Култура у избјеглиштву

КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ

Са прогоном Срба из Српске Краjине и Хрватске током рата 1991 – 1995, а посебно у воjним операциjама „Бљесак“ и „Олуjа“ у маjу и августу 1995. године, дошло jе и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови милениjског присуства Срба на тим просторима.^[1] Нажалост у Србиjи ниjе постоjало расположење да се покрене домаћа и свjетска jавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. Гласови риjетких поjединаца били су недовољни да се то постигне. У протеклом периоду духовна баштина ниjе пописана нити законски заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институциjа културе у Хрватскоj коjе се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се стању данас налази. С тим више када се имаjу у виду велика разарања коjа jе она претрпjела у периоду од 1941. до 1945. и затим, у периоду социjалистичке власти послиjе рата, а посебно у посљедњим крвавим сукобима. Све ово упућуjе да се питање српске духовне баштине у Хрватскоj мора узети у озбиљно државно разматрање Србиjе jер ће се таj проблем поjавити у свим будућим дипломатским преговорима.

Страдање споменика српске културе

Српска духовна баштина без обзира у коjоj се држави налази, припада нераскидивоj цjелини националне културе. Наjпотпуниjи преглед страдања вjерских обjеката у Хрватскоj дао jе управник Музеjа Српске православне цркве у Београду Слободан Милеуснић.^[2] Осим страдања вjерских дошло jе и до разарања и девастациjе и на профаним обjектима. Наjбољи примjер за то су уништени Двори Стоjана Јанковића у Исламу Грчком. Уз дворе коjи су били добар примjер комбинациjе ладањске и фортификациjске архитектуре налазила се и црква Светог Георгиjа, коjа jе служила и као породични маузолеj. У рату, посебно за вриjеме хрватске агресиjе на Равне Котаре и Масленицу 22. jануара 1993. године, страдао jе читав комплекс са црквом, али jе срећом, приjе агресиjе, из двора измjештен сав иконописни материjал, архива, библиотека, слике, намjештаj и други предмети коjи су припадали Јанковићима и њиховим насљедницима Десницама. ^[3]

Рушење црквених и других обjеката српске провениjенциjе ниjе престало са изгоном Срба из Хрватске него jе и послиjе настављено. Тако jе црква Свете Недеље у Карину минирана и до темеља срушена^[4], демолирана српска црква у Обровцу, на Саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица… Дуга jе листа учињеног бешчашћа на овим обjектима и оно се нажалост наставља и данас (Дрниш, Шибеник, Кистање и др.). Са овим се жели уништити аутентична свjедочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баниjе, Кордуна, Славониjе и Далмациjе. У протеклом периоду систематски jе уништено око 3 000 споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свиjет, коjи jе нажалост остао индиферентан. Умjесто казне главни креатор такве рушилачке политике хрватски предсjедник Фрањо Туђман, одликован jе као антифашиста орденом Жукова од руског предсjедника Бориса Јелцина, што jе наишло на оштро реаговање избjеглих и прогнаних Срба.^[5] За све вриjеме УНЕСКО и друге међународне организациjе нису показале довољну бригу у заштити споменика српске културе. Политика двоjних стандарда постала jе њихова тужна реалност у коjоj стављаjу срамну тачку на континуирано уништавање српског историjског насљеђа.^[6]

Осим непокретних споменика страдало jе и покретно културно благо. Поред драгоцjених литургиjских предмета, уништене су читаве галериjе икона на иконостасима, дjела наjпознатиjих иконописаца и сликара од XVI до XX виjека. Проциjењуjе се да jе заувиjек нестало преко 7 000 икона. То jе умjетнички и духовни геноцид коjи би тешко могао подниjети и неки jачи и броjниjи народ. Оштећен jе наjвећи дио материjала коjи jе припадао Српскоj православноj цркви а коjи jоj jе враћен 1985. године и похрањен у ризницама Далматинске, Горњокарловачке, Загребачко-љубљанске и Славонске епархиjе. У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана jе Епископска књижница у Пакрацу коjу jе основао jош Арсениjе III Чарноjевић. У фондовима ове библиотеке, било jе 112 србуља. Ови се рукописи и књиге и сада растураjу и продаjу на црном тржишту. Иста судбина задесила jе и епархиjске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена jе и ризница старе Пакрачке епархиjе у коjоj су чуване вриjедне иконе и други литургиjски и умjетнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане.

Многе српске светиње уништене су и изван ратних деjстава. Посебно jе за осуду уништење споменичког насљеђа коjе због своjе архитектонске и умjетничке вриjедности припада наjвишоj категориjи. Тако су у пламену нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњоj Рашеници (Западна Славониjа), као и црква брвнара у мjесту Бузета код Глине, све из XVIII виjека, а биле су под заштитом УНЕСКО.

Почетком рата формиран jе у Београду Кризни штаб коjи jе имао задатак да из кризних подручjа измjести поjедине предмете или комплетне ризнице. Све што jе учињено изузетно jе мало с обзиром на богаство тог духовног и културног насљеђа српске прошлости на териториjама бивших jугословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине. Наjпотпуниjе jе сачувана ризница манастира Крке и jош неке умjетничке цjелине из Бенковца и Западне Славониjе. Преузето jе нешто и из манастира Драговића и Крупе.

Да би се скренула пажња jавности на страдање споменика културе, при Удружењу Срба из Хрватске формиран jе Одбор за културно насљеђе. Одбор jе заjедно са Српским културним друштвом „Зора“ у протеклом периоду покренуо низ активности jер jе тешко остати равнодушан према скрнављењу, потирању и непримjереном одржавању духовног насљеђа, затим других споменика културе и гробаља у српским селима, насељима и градовима.^[7] Одбор jе подузео одређене активности око санациjе цркве Светог Георгиjа у Српским Моравицама и на санациjи других храмова гдjе су се Срби вратили у Хрватску. Повратници желе да се обнове њихове порушене светиње како би наставили живот достоjан човjека и у хришћанскоj слободи и толеранциjи, европскоj култури и цивилизациjи.

Дошло jе до формирања мjешовите Комисиjе Министарства културе Србиjе и Министарства културе Хрватске за враћање културног блага коjе jе за вриjеме протеклог рата донесено у Србиjу. Основни проблем представља нерегистрована споменичка баштина српске провениjенциjе коjа jе током рата или касниjе на волшебан начин нестала у Хрватскоj. Зато се намеће приоритетан задатак да се изврши евиденциjа и регистрациjа како непокретне тако и покретне културне грађе на подручjу Хрватске. Културна добра из Вуковара коjа су усљед ратних сукоба била привремено измjештена у установе културе у Новом Саду, враћена су тамо гдjе су се налазила до почетка ратног сукоба.

