Латино и Методије (2) – Методи елиминације ћирилице у СФРЈ

Коjим писмом пишеш? Питање jе коjе се може поставити само Србину. Ми смо тренутно jедини народ у цивилизованоj Европи, чиjи се апсолутно сви припадници могу похвалити да умиjу читати и писати по двиjе азбуке, на jедном те истом jезику.

Оваj фељтон се намjерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекуjе у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

Западно од Дрине, провођење противћириличног програма било jе далеко лакше од оног у Србиjи, као природан наставак геноцида са епицентаром у Јасеновцу, када jе страдало близу 1.000.000 западних Срба. Додатно олакшан, онемогућавањем рестаурациjе било коjе институциjе са српским обиљежjем.

Лакоћа коjом jе проjект изведен, схватљива jе само удубљењем у статистику геноцида. За све српске научнике, учитеље, попове, официре, политичаре, трговце и умjетнике; коjе ниjесу побиле или протjерале усташе, побринули су се комунисти. Уколико ниjесу стрељани због четништва, њиховом класном неподобношћу им jе онемогућен jавни рад, и сваки облик друштвеног ангажовања. Кадровска политика jе на руководећа мjеста довела углавном полуписмене, или неписмене људе српске националности.

Тек описмењени или приучени, они ниjесу могли имати свиjест ни о постоjању, а камоли неопходности очувања алфабетске традициjе. Уздигнути степен више на друштвеноj љествици, слиjепо су слушали све директиве Централног комитета КПЈ. Забринути jедино, за очување своjе владаjуће позициjе у заjедници.

У домобранским и усташким редовима, чистка ниjе била толико темељна. Споменик у Јасеновцу, наjбоља jе илустрациjа тог односа снага. На њему не само да не пише ко jе, колико, и кога ту убиjао; него су и сасвим неутрални стихови Ивана Горана Ковачића – написани латиницом! Клерофашистичке идеjе, наставиле су се проводити скривене иза петокраке. Акциjа jе провођена на два начина.
Први – отвореном примjеном силе.

Путем злоупотребе републичких институциjа, онемогућено jе штампање ћириличних публикациjа ван териториjе Србиjе и Црне Горе. Посљедњи часопис тискан ћирилицом у СР Хрватскоj, изашао jе jош давне 1971. У вриjеме побуне хрватских национал-комуниста, кад jе чињеница да српско становништво званично чини конститутиван народ – потпуно игнорисана. Још 16.03.1967, у загребачком листу Виjесник jе обjављена Декларациjа о називу и положаjу хрватског jезика.

Потписници су били осамнаест наjрелевантниjих институциjа, укључуjући Матицу Хрватску и Друштво књижевника Хрватске.

Као одговор на таj Павелићевски тон, из Београда jе боjажљиво упућен Предлог за размишљање. Братствоjединствени документ, иза коjег су индивидуално стала jедва 42 српска писца, да би их већина под притиском потписе доцниjе повукла. Потписнике петициjе из Виjесника, нико ниjе притискао.

Телевизиjа Загреб jе одбиjала да приказуjе филмове титловане ћирилицом, иако су такви тада били риjетки. Вршена jе непрестана дискриминациjа оних, коjи су покушали да у службеним каналима употриjебе ћирилицу. Упутнице, чекови, радне и ђачке књижице, ниjесу постоjале и на ћирилици. Они коjи су их попуњавали ћирилицом, налазили су на малтретман. Особито у периоду пред распад СФРЈ.

У школском систему, инсистирање на ћирилици сваке друге седмице, у БиХ jе било млако у основним (зависно од личног става и националног пориjекла предавача), да би у средњим школама потпуно изостало.

Чак jе и ЈНА, као кичма лабаве федерациjе, његовала канцелариjски функционални стил; гдjе jе латиница званично писмо, а нарjечjе екавски изговор. Промjена нарjечjа jе далеко jедноставниjи и теже укорjењив захват, него што jе наметање азбучног рjешења, коjе су Срби стога у прошлости већ одбацили. Да jе то тако, видљиво jе и из ратног увођења екавице као званичног нарjечjа у Републици Српскоj, захваљуjући коjем ни jедан проценат становништва ниjе напустио иjекавицу.

Нимало скривено, одбиjала се дистрибуциjа ћириличних издања у Словениjу, Хрватску, па и БиХ. Предузећа из Србиjе, Црне Горе и Македониjе су, под оваквом бољшевичком принудом тржишта, престаjала на своjе производе стављати ћириличне етикете. Часописи (сjетимо се Политикиног Забавника) традиционално штампани српским писмом, принуђени су на двоазбучно умножавање због западне културне нетолеранциjе (или некултуре, jугоносталгичари?). Обратан процес, наравно, ниjе долазио у обзир. Српски комунистички кадрови, будно су пазили да братство и jединство не буде нарушено.
Други начин – Псеудостручна идеологиjа

Други начин jе био опасниjи и далекосежниjи. Идеолошки и псеудостручан, бавио се лансирањем фашистоидних крилатица, међу коjим jе наjпознатиjа: Нећемо ваљда с ћирилицом у свиjет?
Задатак оваквих расистичих изjава jе да се развиjе полемика, у коjоj би се аутохтоно словенско писмо прогласило за превазиђено.

Писмо Повеље бана Кулина, Мирослављевог jеванђеља, Душановог законика, оглашено jе за примитивно и ненапредно. Ћирилица постала наjбитниjа препрека, укључивању њеног корисиника у европске интеграциjе.

Без обзира што jе начињена по узору на грчко уставно писмо, и што античку Грчку баш та, западна Европа, сматра своjом колиjевком. Срачунато, наше писмо jе везивано за комунизам, иако jе више него очито да jе српски народ његовa наjвећa жртва.
Пише Дани(j)ел Симић

Извор: frontal.rs

Везане виjести:

Латино и Методиjе (1) – Како су Срби прописали латиницом