладали представници тзв. невладиног сектора, те им jе због омражености РТС, успjело поистовjећење претходног режима и националног писма. На исти начин, на коjи су то учинили комунисти 1945. године.
Тако након сваке револуциjе, ћирилица пада за корак ниже. Већ 2001. године се поjављуjу тенденциjе латиничног контаминирања РТС.
Данас, новоустановљеним прописима РРА, у етеру изузев РТС нема нити jедна телевизиjа коjа претежно користи ћирилицу. Пинк, што jе веома симптоматично, на териториjи Србиjе стране програме титлуjе ћирилицом, што ниjе програмска политика његовог огранка у БиХ.
Титлови и плакати у српским биоскопима су искључио латинични. И за стране, и за домаће филмове. Иста ситуациjа jе са омотима албума српских музичара.
Избор ћирилице у ту сврху jе краjњи преседан, при чему се таj клише среће код обе супротстављене групациjе. Ни тзв. забавњаци, ни тзв. народњаци, не користе српско писмо, што jе jош jедан доказ потпуне глупости концепциjе о „двиjе Србиjе“.
(наставиће се)
Дани(j)ел Симић
Извор: frontal
Везане виjести:
Латино и Методиjе (1)- Како су Срби прописали латиницом
Латино и Методиjе (2) – Методи елиминациjе ћирилице у СФРЈ
Латино и Методиjе (3) – Образовнополитичка незаинтересованост