Поред свих обећања хрватске владе и њених актуелних политичара, посљедњих година учестали су изнова напади на вjерске обjекте Српске православне цркве. Посебно су угрожене цркве у Равним Котарима, затим на подручjу Врлике и Цетине. Зато се чини апсурдним захтjев хрватске владе да се врате иконе и други богослужбени предмети коjи су пренесени у Србиjу, jер представљаjу „хрватско културно благо“. Ако нису у ситуациjи да откриjу починиоце досадашњих насртаjа на црквене обjекте, како планираjу заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка. Било би далеко умjесниjе поставити питање шта jе са оним диjелом културног благе коjе jе послиjе прогона Срба остало у Хрватскоj, и сада му се губи сваки траг. У оваквим околностима било би неодговорно испунити ове захтjеве, jер би онаj коjи би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност за њих. Тим више jер иконе нису само умjетничко благо, оне су и култни предмети и њихов jе власник наjприjе СПЦ, а онда и српски народ.

Трачак наде у посљедње вриjеме представља отварење Музеjа митрополиjе Загребачко-љубљанске у Загребу. Зграда митрополиjе у Загребу, у коjоj jе – поред резиденциjе митрополита – био смjештен и Црквени музеj као и библиотека, минирана jе ноћу 11. априла 1992. године. Изузетно вредни музеjски експонати су оштећени или диjелом уништени. Обjекат jе обновљен и изнова припремљен за музеj. Изложене драгоцjености истовремено показуjу континуитет српског присуства на овим просторима и историjску вертикалу од XIII до XVIII виjека.^[8]

ИЗЛОЖБЕНА ДЈЕЛАТНОСТ

Да би се културна jавност упознала са „остацима остатака“ („reliquia reliqiarum“) културне баштине прогнаног српског народа из Хрватске у протеклом периоду организовано jе више изложби са разном тематиком.

Иконопис Книнске Краjине

Наjвећи броj икона коjе су пренесене у Србиjу налазило се у стању тешке угрожености. Био jе неопходан конзерваторско-рестаураторски захват како би им се продужио виjек траjања. Након тога услиjедила jе стручна обрада, публиковање у форми каталога и организовање изложби. Оваj посао преузео jе на себе Народни музеj Србиjе коjи jе приредио четири изложбе: „Иконопис Далматинске краjине“, 1992, „Умjетничка баштина Срба у Западноj Славониjи“, 1993, „Иконопис Книнске краjине 1“, 1995, и „Иконопис Книнске краjине 2“, 1997.^[9] Преко ових изложби стручна и шира jавност по први пут се упознала са дотад посве непознатим диjелом српске културне баштине. У таj посао од изузетног националног интереса биле су укључене и краjишке културне институциjе, а своj пуни допринос дао jе и Завичаjни клуб „Книнска краjина“ из Београда.

Касниjе се у организациjу изложби укључуjе и Српско културно друштво „Зора“ коjе jе послиjе егзодуса наставило да дjелуjе у оквиру Удружења Срба из Хрватске. Тако jе изложба икона стигла у слиjедеће градове: Приштина, Нови Сад, Сремска Митровица, Шид, Крагуjевац, Крушевац, Врњачка Бања, Добоj, Биjељина, Приjедор и Бања Лука.^[10] Изложба jе дала своj допринос у обjедињавању српског духовног простора и била jе организована уз благослов Епископа далматинског Лонгина коjи jе написао: „Љепота ових наших икона сигурно говори о доброти душе и племенитости карактера Срба православне Далмациjе, коjи су се пред њима вjековима молили. Оне такође свjедоче да српски народ са тих простора има укус за вjечне и узвишене вриjедности, и да ниjе уљез на тим просторима него jе стољећима био своj на своме. Попут наших славних предака, само jе пред Богом понизан, а пред свима другима усправан и достоjанствен“.^[11] Иако jе иконама мjесто у цркви као светим сликама, jер оне нису музеjски експонати, у тим тешким данима међу избjеглим Србима носиле су утjеху и смираj и снажиле вjеру и наду у повратак.

Ризница српске православне цркве у Сремским Карловцима

Донесено културно благо у Србиjу било jе смjештено на више мjеста и диjелило jе не само симболично него и стварно судбину са народом коме jе припадало. Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске подузело jе низ активности да се ово културно благо коначно смjести на сигурно мjесто. Одлуком Светог архиjереjског синода Српске православне цркве у Патриjаршиjском двору у Сремским Карловцима формирана jе Карловачка ризница коjа jе постала дио српске културе и европске цивилизациjе. Ризница jе отворена (1998. године) у присуству Његове Светости патриjарха српског г. Павла и свих архиjереjа Српске православне цркве у вриjеме када jе српски народ обиљежавао 150 година од историjске Маjске скупштине (1848), а за jавност jе отворена (1999) приликом обиљежавања 300 – годишњице Карловачког мира.^[12]

Изложене иконе, као и остали литургиjски и умjетнички предмети, углавном потичу из цркава и манастира са подручjа Хрватске, односно из епархиjа: Далматинске, Славонске, Осjечкопољске и барањске и диjелом из Сремске. Ове црквене драгоцjености су приjе излагања стручно заштићене у Републичком заводу за заштиту споменика културе, Народном музеjу (Београд), Покраjинском заводу за заштиту споменика културе и Галериjи Матице српске (Нови Сад). Одабир нимало случаjно ниjе пао баш на Сремске Карловце и репрезентативну зграду Патриjаршиjског двора. Отвараjући црквену ризницу његово преосвештенство епископ сремски Василиjе подсjетио jе да постоjе многа питања и недоумице коjе се jављаjу у 2000. години хришћанства. „Питамо се, после свега што нам се догодило на краjу другог милениjума, да ли jе српски народ праведник или грешник. Да ли смо ми данас исти онаj народ коjи jе градио неколико хиљада цркава и манастира и у њима иконописао наjлепше иконе и фреске, непревазиђене лепоте, коjима се диви цео културни свет“.^[13]

У овом црквеном музеjу Патриjаршиjског двора, међу неколико стотина експоната изложени су и диjелови иконостаса из цркве Светог Николаjа у Вуковару, капеле Успења Богородице и архиђакона Стефана у Даљу, иконостаси из двиjу цркава Светог Георгиjа у Лисичинама код Подравске Слатине и Великих Бастаjа код Дарувара, као и изузетно вриjедна колекциjа портрета са ликовима знаменитих српских патриjарха, митрополита и епископа. У Ризници такође се налази Београдско четвероjеванђеље и Октоих Божидара Вуковића из XVI виjека. У витринама су изложени предмети црквеног мобилиjара коjи наjвећим диjелом потичу из Сремске епархиjе.

