Krajina još živi u Busijama: Reporteri „Blica“ sa Srbima izbeglim iz Hrvatske

Živeli smo kao skitnice, kao danas Sirijci što žive. A onda smo kupili placeve na golim poljima i pomažući jedni drugima podigli kuće.

Tako je ukratko Milan Preočanin (46) opisao istoriju krajiških Srba posle 1995. godine, koji su se skućili u naselju Busije. U ovom mestu lociranom na ravnici između Batajnice i Ugrinovaca živi oko 4.000 ljudi. Tu se čuju crkvena zvona, prolazi autobus 702, otvaraju se kafići, zanatske radnje, supermarketi… Nije to ni blizu stravičnoj slici izbeglica u kolektivnim centrima, ali jedno ih veže: žive skrajnuti, skriveni i još ne znaju na čijoj su zemlji.

Bila je to, kažu, velika prevara, ali jedina nada – opština Zemun im je prodala placeve koji zapravo nisu ni bili opštinski. Celo naselje i danas se vodi kao zemljište koje je u zakupu Poljoprivrednog dobra “Napredak” iz Stare Pazove! Šapuću da je pravi vlasnik Jakob daleko u Nemačkoj.

Teritorijalno pripadaju Ugrinovcima, pa se i vode pod tim naseljem. Nemaju ni mesnu zajednicu. Kada odu u Ugrinovce, oni im kažu „Žao nam je, mi smo stariji“. Samim tim su i manje važni. Školski i gradski prevoz vode ka Batajnici. A kada tamo upisuju decu u školu, kažu im: „Ovo nije vaša teritorija, idite u Ugrinovce“. Pričaju o problemima, ali se smeju, dovikuju, govore glasno ko je iz kog sela došao. Svi pričaju o 4. avgustu, o godišnjici njihovog stradanja. S nestrpljenjem čekaju najavljenu posetu mandatara za premijera Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Ne očekuju oni ništa od njih. Političari su političari. Ali drago im je da će Busije makar jedan dan biti centar zbivanja.

– Ovo je prvi put da nas se neko setio za ovih 20 godina da smo živi, da postojimo mi Srbi iz Hrvatske – priča Milan Preočanin.

Krajina u Malom

Iz svakog sela, kažu, u Busije je došlo bar desetak porodica. Banijci, Kordunaši, Dalmatinci, Slavonci, pa i Srbi iz Bosne, kojih ima nešto manje. Od razuđenih brdskih naselja skućili su se jedni uz druge na placevima po šest ari. Pravilno raspoređenim, pa je ostalo dovoljno mesta i za široke ulice. Sada su periferija velegrada.

– Jebiga, nedostaje ti rodni kraj. Dolje sad je avet. Prođeš kroz sela, nema krova, nema niđe žive duše. Odeš tako, obiđeš dva dana… samo da prođeš te staze kuda si odrastao. Dosta ublažava to što smo ovdje zajedno, ali nekada… te slave zimske i Božić… To je gorjelo na sve strane, to se pilo, to se jelo, to se družilo. Ovo je ovde sve malo ušminkano u odnosu na to – priča jedan stari Kninjanin sa setnim osmehom na licu.

I nije to kukanje, nema tu suza. To su samo lepa sećanja. Drži se za svoj bicikl i radije ne govori ime. Osmehne se i kaže da će se sve to „pubikovati“, a on nije za to.

Za njega su balote i prela, kartanja sa prijateljima.

– Ti u gradu ne poznaješ čovjeka, komšiju. Al’ ovdje na prelo dođe 10 ljudi. Danas smo kod mene, sutra smo kod tebe. Otkineš kobasicu, roštilja se, uliješ svoje vino… – slikovit je Kninjanin.

A uvek ima šta da se zamezi. Ljudi su, kažu, preneli radne navike iz stočarskog kraja. U šest ari napravili su baštu, gaje prasiće i jariće. U vatrenoj kući, visokoj pušnici sa rupičastim zidovima, suše meso.

– Tu ima strujanje zraka i suše se kobasice, šunke, panceta, kulenovi… tako, to se radi. Ovdje ima puno vlage, a dolje je bila ona bura. Dok se naoblači i malo kiše padne, ta bura odmah oblake ćera. Ali ta bura je i zajebana dosta, gdjegod je rupica, ona nađe prolaz – priča naš sagovornik.

Došli i umrli

– Kada uzmeš drvo i kada ga pokušaš presaditi, ono drvo koje je do, recimo, godinu dana ili dve lako će se primiti, a ono staro od 30 godina kada presadiš, odmah uvene. Među starijom populacijom, preko 65 godina, prve dve-tri godine je najviše bilo onih koji su umrli. Što od muke, što od tuge, što od same te promene klime. Obe su mi babe umrle u roku od, recimo, par godina od kako smo došli – priča Milan Preočanin.

On je, kaže, imao 25 kada je stigao. Nije mu bio problem veliki grad, bio je mlad i bio je vojnik. Ali osećao se prevarenim od svih.

– Teško je bilo. Ja sam bio prvo u Valjevu, pa sam došao u Batajnicu i onda u Busije. Kako vetar duva, tako se moraš prilagođavati – priča on.

Sećaju se Krajišnici tih dana, kada su imali samo gole ruke i prazna polja koja su kupili.

