Крајишници у Крњачи: Ране дубоке, нада једва тиња

Екипа „Новости“ са избеглицама из Хрватске, у београдском колективном центру у Крњачи, на 19. годишњицу погрома Срба. Дођу сви за годишњицу, питају како су и онда их изнова заборављају

Рампа на улазу Колективног центра у Крњачи дели 250 становника од остатка света. У мемљивим баракама 88 породица из Крајине. Већина у тешкој здравственој и материјалној ситуацији. За њих „Олуја“ још траје. Ипак, унутар ових жица нашли су какав-такав мир. Али, да је добро – није, казују готово углас.

Ни после скоро две деценије од „Олује“ избеглице из Хрватске се „нису снашле“ овде. Броје године од првих пуцњева на далматинском кршу, спаљених огњишта по Славонији и Книну. А свака нова годишњица дочекана у привременом смештају убије им још помало преостале наде.

С јадом у грлу и болом у срцу станари овог насеља тешко причају о мукама које су их довеле у овај привремени смештај. Ране су дубоке, кажу, и не ваља их дирати. Поновно сећање на дан када су под ватром хрватских снага морали да напусте своја огњишта буди револт у њима.

– Лакше ми је када се не сећам тих дана – прича Смиљана Додоша, бака од 82 године, која своју старост проводи у Колективном центру, у својој собици од 12 квадрата. – Ма добро је да смо живу главу извукли, има и оних који нису…

На трему испред бараке затекли смо још једну старицу. Драгица Ивковић, са 75 година и тешком муком коју је као избеглица превалила преко својих леђа, и даље не губи дух, а ни смисао за хумор.

БАРАКЕГ

рађевинско предузеће „Иван Милутиновић“ ПИМ је власник кампа, али га од 1993. године изнајмљује републичком Комесаријату за избеглице. Бараке имају по 17 соба, површине од осам до петнаест квадратних метара, и у њима бораве највише три особе. У једној бараци живи између 30 и 40 људи који користе четири тоалета и три туш-кабине. У кампу ради и кухиња, а отворена је и вешерница.

– Како сам бежала у Србију?! Па у опанцима, као свака сељанка, како другачије – сећа се тих црних дана бака Драгица, која је у Београд дошла из родних Брђана, села крај Сиска. – А радила сам и као куварица у војсци. А онда сам се овде сналазила како сам умела. За хлеб сам зарађивала као конобарица, у кафани на Палилулској пијаци. Ето, све то, да бих под старе дане спавала, јела, живела у 12 квадрата.

Безбројна обећања која су слушали у протеклих 19 година, почела су да доводе у питање првобитна уверења, како бака Драгице и Смиљане, тако и других са сличном судбином, да је боравак у избегличком центру само привремен. Рајка Манојловић, која је са бебом од три дана дошла у Крњачу, и ту остала скоро две деценије, све мање верује да ће икада и напустити радничке бараке.

– Већ годинама тражимо своје место под сунцем – прича Рајка. – Дођу сви за годишњицу, питају нас како смо и онда нас изнова заборављају. Полако губимо наду да ћемо икада имати свој кров над главом, упркос обећањима која пљуште…

СТО НОВИХ СТАНОВА

Колективни избеглички центар у Крњачи, према најавама београдских власти, биће затворен до краја 2016. године, а породице које у њему тренутно живе добиће боље услове за становање. Предвиђено је да држава, уз помоћ донација, сагради 100 станова у Камендину и Великом Мокром Лугу, где ће се уселити избеглице из Хрватске и Босне, као и расељени са Космета.

Извор: Вечерње Новости

Везане виjести:

БЛ: Свиjеће за Србе, жртве „Олуjе“

“Олуjа“ – злочин без казне

ЕКСХУМИРАНО 875 ЖРТАВА