Ризница jе стално отворена и добро посjећена. Посебну вриjедност ове изложбе представља богато опремљени каталог.^[14]

Изложба радова Умjетничког братства манастира Крка

На инициjативу Српског културног друштва „Зора“ из Книна 1990. године почела jе са радом прва ликовна колониjа манастира Крка. Колониjа jе била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних умjетника коjи ће боравити у манастиру Крка и околним мjестима и оставити дjела од изузетне важности, инспирисана природним љепотама, те историjским и културним насљеђем овог краjа. Већ по завршетку рада прве колониjе, у Уметничком павиљону „Цвиjета Зузорић“у Београду, била организована изложба радова учесника. Тако су настала дjела траjне умjетничке вриjедности. Наредних година у рад колониjе осим сликара, укључили су се ваjари и конзерватори коjи су тако дали своj прилог манастирскоj ризници.^[15] Приjе „Олуjе“ ради организовања изложбе у Биjељини, Бања Луци, Приjедору и Санском Мосту већина радова била jе измjештена из манастира и тако спашена од сигурног уништења.^[16] Сама колониjа постала jе традиционална, и одржавала се сваке године до егзодуса у августу 1995. године.^[17]

Даљња судбина ове збирке пратила jе судбину избjеглог народа. Осуђена на бескућништво и лутање изложба jе захваљуjући приjатељима пронашла пут до многих галериjа у Србиjи и Републици Српскоj и дала своj скромни допринос уjедињењу српског духовног простора. Да би доживљаj био потпун у неким срединама радови су били излагани уз документе изложбе „ 13. виjекова историjе Срба на простору Славониjе, Далмациjе и Хрватске“. Изложба jе била представљена публици у мjестима: Вишеград, Београд, Јагодина, Ћуприjа, Приштина, Призрен, Рашка, Зрењанин, Кикинда, Банатско Карађорђево, Александрово, Сечањ, Требиње, Горњи Милановац, Бачка Топола, Лазаревац, Стара Пазова, Рума, Инђиjа, Уб, Гроцка, Калуђерица и Земун.^[18]

Изложба српских сликара коjи су поклонима своjих дjела симболично захвалили на гостопримству манастиру Крка остаjе као сведочанство тешког времена страдања нашег народа за опстанак на своjоj земљи. Све jе урађено и настало у манастиру Крка на извору наше духовности, са жељом да се сачува прошлост од заборава. Око педесетак умjетника оставило jе дjела посебног значаjа коjа уз то носе и посебан печат настанка. Она покрива генерациjски распон од наjмлађих аутора, чиjи се стваралачки путеви тек уобличаваjу, преко генерациjе коjа jе већ сазрела и уврстила се у наjизражениjе токове нашег савременог ликовног стваралаштва, до оних наjстариjих без чиjег се дjела не може замислити ни историjска ни савременa ситуациja умjетности код Срба. Неки од умjетника нису више међу живима али умjесто њих у манастир вратиће се њихова дjела. Збирка jе своjеврсан пресjек кроз савремену ликовну уметност простора на коме живе Срби и има све елементе jедне галериjске вредносне цjелине. Сви ови радови одишу духом нашег времена, без обзира да ли се ради о предjелу, мртвоj природи, споменику културе, акту или портрету. Ова дjела свjедоче о свом времену, о духовним немирима, о љепоти доживљаjа свиjета али и одређеном неспокоjству и немоћи да се духом и стваралаштвом надвиси надошла мржња. Има у овим радовима траjне вjере у љепоту али и жудње за истином без коjе нема умjетности.

Присутна jе широка лепеза интересовања умjетника: њихова истраживања крећу се у распону од класичних реалистичких принципа до оних коjи више теже чистом ликовном jезику или самоj сликарскоj или скулпторскоj материjи. Зато jе њихова отвореност и садржаjно-стилско богаство нашло пут до гледалаца коjима jе и намиjењена.

У посљедњих десет година ова збирка радова Умjетничког братства манастира Крка обишла jе тако више градова по Србиjи и Републици Српскоj и помогла избjеглим Краjишницима да сачуваjу вjеру и оснаже наду у повратак. За све ово вриjеме бесмртни дух Немањића из Крке, Кистања, Буковице и читаве Краjине лебдио jе над свим оним мjестима коjе jе изложба посjетила враћаjући Божjе дарове, вjеру, наду и љубав, без коjих нема опстанка и будућности.

Чини се да jе коначно дошло вриjеме да се збирка безбjедно врати тамо гдjе jе и настала и изнова започне са новим животом. Ово jе жеља владике далматинског Фотиjа и Срба повратника коjи су се вратили у посљедње вриjеме на своjа огњишта. Обезбиjеђен jе галериjски простор и стоврени сви остали услови за њен повратак. Оваj културни садржаj у древном манастиру посjетиће сваке године више десетака хиљада вjерника и туриста коjи у све већем броjу посjећуjу оваj далматински манастир. Српско културно друштво „Зора“ поново ће уложити напор да оживи рад Умjетничког братства и да манастир Крка изнова постане стjециште умjетника са свих српских простора.

Изложбе докумената и етнографске грађе

У организациjи Свjетске српске заjеднице одржана jе у Сремским Карловцима 6. и 7. jуна 1997. године Конференциjе “Срби у Хрватскоj”. Уз ову конференциjу приређена jе и изложба под називом „13 вjекова Срба у Далмациjи, Славониjи и Хрватскоj (трагом докумената).^[19] Ова изложба докумената представљала jе циклус одабране обjављене и необjављене архивске грађе заjедно са картографским материjалом. Главни циљ изложене архивске грађе био jе да обухвати оне догађаjе у Далмациjи, Славониjи и Хрватскоj и виjести о њима коjе даjу суштинске податке о Србима, њиховом броjу, вjери, духовности и траjању кроз историjу. Изложба jе имала задатак да упозна jавност у Србиjи и Републици Српскоj, као и међународну заjедницу са тринаeстoвjековним траjањем Срба на овим просторима. Уз документе на изложби су кориштене и географске карте настале пре или послиjе настанка архивске грађе а радили су их венециjански, аустриjски, мађарски, француски и енглески географи на основу добиjених података са терена. На овим картама видљиво jе да су простори Далмациjе, Славониjе и Хрватске, коjи су издвоjени граничним ознакама настањени Расциjанима и Морлацима односно Србима. Изложба са каталогом била jе антологиjа свjедочанстава о тринаeстoвjековном животу и траjању Срба на просторима коjи им се оспораваjу и са коjих су за вриjеме протеклог рата насилно протjерани. Изложена грађа jасно jе потврдила да су Срби аутохтон народ и да jе њихова улога на овим просторима увиjек била значаjна.

