Краставо лице Новог Сада

Почело jе; све припремне радње су обављене, новац из иностранства већ пристиже, медиjска мрежа jе разапета, сви кадрови су на своjим местима… почиње борба за осамостаљење Воjводине. Коначан исход треба да буде конфедерализациjа садашње Србиjе, њено претапање у државну заjедницу под именом “Србиjа и Воjводина”.

Ово ће Дачићу и Николићу-држите ме за реч – jош ове године у Бриселу бити испостављено као jедан од услова коjе Београд мора да испуни на путу за ЕУ.
Већ дуже време група Срба, забринутих за оно што се спрема у блискоj нам будућности, покушава да упозори режим у Београду, онаj Тадићев и оваj Николић-Вучић- Дачићев шта се спрема у Новом Саду. За сада, без успеха. Сви београдски и новосадски медиjи, приватни и државни, за ове људе су затворени. Њихова прича jе оцењена као параноична, из гнезда теориjа завере и као таква увредљива за здрав мозак. За то време обављен jе значаjан део посла.

Почетак масовне, координисане, у првоj фази ненасилне акциjе одваjања Воjводине од Србиjе означен jе ових дана пласирањем у jавност “Приручника за пружање грађанског отпора-за слободну Воjводину”.
Приручник садржи методологиjу растакања државности Србиjе на простору Воjводине и начине борбе против свега што има везе са Србиjом, уз разводњавање српских предзнака и одредница у корист нове нациjе-Воjвођанин. Приручник доноси грозне лажи на рачун Београда, Србиjе у целости; иде се до оптужби да jе Србиjа 1945. године у Воjводини убила пола милиона Немаца и Мађара.

Препоручуjу се антивоjвођанске акциjе (паљење застава и слично) како би се произвео супротан ефекат, укључуjући реакциjе из иностранства; сугерише кидисање на Српску православну цркву, игнорисање просрпских а помагање “Воjводини приjатељских медиjа”: ТВ Воjводина, Б-92, Блиц, Глас Америке, Радио Слободна Европа. У плану jе и стварање “Воjвођанске цркве”.
Некако у исто време кад и Приручник, на саjту “Аутономиjа” поjавио се текст Динка Грухоњића. Човек jе у jавности Воjводине и Србиjе познат као ходаjућа мржња према Србиjи и Србима. Пре него што илуструjем ову тврдњу навешћу да Грухоњић у наjновиjем тексту описуjе дечjу игру петардама испред jедне зграде у Новом Саду и каже: “Слине, балаве, мало им jе, иако се на све стране дими и пуши, и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руку узели праве пушке, пушкомитраљезе, снаjпере, базуке, минобацаче… само да доврше покољ коjи су им очеви започели”.
Да не буде дилеме коjоj нациjи припадаjу деца, већ у следећем пасосу Грухоњић се пита знаjу ли маjке тих дечака да они на Феjсбуку уместо своjе држе слике Ратка Младића.
Има тврдњи да jе таj Грухоњић, (иначе рођен у Бањалуци, одакле 1991. године одлази у Нови Сад) jедан од идеjних креатора и мотора наjновиjег проjекта одваjања Воjводине од Србиjе. Грухоњић се бави новинарством, шеф jе дописништва агенциjе Бета у Новом Саду, председник Независног удружења новинара Воjводине, сарадник Радиjа Доjче веле, стручни сарадник на Одсеку за медиjске студиjе Филозофског факултета у Новом Саду.

Истиче се већ годинама отвореном мржњом према Србиjи; тврди да jе Србиjа Воjводину припоjила ратом, као и Косово; изjедначава Републику Српску са усташком Независном Државом Хрватском; тврди да jе Воjводина угрожена од “академско-црквено-таjкунско-политичких луђака са средиштем у Београду….
Пре две године, у новембру 2010, Скупштина Воjводине доделила jе Динку Грухоњићу годишњу награду за толеранциjу. Прочитаjте поново, ниjе грешка.
Мржња и зло лагано се, као jесења магла, шире Новим Садом и Воjводином. Вентили су у Берлину, Бечу, Будимпешти и Загребу. Одбрана Воjводине jе могућа, само jе питање у коjоj мери jе нови београдски режим свестан свега овога.

Пише: Ратко Дмитровић