Крваво недељно јутро у граду Каркахенте

Како jе Илиjа Станић, син усташе, од ликвидатора Вjекослава Макса Лубурића jедног од наjвећих злочинаца Другог светског рата и агента Удбе, постао члан оружаних формациjа под командом Алиjе Изетбеговића

Таj 20. април 1969. године, у градићу Каркахенте, недалеко Валенсиjе, у Шпаниjи, освануо jе пун сунца. Била jе недеља. Између десет и пола jеданаест младић, звао се Домагоj, напустио jе породичну вилу у jужном делу места, окружену чемпресима и олеандрима, и упутио се према цркви. У кући jе владао мир. Човек по имену Вjекослав, стар 55 година, седео jе у раскошно намештеноj соби за дневни боравак и прелиставао новине. Био jе миран и опуштен. Горе изнад њега, на спрату, Илиjа Станић jе чинио све да смири нерве затегнуте до границе пуцања. Силази у приземље, отвара врата собе у коjоj седи Вjекослав и пита га треба ли нешто. Скуваj ми каву, одговара оваj, не дижући поглед са новина. Илиjа одлази до кухиње, окреће се неколико пута према отвору ка дневноj соби, из малог џепа на панталонама вади кесу са некаквим прашком и ставља га у воду за кафу. Три минута касниjе кафа jе била испред оног човека.

М. НИКАД ВИШЕ

Илиjа остаjе у соби и чека. Вjекослав пиjе кафу и чита. Ништа се не догађа. Илиjа после неколико минута устаjе и поново одлази до кухиње. Са места где га jе раниjе оставио вади чекић и ставља га за поjас, испод кошуље. Још петнаестак минута остало jе до jеданаест сати. Илиjа се враћа у собу где се ништа ниjе променило; Вjекослав и даље мирно прелистава новине, испред њега jе сада већ празна кафена шоља. Илиjа узима шољу и само наизглед мирним кораком напушта велику собу. Грозничаво размишља шта да ради, негде jе погрешио, план пропада. Вероватно због прашка. Остаjе у кухињи и чека, сваки секунд му jе дужи од сата. Никакав звук не долази из собе. Илиjа вади чекић из панталона и ставља га на судоперу. У том тренутку, а било jе десет минута до jеданаест сати, из собе допире глас: „Илиjа, мени jе зло“. Оваj се у два корака нашао у соби по коjоj Вjекослав, у лицу црн као земља, тетура придржаваjући се за намештаj. Покушава нешто да каже, али безуспешно. Пада, диже се и повраћа. Илиjа га води до кухиње, Вjекослав ставља главу изнад судопере и покушава да дође до воде али уместо спасоносне текућине добиjа ударац чекићем у главу. Пада рушећи све око себе. Илиjа се муњевитио сагиње и удара га jош jедном чекићем, прецизно, посред чела. Диже се и одлази да закључа улазна врата, враћа се у кухињу и не може да веруjе, Вjекослав стоjи, сав окрвављен, и дахће као животиња. Илиjа узима некакву штанглу испод степеница коjе воде на спрат, прилази Вjекославу и следи ударац посред главе од коjег се распукла лобања. Вjекослав пада на под, Илиjа неколико секунди гледа како умире, а онда га удара jош jедном. Муњевито се пење на спрат, доноси велики покривач за кревет и замотава сада већ мртво тело. Вуче га до jедне од спаваћих соба и ставља испод кревета. Чекић и штанглу односи у подрум, пресвлачи се, излази на улицу и зауставља први такси. Колико кошта до Валенсиjе, пита омањег, дебељушкастог таксисту. Тристо педесет пезета, каже оваj. Ево ти пет стотина, jа данас частим.

У осам навече тога дана, са железничке станице у Валенсиjи, Илиjа Станић jе свом брату у Коњиц (Херцеговина, Југославиjа) послао телеграм у коjем jе писало: „М. никад више“ .

Овако jе, према сведочењу Илиjе Станића и ономе што jе утврдила полициjа места Каркахенте, окончан живот jедног од наjвећих монструма двадесетог века, оснивача логора Јасеновац, усташког злочинца – Вjекослава Макса Лубурића.

ЛАКА МЕТА УДБЕ

Ко jе Илиjа Станић? Рођен jе 1945. године у jедном малом селу општине Коњиц, коjа данас припада Федерациjи Босне и Херцеговине и тек делићем Републици Српскоj. Од почетка Другог светског рата Илиjин отац био jе у усташама али му то ниjе било довољно па jе, по окончању рата, упркос поразу, наставио да се бори за НДХ, сада у саставу „крижара“, остатака усташке воjске, са коjима jе нова Југославиjа на простору западне Херцеговине имала великих проблема jер су усташе ту лако налазиле jатаке и сараднике. Примера ради, Илиjин отац борио се jош шест година, погинуо jе 1951. у jедном окршаjу са полициjским снагама тадашње државе.

