Крлежа, име које ће време истопити

Срби га доживљаваjу као хрватског националисту, што он ниjе био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што jе свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краjа веровали, и имали су разлога за то. Наjвише су у праву они за коjе jе Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице

Био jе краj априла 1941. године. Касно поподне. Млади стражар у смеђоj усташкоj униформи водио jе испод руке мрачним ходником омањег човека, на прагу педесете године живота, коjи jе плакао. Дневно светло изливало се у таj скучени простор истражног затвора у Петрињскоj улици, кроз уске прозоре иза коjих jе Загреб живео животом пуним еуфориjе због тек створене државе на коjу су Хрвати чекали хиљаду година.

УСТАШКИ ПОКРЕТ

Човек коjи се тресао, очито нервно сломљен, и коjи jе покушавао да савлада нападе плача био jе Мирослав Крлежа. Из дубине простора, тамо где светлост никада не улази, допирали су увредљиви повици намењени Крлежи. Тешка метална врата ударила су у оквир од кованог гвожђа, два пута се чуло окретање кључа и потом jе завладао мир. Двадесетак минута касниjе, и даље видно узнемирен, сада у пратњи стариjег човека у цивилном оделу, Крлежа jе изашао из безличне сиве зграде затвора у Петрињскоj и ушао у црни луксузни аутомобил марке цитроен. Била су то кола доктора Ђуре Вранешића, угледног загребачког лекара коjи jе већ приступио усташком покрету, а касниjе ће сести и у фотељу министра здравља у влади Анте Павелића.
Од тога дана велики хрватски писац, интелектуалац, комуниста коjи се разочарао у стаљинизам као jедан од поjавних облика комунизма, биће под заштитом доктора Вранешића и то старо познанство сачуваће Крлежи главу. Све време Другог светског рата Крлежа jе провео у Загребу.
Оно што се догодило у последњим данима априла 1941. у затвору загребачке Петрињске улице пресудно jе утицало на Крлежу да не оде у партизане. У том затвору, где jе боравио свега неколико дана, доживео jе велике увреде уз буквално пљување од стране скоjеваца заточених у истом простору. Они су га доживљавали као отпадника од комунизма, нису му заборавили „сукоб на књижевноj левици“ полемику са Милованом Ђиласом, Радованом Зоговићем и Јованом Поповићем коjе jе Крлежа доживљавао као ригидне стаљинисте, идеолошке мачеве спремне да свакога тренутка одсеку главе онима коjи другачиjе мисле, укључуjући и мишљење о књижевности, култури уопште. Крлежа се, по сопственом признању, плашио да га партизани не стрељаjу.
Да jе таj страх био оправдан говори и она епизода из београдске „Мадере“, 1945. године, када су се сусрели Ђилас и Крлежа. Зашто ниси дошао, питао jе Ђидо. Па да ме убиjете, одговорио jе Крлежа. Тачно, jа бих те лично убио да си дошао до 1943. године, после тога би преживео-рекао jе Ђилас. Иначе, да jе дошао у партизане Крлежа би, по Титовоj одлуци, добио место потпредседника АВНОЈ-а.
У данима ослобађања Загреба лично jе Јосип Броз ангажовао неколико наjспособниjих обавештаjаца и убацио их у град са задатком да заштите Мирослава Крлежу, како од усташа коjи су се повлачили и коjи су знали да партизанима остављаjу jедно велико књижевно и интелектуално име, тако и од комуниста коjи су Крлежин боравак у Загребу за време траjања НДХ тумачили jедино и само као колаборациjу са усташким режимом. Крлежа jе преживео али по сопственом признању, изнетом пред смрт, никада више ниjе био онаj стари Крлежа. „Рат ме уништио, требао сам за НДХ узети отров, убити се. Ја сам 1945. године био други човек, никада ми се онаj виталитет од некада ниjе вратио“, говорио jе.

