КУКУЊЕВАЦ: ЗАБОРАВЉЕНО СТРАТИШТЕ ИЗ ДОБА НДХ

Ништа од обећане спомен-плоче

Мјештани Кукуњевца успјели су осигурати прилаз спомен-подручју, а сада очекују помоћ институција око његовог поновног уврштавања у Регистар заштићених споменика и постављања нове спомен-плоче која је оштећена у посљедњем рату. Око 800 мјештана Кукуњевца страдало је у логорима НДХ.

Ни 68. годишњица обиљежавања усташког терора над српским становништвом Кукуњевца у Пожешко-славонској жупанији није одржана уз обећану, нову спомен-плочу на којој би стајала имена страдалих жртава, нити је спомен-подручје највећег стратишта на подручју града Липика уврштено у регистар заштићених споменика РХ.

Наиме, 11. октобра 1942. поубијани су невини Кукуњевчани, Козарчани и Словенци који су се као избјеглице затекли у Кукуњевцу. Пред Други свјетски рат село је бројало око 1.800 становника православне вјероисповијести, од којих је готово 800 страдало у логорима НДХ, а понајвише у октобарском усташком терору. Своје сјећање на те дане пред око 60-ак окупљених изнио је Ицо Јовановић, који је тада као осмогодишњи дјечак успио преживјети страшну трагедију села. Његов сумјештанин, такођер свједок масакра Свето Џодан, своја је осјећања поводом 11. октобра 1942. преточио у стихове.

Нажалост, Кукуњевац је страдао и у задњем рату, када је српско становништво избјегло из села, а у њему је уништено или знатно оштећено преко 300 кућа те спомен-гробница. У послијератном периоду цијело спомен-подручје зарасло је у шикару и пало у заборав.

– Тек прије неколико година, на иницијативу мјештана и антифашиста, уз сарадњу са ВСНМ-ом почело је поновно обиљежавање годишњице усташког злочина. Додуше, првих неколико година скупљали смо се на цести јер није било могуће доћи до саме гробнице – присјећа се Дарко Дерењ, предсједник ВСНМ-а Града Липика и Пожешко-славонске жупаније. Уз огроман труд МО Кукуњевац и ВСНМ-а Града Липика, радним акцијама успјели су осигурати прилаз овом спомен-подручју.

Мјештани Кукуњевца учинили су колико су могли, сада очекују помоћ од мјеродавних институција. Прије свега, потребно је промијенити поражавајућу чињеницу да ово стратиште није уврштено у Регистар заштићених споменика РХ и да је таква иницијатива Удруге антифашиста неколико пута одбијена. ВСНМ Града Липика и СНВ као кровна институција српске мањинске самоуправе исказали су потребу да се укључе у споменуту иницијативу антифашиста како би се ово стратиште вратило под заштиту државе.

За све невине жртве помен је пред окупљеним мјештанима и гостима одржао парох пакрачки о. Слободан Лалић.

Пише: Паулина Арбутина