– Ovde su bile oranice zemlje. Da bi doćerao sad tamo one blokove, ti si morao iz kamiona pretovarat u traktor, pa traktor zaglavi, pa nemaš struje, pa nemaš vode. Pa ručno miješaj. Te mobe, to se ne mere danas… Ja kažem, ne daj bože da se to desi Beogradu, to bi pola raje pocrkalo – prisećaju se oni.

A način na koji govore posebno je zanimljiv. Počnemo li da pričamo, pazi se na svaku reč, ne „riječ“. Ali kako u priči idemo dalje, tako se i jezik oslobodi, pa se ijekavica više i ne zadržava.

Parohijski dom kao ambulanta

– Ovde ima šest kafana, ali zato nema škole – komentarišu stari stanovnici, dok žena u prolazu dobacuje: „Dobro je dok ima janjetine i pive.“

Za decu u Busijama nema škole ni vrtića. Za starije nema mesne zajednice ni mesnog doma. Samo ih crkva i parohijski dom drže na okupu. A da se svemu može naći i namena više, govori to što je na spratu parohijskog doma smeštena ambulanta.

Protojerej stavrofor Milorad Niškić podigao je crkvu i dom uz pomoć donatora, kao i temelje buduće škole.

– Dok je moja glava na ramenima, uradiću tu školu! Osam crkava sam izgradio. Temelj za školu na 1.700 metara kvadratnih je finansirao čovek koji ima građevinsku firmu. Mi smo odranije prijatelji, pa je to uradio. Građevinski materijal smo obezbedili, samo treba finansijski vetar u leđa od gradske vlasti – priča otac Milorad.

Na spratu parohijskog Doma crkva je izgradila ambulantu, a onda je predala zemunskom Domu zdravlja na korišćenje. Skromna lekarska ustanova ima šest ordinacija. Kako kaže otac Milorad,  funkcioniše kao prava poliklinika.

Crkva Svetih Kirila i Metodija je, kaže, stožer naselja. To je i glavno okupljalište za vreme slave, a 4. avgusta plato ispred crkve biće centar dešavanja u regionu. Kaže, to raduje i njega i vladiku, baš kao i celo naselje.

Otac ne zna za probleme, i ne traži krivca. Za opštinu i grad ima samo reči hvale, a svoje ideje sprovodi u delo uz njihovu podršku, kao i uz podršku donatora.

Fudbaleri

U kafanama i kafićima u Busijama više sede ljudi iz okolnih naselja: Ugrinovaca, Batajnice… nego mladi naslednici Krajišnika. Kako kažu, mladi idu ka gradu, ali da se vrate, put bi im olakšala i jedna noćna sedamstodvojka. Momci koje smo sreli kažu da malo ko zna koliko su dečaci iz Busija talentovani sportisti.

– Sećam se da smo kao deca imali fudbalski teren, mali, na livadi u prvoj ulici. Skupi se i po 200, 300 ljudi uveče da nas gleda. To je bio doživljaj. Onda su nam teren skratili. Pa su se komšije bunile što im lopta s terena ulazi u kuću, što im lomimo prozore. Što je bilo istina, samo nismo bili krivi mi. Odsekli su nam teren napola. Kako nismo tu mogli više da igramo, polako je teren zarastao, golovi pokradeni – priča Đorđe M. (22) iz Busija. On igra za prvi tim FK Busije, u kojem igraju momci od 25 do oko 30 godina, i kaže da kada bi imali šanse da zaigraju, i u višoj ligi bi napravili čudo.

Sad za utakmice pozajmljuju teren kluba iz Ugrinovaca.

– Sami plaćamo i treninge, i teren, sudije, lekare… – dodaje Đorđe. Ali želja je jača od sveg novca.

– Ovi momci žive za fudbal, to ih drži skupa – dobacuje fudbaler dok odlazi.

Nemamo gde mrtve

Jovo Vučenović iz Udruženja građana Busije kaže da je najveća tuga doseljenika što nemaju ni obdaništa, ni škole ni groblje. Mrtve nemaju gde da sahranjuju, a mlade da vaspitaju.

– Tamo je svako selo imalo groblje i nama je to malo teško. Razumemo mi da ovde nije bolje ni u drugim mestima, ni Batajnica nema groblje. Neki se sahranjuju u Staroj Pazovi, drugi u Valjevu, ostali gde nađu mesta, Orlovača, Lešće… Muka je to – veli Vučenović ozbiljan, ali ne dozvoljava da iz njega izađe patetika. Nema se kad.

Vidi se da voli ljude s kojima je izgradio naselje, ali o njima govori kao da im je svima otac, s prekorom i milošću u isto vreme.

– Pet stotina dece ovde ima. Nemaju gde ni da se skupe. Deca ovde rastu bez vrtića, bez škole. To je osnovno, ako mi to nemamo… šta dalje? – pita se Vučenović.

Žele i da naselje dobije status mesne zajednice. Kako niko ne uviđa potrebu da im pomogne?

– Svašta kažu pred izbore. A posle? Niti jedan političar ne prođe kroz naselje – odsečan je Jovo.

Zato se u Busijama sa setom sećaju gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića. Kako kažu, on je poslednji koji je na njih mislio. Napravio nam je asfalt i doveo autobus, kažu.

Autor: Marina Milojević , Mateja Beljan

Izvor: BLIC

Vezane vijesti:

U poseti meštanima Busija: Lozu im primila sremska ravnica