ЛАЖНА ПРИЧА

Крлежа jе, после капитулациjе Италиjе, негде у касну jесен 1943. године, имао сусрет са Антом Павелићем. Тада му jе Поглавник НДХ понудио неколико кључних места у култури усташке државе: од места управника Хрватског државног казалишта до председника Академиjе. Таj сусрет, у присуству доктора Вранешића, jедног од Павелићевих министара и шефа Павелићевог кабинета, протекао jе у Крлежином опањкавању Иве Андрића и бежању од изjашњавања на изнете понуде, између осталог и кроз лажну причу како управо ради на студиjи о Анти Старчевићу.
А какав jе Мирослав Крлежа био човек? Одговор на ово питање увек клизне у онаj простор где чучи упозорење да велике ствараоце никада не треба сагледавати и оцењивати кроз њихове људске особине. То jесте тачно, мада ће се када jе Крлежа у питању, jавити многи да оспоре и његово дело, даjући до знања да jе Крлежа изван сваке сумње био човек изузетног образовања али истовремено, кажу они, ниjе био човек великог талента. Таj недостатак компензовао jе марљивошћу и ерудициjом, „тешким штивом“, великим броjем страних речи и конструкциjа, цитатима на немачком, француском, мађарском… jезику, скрнављењем стила на рачун доказивања образовања…
Чињенице говоре да jе Крлежа урадио све што jе могао да после рата спаси живот свом споасиоцу, доктору Вранешићу. Ургирао jе, скупа са Крстом Хегедушићем и Васом Богдановим, код Бакарића, Краjачића, Тита… успео да изнуди ослобађаjућу пресуду али онда jе процес поновљен; уследила jе казна од 20 година робиjе што jе на краjу преиначено у смртну казну. Вранешић jе стрељан у jануару 1946. године.
Пре Другог светског рата на железничкоj станици у месту Суња, одакле jе Вранешић пореклом, била jе кафана са именом коjе данас нико не памти али сви памте да се на пиво ишло „код Вранешића“.
Истовремено, Крлежа ни о коме од своjих савременика, писаца, песника, интелектуалаца… ниjе имао позитивно мишљење. Никоме ниjе признавао даровитост, лепоту стиха, вештину приповедања… За њега jе безначаjан био и нобеловац Андрић. У књизи сећања, „Иза затворених врата“ коjу jе иза себе оставио познати хрватски сликар и графичар, Јосип Ваништа, а коjа ових дана изазива велику пажњу у Хрватскоj, налази се мноштво Крлежиних ставова, готово шокантних, о поjединим ствараоцима.
Тако за Андрића Крлежа каже: „Да ниjе било Нобела, Андрић би био мали непознати писац. Ми смо се разишли 1919. Ја сам био комуниста, а он jе отишао у роjалисте. Предамном jе дрхтао као жаба пред змиjом, у страху да га у jедном часу не дохватим“.
О Вjекославу Калебу Крлежа jе казао: „Човjек коjи jе обећавао, али након рата долази у Загреб и ту у граду пропада. Наjбоље jе направио кад се вратио у Тисно. Тамо и припада“. Што се тиче Аугуста Цесарца Крлежа држи да jе он био само jедан фини господин без литерарног дара, док jе за Антуна Бранка Шимића говорио да jе био „мали примитивац са Широког Бриjега“. „Био jе прецењен, био jе без школе, ни малу матуру ниjе положио, ниjе знао ни jедан jезик, ниjе видео ни jедан већи град“, набраjао jе Крлежа оцењуjући Шимића кога савремена хрватска књижевна критика сврстава у сам врх песништва.

ВЕЛИКА КУКАВИЦА

Још горе jе код Крлеже прошао Иван Горан Ковачић. Сврстао га jе у ловце на положаj, лакташе, а о његовоj уметничкоj црти ниjе хтео ни да говори: „Читао сам Јаму, 1944/45 то jе кружило Загребом. Све су околности биле за, па и смрт пjесника, али то jе чиста реторика. Ковачић jе био човек без талента“. Ако сте мислили да се испод Крлежине критичке сабље провукао бар Добриша Цесарић, нисте у праву. Цесарићеву песму „Слап“ Крлежа jе разбуцао на кључном месту. Он каже: „И онаj гласовити, толико цитирани Цесарићев стих како тече и тече jедан мали слап ниjе ништа друго до бесмислица. Слап ради све приjе него што тече“.
За великог хрватског сликара, Љубу Бабића, Крлежа jе говорио да jе сликарски недаровит, да ниjе знао насликати акт, руку, лице…
Посебно jе Крлежа био љут на неке своjе приjатеље, чувеног Бранка Гавелу, на пример. „Таj jе“, говорио jе Крлежа, „моj роман Повратак Филипа Латиновића сматрао збирком есеjа“. За њега то ниjе био роман, а Петар Добровић, коjем сам ту књигу своjевремено читао у Прагу, ништа ниjе разумео.
Шта jе Крлежа мислио о српским ствараоцима. По сведочењу Гоjка Тешића, коjи jе као млади истраживач дела „великана jугословенске књижевности“ имао прилику да разговара са Крлежом, оваj jе сматрао да jе Воjислав Илић наjвећи српски песник, а Јаков Игњатовић наjвећи романописац у Срба. Андрић, Црњански, Станковић, па Дучић, Ракић, Дис… нико од њих, по Крлежи, ниjе био вредан пажње.
Споменути Ваништа jе први пут у jавност изнео и jедан детаљ коjи jе у овом времену изузетно актуелан, а тиче се Крлеже, Тита и Косова. Наиме, Крлежа jе, према Ваништином сведочењу, у jедном њиховом разговору казао: „Тито jе Србима узео Косово и то jе jедна од наjвећих ствари коjе jе урадио“. Значи ли овакав став, ако jе тачно пренет, да jе Крлежа био антисрпски настроjен интелектуалац? Не. Питање jе у ком контексту jе то речено. Крлежа ниjе волео никога. Ни Хрвате.
Он jе, судећи по овоме што повремено и све чешће излази у jавност, био егоцентрик, нарцисоидан тип, човек са комплексом више вредности, а истовремено велика кукавица. Ниjе имао храбрости да jавно изађе са ставовима, као што су горе наведени, о другим људима, па jе таква мишљења износио на интимним дружењима, jуначећи се. Потписао jе 1967. године Декларациjу о имену и положаjу хрватског књижевног jезика, а онда звао Тита да се оправдава; подржао jе хрватски Маспок 1971. али се брзо дистанцирао и од Савке и од Трипала. Много раниjе, у време Првог балканског рата, напушта воjну академиjу у Пешти, бежи у Србиjу и приjављуjе се као добровољац, са жељом да ратуjе на страни Срба. Одбиjаjу га под сумњом да jе аустриjски шпиjун. Касниjе Крлежа заснива кумство са Драгишом Васићем, професором, писцем, врсним новелистом, идеологом четничког покрета.
Како време пролази Крлежа и његово дело у Хрватскоj све више бледе и тону у заборав што, сложићемо се, ниjе случаj са истинским великанима књижевности.
Иначе, Мирослав Крлежа ниjе био изворни Хрват. Његови су пореклом Цинцари, са Доjранског jезера. Крлежа на македонском jезику значи – крпељ.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић