Крст над јамом

Овај осврт на филм Душана Ј. Басташића, користимо уједно као најаву вечерашње пројекције филма о систему усташких логора смрти Јадовно 1941. у Епархијском културном центру у Бијељини. Часова 18.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Потписник ових редова, као члан и дугогодишњи активиста УГ „Јадовно 1941“ из Бање Луке, такође о овом филму не може, а да не наступи лично. Уколико вам кажем да је име оца предсједника удружења Милан, те да је „Ј“ у средњем имену из увода овог текста уметнуто са значењем Душан Јадовнички Басташић, то у најбољој мјери описује какво мјесто појам Јадовно заузима у приватном животу аутора овог филма.

Неминовност личног приступа овом праисходишном појму наше данашње патње, била би можда и основна, али општедруштвена, замјерка на ово остварење. Једина олакшавајућа околност при овако отежаном приступу дјелу, јесте што се без бојазни могу, али и морају убацити „спојлери“, да је у питању топоним у чијој сржи је да су хрватске усташе 1941. године за 132 дана убиле 40.000 људи и бацили их у јаме на Велебиту или Јадранско море. Око 2.000 преживјелих заточеника у логорима, били су први становници Јасеновца.

То су појмови које још увијек, на општенационалну срамоту, не само да не знају „у по дана, по ноћи“ сви основци и средњошколци у Српској и Србији, већ ни њихови родитељи. Таквог примјера код других народа нема. Зато увијек у мојим чланцима има довољно мјеста да их поновим, јер вазда има неко коме је то први пут да чује. И не може да вјерује.

То је, уједно, и највећа, необорива вриједност овог документарца.

ДУХОВНИ САМОКОЉ

Ово је први цјеловит документарни филм, који је након распада бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије било ко направио са толиком пажњом и толико детаља, да се не би могао замијенити за пуку репортажу или дужи телевизијски прилог. И поред тога, филм у медијима није изазвао пажњу која надилази пуко преношење вијести о догађају, што је најбољи противаргумент свим загребачко-сарајевским бајкама, плаћеним новцем из фондова земаља НАТО, о тобожњем „српском националистичком дискурсу“ који влада у јавности Српске.

Било какав филм о сличним појмовима, или појмовима који се покушавају представити као противтежа, као што је случај Блајбурга у Неовисној Републици Хрватској; изазвао би не само пажњу јавности и полемике које се не би бавиле замјеном теза о рокади улога џелата и жртве; већ би привукао на пројекцију и највиши државни врх.

Код нас су образ Српске и Србије својим присуством спасили Недљко Чубриловић, предсједник Народне скупштине Српске, те генерални конзул Србије у Бањој Луци, Владимир Николић. И срећа да је то било тако, јер би у противном било заиста мучно писати у потпуно атмосфери духовног самокоља који је по инерцији самоуправно-социјалистичког модела размишљања у култури, још присутан код нас.

ФИЛМ – ПОТРАГА

Документарац прати причу о непојмљивим чињеницама, а то је да се тек дубоко у 21. вијеку и након оснивања Удружења „Јадовно 1941“ у Бањој Луци, ишло у потрагу за самим мјестом на којем је био смјештен усташки логор смрти Јадовно, на планини Велебит. Недопустиво срамотно изгледају призори зараслости и запуштености споменика који су сљедбеници идеологије Фрање Туђмана, као прави настављачи Павелићеве идеје – уништили. Као и на хиљаде других који су комеморирали жртве борбе против осовине Хитлер – Павелић – Мусолини широм бивше федералне јединце, којом је завладао Титов већ поменути генерал.

Кроз причу о дјеловању Душана Басташића и сабораца који су му се у тој бици за обзнањивањем истине о дешавањима са почетака живота Независне Државе Хрватске придруживали, врши се рекапитулација дјеловања удружења. Његових мучних почетака, још труднијих наставака поводом покушаја обнове достојне комеморације, те стања на терену у тренутку када је филм окончан. Рецимо да спомен-плоча на острву Пагу у ували Слана, која је три пута постављана, односно два пута обнављана, данас поново не постоји на мјесту злочина. Уништили су је они чија мисао и дјело је 73. године након побједе над фашизмом још увијек јака.

Основна порука филма, која би се могла користити и као слоган, панчлајн или крилатица по српски, био би: ЈАМА НИЈЕ ГРОБ! И то је оно што наук чланова УГ Јадовно одваја од већине других удружења која се баве чувањем сјећања на слична стратишта. Јаме по Херцеговини су пред почетак Отаџбинског рата, још у СФРЈ, ексхумиране, кости посложене, те сахрањене по православном обреду страдалих људи. И тако то треба радити.

ЈАМА (АЛИ СТВАРНО) НИЈЕ ГРОБ!

Данас чак и на подручју потомка Јадовна – систему усташких логора смрти Јасеновац – односно на територији тог губилишта које се још увијек налази на територији под српском контролом у Доњој Градини, запрепашћујуће одзвања чињеница да мртви леже тамо гдје су их злочинци бацили под земљу. Код најобичнијег убиства, по проналаску тијела, оно се идентификује, обдукцијски обради, па онда и достојно сахрани уз одговарајући споменик. Зашто би у Јадовну или Јасеновцу било ишта другачије?

Ових дана је завршен и поновљени конкурс за архитектонско рјешење будућег комеморативног центра, који би се на поменутом подручју изградио. Изабрано је првонаграђено рјешење, али још нико није објаснио шта ће бити учињено са костима које багер буде обешчастио копајући темељ? На који начин ће се вадити из земље, ко ће вршити патолошку обраду и узимати узорке за ДНК анализу, те гдје ће и на који начин бити сахрањене?

То довољно говори о неозбиљности и срамоти коју наносимо нашим прецима и сународницима који су злочином родоубиства (геноцида) збрисани са лица земље у Другом свјетском рату. Овај филм, у којем се таква пракса осуђује и предлаже другачија, веома је вриједан и због тог дијела.

ЈЕДАН ДОКУМЕНТАРАЦ НИЈЕ ДОСТА

Из филма сазнајемо пуно података, те је идеалан за оне које ова тематика занима, а који само површно или ништа не знају о Јадовну. Из овог документарца се, без сваке сумње, можете детаљно обавијестити о свему што тај појам прати.

Његово дуго трајање, условљено жељом да се у филм ставе сви релевантни подаци и догађаји, једна је од највећих замјерки у пропагандно-дидактичком смислу. Замјерка бива већа, у случајевима када се већ наведени подаци поново понављају у каснијој причи. Но, то је све посљедица запуштене теме, те јако ријетких прилика да се о њој говори, што и мене као некога ко је о томе писао, а поготово аутора филма и главног посленика у УГ Јадовно, ставља у монтажи пред дилему „који прст ми најмање треба, да га одсијечем“?

Име ове покретне слике потиче од иницијативе да се свака од идентификованих јама људождерки, у недостатку бољег начина и мањка логистичко-политичке подршке, обиљежи дрвеним крстом, који учесници комеморације на рукама носе до мјеста злочина. Удружење Јадовно их је до сада усправило пет: На мјесту логора Јадовно, у ували Слана на острву Пагу, код Катине јаме, код Гргине јаме, те на мјесту гдје очекујемо изградњу капеле Јадовно, у близини споменика код Шаранове јаме.

Јама је толико, да уколико будемо обиљежавали једну годишње, посао обиљежавања ипак трошним дрвеним крстовима ћемо довршити тек дубоко у двадесетом вијеку, када и посљедњи непосредни свједок ових дешавања буде под земљом. Зато је неопходно да се и други аутори, а посебно са Академије умјетности у Бањој Луци као најближе, а затим и других академија које имају одсјеке за филмску и тв режију, препознају ову тему која копни у сјећању, ментално зарасла у свијести српског народа, таман како је из изгледао споменик код Шаранове јаме када су га чланови УГ Јадовно први пут посјетили.

До сљедећег документарца – не заборавимо Јадовно, јер ће нам се (опет) поновити!

Извор: ФРОНТАЛ

Везане вијести:

Документарни филм „Крст над јамом“ 10. маја у Бијељини

НПРС – Приказан документарни филм „Крст над јамом“

Басташић: Одговорније говорити о страдању Срба