На инициjативу Удружења Срба из Хрватске, ради упознавања наше и шире jавности са традиционалном баштином, а у функциjи његовања и чувања културног и националног идентитета Срба прогнаних са своjих вjековних станишта, у Етнографском музеjу приређена jе изложба “Традиционална култура Срба у Српскоj Краjини и у Хрватскоj”.^[20] Изложени етнограгски материjал из XIX и XX виjека освиjетлио jе привредне одлике, развоj културе становања, карактеристике текстилне радиности и одиjевања, као и нека изразита друштвена и духовна обиљежjа. Материjал коjи су сачували и дониjели са собом Срби из Краjине и Хрватске уз онаj коjи се од раниjе налазио у фундусу Етнографског музеjа био jе потврда да они нису заборавили своjу родну груду, огњишта и кориjење. На основу доступних експоната материjалне културе, и то у тренутку када се може говорити само о „остацима остатака“ нечега што jе некада био живот милионске популациjе, сада сведен на разбаштињене избjеглице, исцрпно су рашчитани, протумачени, и аналитички представљени по регионима. Посебна вриjедност изложбе био jе каталог у форми монографиjе са прилозима из археологиjе, историjе, народног усменог стваралаштва, прегледом страдалих црквених обjеката и др.^[21] Документоване чињенице непобитно потврђуjу више од тринаест вjекова постоjања Срба на свом етничком простору у границама данашње Хрватске.

Од осталих проjеката издваjамо изложбу „Остаци културне баштине Срба из Краjине и Хрватске“ коjа jе у оквиру манифестациjе „Дани Краjишке културе“ била приређена у Конаку кнегиње Љубице, од Спасовдана до Видовдана 2000. године. Циљ jе био да овом изложбом остваримо комуникациjу са jавношћу и презентуjемо „reliquie reliqiarum“ културне баштине Срба из Хрватске.

На изложби „Сjећање на завичаj“ у Етнографском музеjу у Београду коjа отворена 7. 11. 2000. године представљене су разгледнице старог Книна и околине из колекциjе Предрага Вукадина.^[22] У оквиру проjекта „Дани људских страдања“ у Етнографском музеjу у Београду 27. 11. 2001. године била jе приређена изложба фотографиjа с потресним призорима злочина над Србима у Хрватскоj.^[23]

Основни задатак за све ово вриjеме био jе да се домаћа и свjетска jавност и на оваj начин непосредно упозна са историjским изворима и легитимним правом Срба да као конститутиван народ имаjу право да суверено одлучуjу о своjоj судбини. Ова проблематика била jе тема и на више научних скупова коjи су одржани од времена прогона Срба из Хрватске, а инициjатор jе било Удружење Срба из Хрватске.^[24] Посљедњи прилог у трагању за истином представљаjу радови са Округлог стола коjи jе одржан 26. октобра 2004. у Београду.^[25] У расправи су размотрени различити аспекти грађанског рата у Хрватскоj – историjски, геополитички, правни, културолошки и други. И ова расправа jе доказала да ни Србиjа ни Савезна Република Југославиjа нису извршиле агресиjу на Хрватску, а Срби из Хрватске као конститутиван народ су имали право да одлучуjу о своjоj судбини. Још се jедном потврдило да jе Хрватска своjом екстремном политиком вођеном од 1990. године, а чиjи су кориjени jош из XIX виjека, главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватскоj наjвећа jе срамота савремене Европе и свиjета, због тога се изнова мора поставити питање положаjа и будућности српског народа у Хрватскоj и шире у региону.

ЛИКОВНЕ ИЗЛОЖБЕ

Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске са посебном пажњом приступили су реализациjи више изложбених проjеката. Уз изложбе самосталних умjетника пориjеклом из Краjине и Хрватске, изнова се наставило са окупљањем умjетника тако да jе Кнински ликовни салон убрзо прерастао у Краjишки ликовни салон.

Краjишки ликовни салон

У Книну до егзодуса 1995. године, традиционално се одржано Кнински ликовни салон. Била jе то годишња смотра не само умjетника са подручjа Книна, него и других диjелова Далмациjе одакле су долазили ликовни умjетници и излагали као гости.^[26] Посљедњи Кнински салон, тринаести по реду, организован jе у част Видовдана, jула 1995. године. Тада су осим умjетника из Краjине учествовали и гости из Београда.^[27]

Први (четрнаести у континуитету) Салон jе изнова организован у Београду у оквиру манифестациjе „Дани Краjишке културе“ у галериjи Студентси град у Новом Београду.^[28] Сваки наредни салон био jе са већим броjем учесника и бољом умjетничком квалитетом. На њима су наставили да излажу умjетници коjи су рођењем, пориjеклом или дjеловањем везани за шири простор Краjине и Републике Хрватске. Истовремено jе салон нудио преглед jедногодишње умjетничке сцене, како у самоj престоници, тако и изван ње. Посебну вриjедност имали су радови оних умjетника коjи су се у међувремену вратили и наставили да дjелуjу тамо гдjе су некад почели. На оваквом ревиjалном прегледу немогуће jе сагледати достигнућа сваког излагача, тим пре што сваки посjедуjе више стваралачких фаза. Салон генерациjски обjедињуjе од наjмлађих коjи тек улазе у свиjет умjетности до наjстариjих већ афирмисаних сликара. Ово jе већ дошло до изражаjа приликом организациjе 2(15) Краjишког ликовног салона у оквиру манифестациjе „Дани Краjишке културе, 1998,“^[29] док jе 3(16) Краjишки ликовни салон приређен у Дому воjске у Београду.^[30]

Поводом обиљежавања крсне славе града Книна – Покрова Пресвете Богородице у Галериjи музеjа жељезнице у Београду отворен jе 4(17) Краjишки ликовни салон. И на овом салону била jе видљива жеља учесника да се завичаj отргне од заборава и потврди сопствени идентитет.^[31] Учешће умjетника на овим салонима постала jе и обавеза да се устраjе на очувању културне и националне свиjести. То jе посебно дошло до изражаjа приликом организациjе 5(18) Краjишког ликовног салона када су учесници-излагачи дали неизоставан допринос цjелокупноj српскоj умjетничкоj баштини.^[32]

На 6(19) Краjишком ликовном салону коjи jе такође одржан у Београду 2005. године представило се 50 ликовних умjетника, сликара, ваjара, графичара и ствараоца из области ликовних умjетности.^[33] Посебна драж салона jе укључивање младих ликовних умjетника у историjско-умjетнички утемељен корпус Срба из Краjине, чиме се потврђуjе оно без чега нема будућности – опстанак кроз његовање традициjе. Могло би се закључити да ауторе подстиче на квалитет природни осjећаj за очувањем националног, духовног и културног идентитета свог народа, коjи jе данас удаљен и раздвоjен од своjих вjековних, краjишких исходишта. Тема овог Салона била jе страдање коjе jе задесило српски народ Краjине у „Бљеску”и „Олуjи”1995 године, чиме jе обиљежена и тужна десетогодишњица прогона Срба из Краjине. Тако историчар умjетности Петар Петровић у каталогу закључуjе: „Не миривши се са тим, али и схвативши да, када закажу остала средства одбране умjетник често посеже за своjим дjелом као посљедњом одбраном, учесници излагачи овом изложбом прилажу неизоставан допринос цjелокупноj српскоj умjетничкоj баштини”. Послиjе Београда изложба jе приређена и у Крагуjевцу.^[34]

7(20) Краjишки ликовни салон биће приређен у Галериjи Централног Дома воjске у Београду и има задану тему „Тесла у дjелима ликовних умjетника“.^[35] То ће бити скромни допринос СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске у обиљежавању 150 годишњице од рођења Николе Тесле уз пригодну академиjу коjа jе за Видовдан одржана у Етнографском музеjу у Београду.