Верзиjа коjа jе наjближа истини каже да jе Илиjа Станић, због онога што му jе био и радио отац, постао лака мета Удбе, за коjу почиње да ради веома млад. По тоj верзиjи босански огранак таjне полициjе припремао jе Илиjу дуго и студиозно за оно што ће се испоставити као посао његовог живота. Станић jе успео да се усташкоj емиграциjи у Франкфурту, а касниjе у Шпаниjи представи као огорчени млади Хрват из Босне коjи жели да настави очевим стопама. Пролази броjне провере добиjа контакт са Максом Лубурићем, коjи jе био под заштитом режима генерала Франка, и прелази да ради у његовоj штампариjи. За Лубурића Илиjа Станић jе био лектор хрватског jезика и одани следбеник усташтва, често jе боравио у његовоj вили, помагао му, готово да jе постао члан породице.

После обављеног задатка Станић се враћа у Југославиjу. Већ на граничном прелазу, горе код Шентиља, успоставља контакт са полициjом, представља се и од Словенаца тражи да га преузму агенти Удбе са подручjа Сараjева. Сутрадан у главном граду Босне и Херцеговине бива примљен код министра полициjе, а добродошлицу му jе пожелео и шеф Удбе за БиХ, Фехим Халиловић. Они га обавештаваjу да jе о свему информисан и Тито коjи jе, рекоше му, одушевљен оним што jе Илиjа урадио и коjи га лично поздравља.

За убиство Лубурића Илиjа од Удбе добиjа нови БМВ, jедан стан у Сараjеву, jедан у Београду и могућност да бира где ће да живи и шта ће да ради. Станић неко време проводи формално запослен у републичкоj администрациjи БиХ, па одлази у Београд. Ту се жени, добиjа сина и враћа се у Сараjево. Маjку и сестру Илиjе Станића Удба смешта у село Бешка, општина Инђиjа, у Воjводини.

ЧЛАНСКА КАРТА 101

Он сам ужива у улози државног хероjа, троши велике количине новца коjе добиjа од Удбе, а како jе преке нарави често долази у сукоб са разним људима. Јавно се хвалио да jе баш он дошао главе наjвећем злочинцу Другог светског рата са простора Југославиjе.

Након што jе загребачки новинар, Ђорђе Личина, обjавио књигу о ликвидациjи Макса Лубурића и jош неких усташких и четничких емиграната, Станић се нашао у незавидном положаjу, суочио се са попреким погледима и провокациjама у родноj Херцеговини, чак и у Сараjеву, а добиjао jе и претње да ће бити убиjен. Он сам планирао jе да се освети Личини и да га убиjе као и Лубурића. Удба га смируjе али Станић све чешће прави инциденте по Сараjеву тако да jе неко време била отворена опциjа његовог физичког уклањања, да не би наносио штету и нове проблеме таjноj jугословенскоj полициjи.

После сериjе разговора коjи су обављени са њим Илиjа Станић се почетком осамдесетих година повлачи готово у илегалу и на сцену се враћа у време распада Југославиjе.

Слободан повратак усташа у Хрватску и Босну, пресвлачење комуниста у одоре хрватских екстремиста и следбеника Павелићевог покрета, доводе Илиjу Станића у предворjе физичке ликвидациjе. Скрива се по Сараjеву и околини, а са почетком сукоба у том граду наjпре се учлањуjе у ХДЗ (чланска карта броj 101) а онда тражи и успева да нађе начин за ангажовање у оружаним формациjама под командом Алиjе Изетбеговића.

Процењуjе да му те две одлуке могу сачувати главу. Све време чини огромне напоре да промени сопствену биографиjу, скине са леђа сада већ неподношљив и врло опасан терет агента Удбе и себе представи као жртву Удбе, као човека коjи jе одувек био за НДХ и Павелића. Не спори да jе учествовао у ликвидациjи Лубурића али сам чин убиства пребацуjе на извесног Владу Марковића и Николу Катичића коjи су, по Станићевоj причи, а уз његову помоћ, убили Лубурића, удараjући га чекићем и штанглом по глави. Наводно, нису могли да му опросте раскид са Павелићем. Станић се, опет по његовоj причи, приклонио атентаторима љут што jе Лубурић jедном приликом рекао да су „крижари“ – међу коjима и Илиjин отац – били илузионисти.

Илиjа Станић и данас живи у Сараjеву. Много тога се променило, тензиjе су спласнуле, минула jе и директна опасност његове физичке ликвидациjе али нико, од оних коjима jе то уопште интересантно као историjска чињеница, ниjе поверовао у његову другу, измењену, верзиjу убиства управника логора Јасеновац.

Иначе, Вjекослав Макс Лубурић, рођен jе шестог марта, 1914. године, у селу Хумац, код Љубушког, у Херцеговини. Његови преци су у западну Херцеговину доселили из долине Пиве. Поред Лубурића у Љубушком и околини до данас су сачувана и друга презимена „досељена“ из Црне Горе и тзв. „Старе Херцеговине“; Вучић, Кордић, Стоjић, Бубало, Павловић, Петровић, Миличевић… и сви су жестоки Хрвати. У општини Љубушки jе и село Клобук, место рођења Андриjе Артуковића, jош jедног од управника логора Јасеновац, а у тоj општини готово да нема куће коjа ниjе дала бар jедног активног усташу.

Средином педесетих година, у Шваjцарскоj jе дошло до случаjног сусрета Макса Лубурића и српског новинара у емиграциjи Слободана Драшковића. У jедном тренутку, занет причом о историjи, Лубурић jе рекао: „Знам jа добро да сам српског пориjекла, из племена Дробњаци, и да су моjи покатоличени“.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. јануар 2012. године.