Изложба „Сликарство Срба из Краjине у XX виjеку“

Након изложбе „Традиционална култура Срба у Српскоj Краjини и Хрватскоj“ у Етнографском музеjу, Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске у Умjетничком павољону „Цвиjета Зузорић“ у Београду од 28. jуна до 28. jула 2001. године приредили су изложбу под називом „Сликарство Срба из Краjине у XX виjеку“. Изложба jе организована ради упознавања културне jавности са умjетничком баштином Срба рођених на подручjу Српске Краjине.^[36]

Риjеч jе о изложби коjа jе први пут на jедном мjесту представила дио ликовног стваралаштва Срба коjи су пориjеклом везани за подручjа коjа су остала у границама данашње Хрватске, Републике Српске и Федерациjе Босне и Херцеговине. Поклоницима ликовне умjетности представљена су 94 дjела коjа пружаjу сажет увид у све битне сликарске токове XX виjека. Стваралаштво прве четири децениjе прошлог виjека представљено jе сликама наjстариjих умjетника, рођених око 1880. године, а ликовно формираних почетком прошлог виjека на академиjама у Паризу, Бечу, Пешти, Киjеву и Прагу. Међу њима су Стоjан Аралица, Јован Биjелић, Сретен Стоjановић, Перa Поповић, Божидар Николић и други. Они су своjим препознатљивим сликарским рукописом надградили темеље савременог српског сликарства.

Ликовна стремљења друге половине XX виjека остварена су у умjетничким групама, правцима и усмjерењима тадашњег jединственог jугословенског умjетничког простора. Аутори коjи су у то вриjеме остварили своjа наjзначаjниjа умjетничка дjела између осталих су Милош Баjић, Ксениjа Дивjак, Бошко Карановић, Бранко Миљуш и Радован Крагуљ.

Вриjеме са коjим се завршава оваj преглед сликарства, обухвата касне осамдесете године и посљедњу децениjу XX виjека. Умjетници коjи су у том периоду дjеловали били су свjедоци трагичних догађаjа и судбина. Многи од њих су директно или индиректно учествовали у великим етничким помjерањима на Балкану. Умjетничко насљеђе Срба из Краjине представљено у овом периоду битно одређуjе карактер доба коjе jе пред нама. Посебну вриjедност представља богато илустрован каталог – jедан од доприноса очувању умjетничког идентитета Срба из Краjине и траjни документ о њиховом стваралаштву и значаjу за цjелокупну српску историjу умjетности.

Ова изложба била jе организована у Биjељини^[37] и Бања Луци, ^[38] уз изузетно добру посjећеност. Њени домети превазишли су и очекивање организатора.

Самосталне изложбе умjетника

Наjвише изложби организовао jе Ђорђе Петровић коjи jе рођен у Српским Моравицама у Горском Котару 1933. године. Академиjу ликовних уметности завршио jе у Загребу 1959. године у класи проф. Јеролима Мише. Ликовно – педагошким радом бавио се од 1960 до 2000. године. Самостално излагао преко 40 а колективно преко 200 пута. Иако jе његовао све сликарске технике од 1972. године окреће се акварелу и остаjе му вjеран до данас. Тек послиjе позитивне критике његове изложбе акварела у галериjи Дома Југославенске народне армиjе у Београду 1987. године, добио jе самопоуздање и вjеру у оно што ради. Створио jе низ акварела коjи су тематски разврстани у неколико циклуса, остаjући вjеран свом сликарском рукопису. Нови, „карловачки“ акварели природно чине наставак раниjих „сремскокарловачких“ радова и заjедно даjу jедну заокружену умjетничку цjелину.

Ђорђе Петровић jе непрекидну инспирациjу тражио и налазио у поетичним краjолицима четириjу карловачких риjека Коране, Купе, Мрежнице и Добре. Своj мир пронашао jе у медитациjи и сањарењу покраj риjека што му jе омогућило да у стваралачком заносу забиљежи природу онаквом каква jесте.

Београдскоj публици представио се самосталном изложбом у Умjетничком павиљону „Цвиjета Зузорић“ 2002. године, а од тада његове jе аквареле могла да види публика у више градова Србиjе и Републике Српске (Рашка, Нови Пазар, Панчево, Суботица, Сомбор, Сремски Карловци – легат, Петровац на Млави, Зрењанин, Биjељина, Бања Лука, Добоj и Приjедор).^[39]

Ђорђе Петровић jе данас jедан од наjистакнутиjих припадника српске културе у Хрватскоj. Активан jе члан Српског културног друштва „Просвjета“ од 1996. године, односно од обнове рада Пододбора СКД „Просвjета“ у Карловцу. Посебно jе ангажован у снажењу културних веза између Срба коjи живе у Хрватскоj са Матицом. Судjелуjе на броjним ликовним колониjама а жеља му jе да у прелиjепоj природи манастира Крка установи акварелистичку колониjу коjа би заживила у нову културну традициjу. Тиме би изнова оживjело умjетничко братство манастира Крка коjе jе дjеловало за вриjеме протеклог грађанског рата у Хрватскоj.

СКД „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске у периоду избjеглиштва организовали су изложбе и слиjедећим ликовним умjетницима: Здравку Здрави Мирчети,^[40] Предрагу Ратковићу,^[41]Љубици Вучинић,^[42] Александри Граовац,^[43] Мирку Кукољу Дону,^[44] Душану Вукоjевићу Марсу,^[45]Николи Русић Плавањцу,^[46] Ђури Јанчићу,^[47] Томиславу Шумоњи,^[48] Слободану Амановићу,^[49] Милану Четнику (постхумно),^[50] Стоjану Џелаjлиjи,^[51] Стеви Раделићу (скулптуре у дрвету).^[52] Посебно значаjан проjекат била jе изложба Међународно ликовно саборовање 1993 – 2003, Добрун, Вишеград приређена у Умjетничком павиљону „Цвиjета Зузорић“ у Београду.^[53]

Код ових умjетника постоjи неспорна жеља да се опстане и успjешно испуни основни задатак очувања стваралачког духа и његовања културе иако су многи притиснути невољама преживљавања. Код већине осjећа се тежња за очувањем традициjе, нагон за национално самоодржање и нужност потврђивања сопственог идентитета. Иако су силом прилика били приморани да напусте своjа вjековна огњишта, њихова свиjест и осjећања су кристално jасни и увиjек упрти ка исходишту, краjинама. Ови умjетници диjеле судбину свога народа и за њих сликарски мотиви никада нису само естетске или пиктуралне категориjе. Испољаваjу стваралачки дух и смисао за оргинално, искрено и спонтано изражавање. Њихови радови производе и jедно дуготраjно деjство – помало ангажованог карактера, jер посматрача подсjећаjу на недавне трагичне догађаjе, на jедно вриjеме коjе jе дониjело много несреће и туге. Иако су истргнути из свог природног и друштвеног окружења они своjим умjетничким дjелима покушаваjу да завичаj отргну од заборава.

Издавачка дjелатност

Наjпотпуниjи преглед издавачке дjелатности у Краjини од 1990. до 1995. обjављен jе у љетопису Српског културног друштва „Просвjета“ из Загреба.^[54] Послиjе „Олуjе“ наjвећи дио књижевног фонда са подручjа Краjине, посебно књиге писане на ћирилици, завршио jе на ломачи.^[55] О књижевном насљећу Српске Краjине проговорило се на научном скупу коjи jе одржан у Матици српскоj у Новом Саду 21. и 22. марта 1996. године, у организациjи Одељења за књижевност и jезик.^[56] Организатори су првенствено жељели да укажу на књижевну традициjу, коjа jе вjековима траjала на рубном подручjу српског народа до његовог потпуног изгона са родног тла. Посебну вриjедност представља Зборник као позив на изучавање и отпор забораву и равнодушности. На скупу jе речено да „полет књижевног рада у вриjеме распада Југославиjе и осамостаљења Краjине, у покретању листова Српски глас и алманаха Српска зора, оснивању издавачких кућа, повезивању са матичним институциjама посљедњи jе духовни подвиг Краjишника на своме тлу. Послиjе прошлогодишњег егзодуса сав таj рад треба сматрати чистом историjом књижевности: извjесни трагови живе књижевне радње на вjековним стаништима остали су за сада у Загребу (лист и календар Просвjета).^[57] Историjско-библиографски преглед српске књиге и штампе на подручjу Далмациjе, Хрватске и Славониjе (1868 – 1996) био jе представљен на изложби коjа отворена у Сремским Карловцима за вриjеме научног скупа „Срби у Хрватскоj“ одржаног jуна 1997.^[58]

Своj допринос у очувању културних посебности и идентитета преузело jе на себе у одређеноj мjери Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске.^[59] Чине се изузетни напори да се очува jезик, то jе оно jедино што су Краjишници могли пониjети са собом. Преузета jе одговорност да се што дуже сачуваjу особитости тога jезика коме прети опасност да кроз одређено вриjеме изумре заjедно са избjеглим Краjишницима.^[60]

Да би се таj процес зауставио или донекле одгодио у посљедње вриjеме поjавило се више пjесничких и прозних књига са завичаjном тематиком. Наjзаслужниjи за то jе уредник „Зориних“ издања Здравко Крстановић антологичар народних пjесама Срба у Хрватскоj (Златна пjена од мора^[61] и Чудесни кладенац^[62]), и истраживач стариjе пjесничке баштине (Луjо Воjновић,^[63] и Павле Соларић^[64]). Уређивао jе алманах Српска Зора (Книн) коjи jе требао да заузме достоjно мjесто у савременоj српскоj периодици.^[65] Крстановић jе обjавио и више збирки пjесама од коjих jе посљедња Соба без огледал,^[66] а посебну пажњу изазвала jе његова књига Приче из Хада коjа jе преведена на више jезика и доживjела jе дванаест издања.

Уз помођ СКД „Зора“ обjављено jе више збирки пjесама Милоша Баjића, Слободана Бована, Боривоjа Везмара, Боривоjа Биjелића Луна и других, као и друго издање збирке пjесама Момчила Ђуjића Емилиjаде.^[67] Посебан допринос српскоj култури и баштини била су и фототипска издање српских народних пjесама Лике и Баниjе коjе jе издао Никола Беговић 1885. у Загребу^[68] и Личанке пjесме из народа од Драгослава Алексића.^[69]

Свjедоци смо да jе након нестанка Српске краjине настало или поново обjављено неколико значаjних дjела духовне баштине. Ту свакако треба уброjити Антологиjу српске народне лирско-епске поезиjе Воjне Краjине, коjу jе обjавила Славица Гароња Радованац^[70], затим драгоцjена књига Душана Иванића: Књижевност Српске краjине, то jест књижевну историjу у коjоj jе приказано књижевно стваралаштво Српске Краjине од наjраниjих времена до наших дана^[71]. Овоме свакако треба додати и дjела Јована Радуловића коjа говоре о људима и животу Краjине (Прошао живот и др.) као и књиге Николе Вуjчића, Милоша Кордића, Срђана Воларевића, Душана Ђаковића, Мирка Демића и других.

Уз помоћ „Зоре“ поjавила су се и нова имена на књижевноj сцени. Тако краjишки глумац Миле Станковић пише аутобиографско дjело, коjе има умjетничку вредност, али jе и докуменат о тешком времену у коме jе нестао читав jедан народ.^[72]Завичаjне теме су непресушно врело и за Вуjадина Вуковића^[73] и Илиjу Смиљанића^[74]. Са овим дjелима они су подигли књижевни и своjеврсни jезички споменик далматинским Србима. Њима се придружуjе Миле Медић^[75] и Милан Воркапић^[76]. Сви су они рендгенски загледани у трагичну судбину Краjишких Срба коjа се расплинула и нестала попут пjене на Крчићу и Плитвичким слаповима. Избjегличким темама свако на своj начин бавили су се Милка Љубичић^[77] и Петар Б. Поповић^[78]. У овим књигама уврштена jе проза коjу су као колумнисти обjављивали у избjегличким новинама, пратећи злу судбину своjих прогнаних земљака. Присутно jе читаво шаренило различитих људи коjе jе усуд разбацао по разним мjестима и изложио искушењима што им се ни у слутњи нису надали. Њихово штиво jе болна и неумитна диjагноза по коjоj смо константно радили у корист своjе штете и тако помагали онима коjи нам нису жељали добро.

Драгоцjен прилог књижевности и фолклору Краjишких Срба представља роман Илиjе Дракулића и Николе Радеке Сваки своjу рече.^[79] „Започета и сконцентрисана око jедне породичне хронике и куће (зиданице) у микро-региону (Дракулића Риjеци код Коренице у Лици) она ипак ниjе само то, jер се мрежа приповедања, концентрично прошируjе у нова поља значења на свим нивоима, до jедног краjњег и готово чудесног учинка романесног утиска о целокупности описаног живота на Воjноj Краjини, наjвећим делом из средине 18. и са почетка 19 века.“^[80]

Од оснивања Српског културног друштва „Зора (1989) и Удружења Срба из Хрватске (1990) улагани су посебни напори да би се сазнала истина о прошлости Краjишких Срба коjи су вjековима живjели на граници – краjини – варварског свиjета и свиjета Ромеjа, затим Источног и Западног римског царства. Диjелила их jе и линиjа раскола источног и западног хришћанства, потом линиjа хришћанства и ислама. Пропаганду коjа jе настала и развиjала се у крилу Римокатоличке цркве упорно насрћући на српско име и историjу наjобjективниjе jе разобличио у више књига Никола Жутић.^[81] Овом темом иако без научне акрибиjе, али са вjеродостоjним фактима разоткриваjући римокатолички анимозитет према српскоj народноj идеjи бавио се и Светозар Борак^[82]. Срби су из више разлога били присиљени да прелазе из православља у католичанство, а затим су идентификациjом са хрватством постаjали Хрвати. За све вриjеме српску самосвиjест чувала jе Српска православна црква. Са прекрштавањем Срба за вриjеме Независне Државе Хрватске на основу релевантне документациjе као и судбином Српске православне цркве бавио се историчар Вељко Ђурић Мишина.^[83]

Србима jе напросто било одузето право да се научно баве своjом историjом. Раниjе ради интегралног jугословенства а касниjе ради „братства и jединства“. Тек стварањем Републике Српске Краjине отклоњене су ове препреке и створена повољна клима за истраживаче. На основу археолошких истраживања коjа су проведена за вриjеме протеклог рата утврђено jе да громиле као специфична гробна мjеста, омеђуjу српски етнички простор у раном средњом виjеку и да су Срби били аутохтон народ на том подручjу^[84]. Тада се по први пут поjавио текст проте Саве Накићеновића, иако jе био писан послиjе Првог свjетског рата^[85]. На научно популаран начин испричана jе историjа Тромеђе, од њеног стварања до нестанка границе 1918. године^[86], и историjа Дрнишке краjине^[87]. О значаjниjим обjектима и личностима писао jе Вељко Ђурић Мишина^[88]. На научноj основи са Србима у Хрватскоj, њиховим насељавањем, броjем и териториjалним размjештаjем бавио се Јован Илић^[89], а становништвом Книнске краjине Јован Плавша^[90]. Први покушаj цjеловитог сагледавања и вредновања подручjа Српске Краjине учинио jе Миле Дакић^[91]. Још потпуниjи покушаj у томе правцу било jе обjављивање монографиjе Република Српска Краjина^[92]. Био jе то настоjање jедног броjа српских интелектуалаца да научно и стручно образложе аутентичност српског државног покрета у Краjини, његову оправданост и непорецивост. Монографиjа jе на врло увjерљив начин приказала суштину српско-хрватских спорова и сукоба на Балкану. Са овом темом бавили су се и други истраживачи.^[93]

За сада наjпотпуниjи преглед српске умjетности Сjеверне Далмациjе дао jе Милорад Савић^[94]. Пред читаоца постепено израња до скоро потпуно непозната цjелина, састављена од хетерогених дjела, насталих у различитим срединама и у различитим временима. Ово jе прво дjело такве врсте о православноj и српскоj умjетности сjеверне Далмациjе. Послиjе егзодуса 1995. године наjвећи броj сликарских дjела остао jе на терену у црквама и манастирима и њихова судбина неизвjесна jе до сада. Учињен jе и покушаj синтетичког сагледавања српске културне баштине у Сjеверноj Далмациjи.^[95] Егзодус народа са вjековних огњишта био jе подстицаj да Милош Синобад напише родослов племена Синобад^[96], а Илиjа Смињанић родослов Смиљанића^[97]. Њихов покушаj да откриjу своjе кориjене и то пренесу њиховим будућим покољењима уродио jе резултатом. Ниjе то само хроника дваjу племена него хроника вjековног живљења Срба на тим просторима.

Са неким издањима жељало се подсjетити и на значаjниjе историjске догађаjе. Тако jе поводом тристоте годишњице (1704 – 2004) велике народне буне у Буковици против млетачке власти обjављено прештампано издање књиге Мирка Жежеља Мост уздисаjа^[98]. Сjећањем на 300-годишњицу буне и кобну судбину њеног вође Петра Јагодића Куриџе протjерани народ Книнске Краjине и Буковице одао jе дужну почаст своjим давним прецима и мученицима.

Поводом 130 – годишњице од Босанско-херцеговачког устанка (1875 – 2005.) поjавила се књига Данице Каће Чоловић и Срђана Чоловића Племенита мис Ирби^[99]. Енглескиња мис Аделина Паулина Ирби, jош за живота постала jе поjам хуманости и бриге за немоћне и прогоњене. Окупљени око Српског културног друштва „Зора“ у Книну, 1992. године поштоваоци њеног дjела подигли су jоj бисту у Стрмици и Плавну. Нажалост, оба споменика су срушена 1995. године послиjе „Олуjе“, наjновиjег прогона Срба из Српске Краjине. Рушитељи нису схватили да jе спомен коjи jе Мис Ирби усадила у срца људи jачи од сваког гранитног споменика – сjећање они нису могли да униште ни да поруше. Обиљежаваjући стоту годишњицу њеног рођења (1933) Иво Андрић jе рекао „ Име Аделине Ирби jе овjенчано славом и уважавањем коjе ни jедна друга жена, наша или странкиња, ниjе стекла у овом диjелу свиjета“^[100].

Да би се завичаj сачувао од заборава покренуте су завичаjне свеске.^[101] Поjедина села Книнске краjине добила су и своjе монографиjе Стрмица^[102], Голубић^[103], Љубач^[104],Далматинско Косово^[105]. И нака друга мjеста из Западне Славониjе такође су добила своjе монографиjе.^[106]Осим архивске грађе и других извора у овим књигама забиљежена су и народна предања и казивања и ово jе био jедини начин да се сачуваjу од заборава.

Страдање Срба за вриjеме Другог свjетског рата наjпотпуниjе су обрадили Гоjко Везмар^[107]и Петар Зинаић^[108]. Стравичан злочин коjе су починиле усташе у глинскоj цркви обрађен jе у монографиjи Страдање Срба у православноj цркви у Глини^[109]. Са положаjем Срба у Хрватскоj од 1941 до почетка посљедње децениjе прошлог стољећа бавио се Момчило Диклић.^[110]

Посебна пажња посвећена jе грађанском рату коjи jе вођен на подручjу Хрватске од 1991 до 1995. године. Тако Михаjло Вучинић у своjоj књизи „Грађански рат у Хрватскоj 1991 – 1995“ аргументовано доказуjе да се у Хрватскоj водио грађански рат и да jе теза о домовинском рату обмана домаће и свjетске jавности у вjешто вођеном медиjском рату против Југославиjе, Југословенске наподне армиjе, Србиjе и српског народа у Хрватскоj^[111]. Затим jе 26. октобра 2004. године одржан научни скуп са коjег jе обjављен зборник радова^[112]. Поводом 10 – годишњице „Олуjе“ обjављен jе зборник Република Српска Краjина – Десет година послиjе^[113]. Са овом темом бавили су се Боривоj Рашуо^[114], Срђан Радуловић^[115], Марко Врцељ^[116], Драго Ковачевић^[117], Горан Бабић^[118], Раде Чубрило^[119] и други. О страдању Срба и избjегличким темама књиге су обjавили Саво Штрбац^[120] и Стоjан Џелаjлиjа^[121]. Поводом 150 – годишњице од рођења Николе Тесле уз пригодну академиjу у Етнографском музеjу промовисана jе и књига Душана Узелца „Смиљан родно место Николе Тесле“^[122]. Посебна вриjедност ове монографиjе jе и приказ страдање српског народа за вриjеме усташког погрома током Другог свjетског рата. Уз документарне фотографиjе мjеста Смиљана и породице Тесла дати су и неки нови подаци коjи до сада нису били познати широj jавности.

За нашу диjаспору, а првенствено за Америjу покренут jе часопис „Баштина“^[123]. Циљ jе био да се прикупе информациjе о занимљивим поjединцима, догађаjима, природним вриjедностима – да се сакупе поjединачне баштине, систематизуjу и публикуjу jавности, као комуникациjски мост са савременим свиjетом. Нажалост изашао jе до сада само први броj^[124].

За све наведене публикациjе у издању СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске биле су организоване промоциjе изузетно добро посjећене.^[125] Готово сваке године новоизишле књиге биле су излагане и на Међународном саjму књига у Београду.^[126] Оваj преглед нема амбициjу да свеобухватно представи сва издања коjа су се поjавила у избjеглиштву. Овдjе jе риjеч првенствено о издањима СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске и неким издањима коjа су постала позната широj читалачкоj jавности.

Остале културне манифестациjе

Да би се домаћа jавност упознала са стваралаштвом избjеглих и прогнаних Срба из Српске Краjине и Хрватске организовани су разни културни садржаjи. Неки од њих одвиjаjу се у континуитету и већ су постали традиционални.

„Дани Краjишке културе од Спасовдана до Видовдана“

Манифестациjа jе планирана као jедногодишња смотра стваралаштва избjеглих и прогнаних Краjишника, упознавање домаће средине са културним посебностима коjе су избjегли Срби дониjели са собом. Први пут ова манифестациjа jе организована у Дому културе „Студентски град“ Нови Београд, априла 1997.^[127] Током 1998. почела се одржавати у сталном термину од Спасовдана до Видовдана.^[128] НАТО агресиjа 1999. године била jе разлог да се у тоj години планирани програми нису одржали. Културно представљање у 2000. години започето jе у Конаку кнегиње Љубице са изложбом а настављено другим садржаjима.^[129] Наjзначаjниjи културни догађаj у 2001. години било jе отварање изложбе „Сликарство Срба из Краjине у XX виjеку“.^[130] Манифестациjа jе одржана 2002. године са више промоциjа књига уз наступ културно умjетничких друштава у Дому синдиката у Београду.^[131] Наредне, 2003. централни догађаj била jе изложба Међународно ликовно саборовање 1993 – 2003 Добрун – Вишеград.^[132] Манифестациjа jе, седми пут по реду, одржана 2004. године са jош богатиjим културним програмима.^[133] У току 2005. године „Дани Краjишке културе“ започели су приjе Спасовдана и завршили послиjе Видовдана.^[134] Тако се догодило и 2006. године.^[135] Ова манифестациjа наишла jе на добар приjем како код избjеглица тако и код домицилног становништва.

Светосавске вечери

Први пут у избjеглиштву Светосавски дани културе одржани су 1998. гоидине у Призрену. Организатор те манифестациjе било jе КУД „Краjишник“ из Приштине.^[136] Нажалост након трагичних догађаjа за вриjеме НАТО бомбардовања 1999. године дошло jе до новог егзодуса и прогона Срба и са Косова и Метохиjе. У организациjи СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске од 2002. године обиљежава се пригодним програмом Светосавска вече.^[137]

За све вриjеме постоjи изузетно добра сарадња са културно умjетничким друштвима коjа су изнова организована у избjеглиштву, и коjа чуваjу и његуjу фолклор и изворне традициjе старог завичаjа. Посебно се истиче КУД „Краjина“ чиjа jе мушка и женска пjевачка група формирана од бивших културно умjетничких друштава из Петриње, Грачаца и Книна. У њиховом програму jе заступљена динарска фолклорна зона. Своjим радом истиче се и КУД „Петрова гора“ и „Баниjа“. Дjелуjе и више изворних пjевачких група са оjкашким пjесмама коjе су специфичне за таj простор. На неке манифестациjе позиваjу се Културно умjетничка друштва коjа су се вратила или наставила да дjелуjу у завичаjу. Посебно jе развиjена сарадња са Српским пjевачким и културним друштвом „Јавор“ из Вуковара^[138]. Назалост сва ова друштва у избjеглиштву немаjу своj простор што им знатно отежава дjеловање. Дата су многа обећања али таj проблем до сада ниjе риjешен. Тако ентузиjазам полако нестаjе па приjети опасност да ова друштва престану са дjеловањем што би произвело ненадокнадиве штете.

Дани ходочашћа

У Владимирцима код Шапца налази се Задужбина Српске Краjине.^[139] Од 2001. године за 4. август одржаваjу се Дани ходочашћа. Тада се окупљаjу умjетници и приређуjу ликовне изложбе.^[140] Постоjи идеjа да се изнова подигне нови обjекат у коме би ова збирка била нуклеус jедне далеко веће и значаjниjе задужбине. Нека то буде наш задатак за наредни период. Тада би и оваj труд имао своj смисао.

Закључак

Оваj преглед културних дешавања jе скроман покушаj да се забиљеже значаjниjи културни догађаjи коjи су се догодили у избjеглиштву. Неке од наведених манифестациjа представљаjу континуитет из старог завичаjа. Важно jе напоменути да код нас нема страха од асимилациjе, зато што jе риjеч о припадности истом народу. Значи нису у питању различите културе, овдjе се говори истим jезиком, исти jе доживљаj идентитета, али ипак постоjе неке разлике, као што су различити обичаjи, различите навике. Жеља нам jе да на културном плану те посебности што дуже очувамо, jер то ниjе само допринос културноj баштини Срба него обогаћуjе и укупну свjетску културну баштину. Посебно jе присутна брига за споменичку баштину коjа ниjе адекватно заштићена и приjети опасност од даљње девастациjе и пропадања. Приоритетан задатак у овом моменту jе евиденциjа и документациjа културног блага српске провениjенциjе коjе се налази на подручjу Републике Хрватске.

Свjедоци смо да и данас, послиjе свих негативних искустава понављамо извjесне грешке, принуђени на нове сеобе готово смо искориjењени из наше природне матрице. Стога имамо jаких разлога да будемо забринути над судбином нашег историjског наслиjеђа. Сва наша култура, дакле и суштинска знамења, цркве, гробишта, спомен обиљежjа остала су незаштићена и препуштена на бригу оних коjи до сада нису показали добру вољу да их заштите и сачуваjу. Тако временом нестаjу српски споменици као биљези наше виjековне укориjењености на западним странама балканског полуострва.