Теорија завере

Епилог инцидента на утакмици Србија-Албанија је очекиван. Српска репрезентација је награђена, па кажњена. Испада да су стране подједнако одговорне. Шиптарски политичари, играчи, амбасадор и јавност учествовали су у организацији и злоупотреби инцидента на Партизановом стадиону.

 

Шиптарски премијер и његов брат показали су се какви заиста јесу – као активни шовинисти. Српски играчи требало је ваљда да побегну када су их албански активисти преобучени у репрезентативце напали на стадиону. Српска полиција није била у стању да заустави летилицу која је могла да убије шефа државе, али је ваљда требало да успешно спречи сукоб који није прерастао појединачне инциденте. Као и обично, у историји шиптарске борбе за државу, прво су напали Шкије са леђа, а онда су јуначки побегли и сакрили се тражећи међународну помоћ. Зашто је репрезентација Србије кажњена? Зато што нису довољно умилно молили групу шовиниста у дресовима једне националне репрезентације да откључа свачионицу?

Пример једне фудбалске уткамице јасно указује на модел. У фудбалу нема Сребренице, Милошевића, Павелића, Хитлера… Нема страсти ни историјског оптерећења, тумачења и генерација које су рођене невине и незаслужне, а наследиле су кривицу или победу…
Утакмица Србија-Албанија показала је болесну и страшну мржњу коју према Србији и српском народу гаји неколико европских држава. Пошто савремени свет функционише по систему споразума великих сила – оно што Србији, или било којој другој европској држави, мисле Немачка и САД то јој и следује. Некада, када је Руска Федерација била слабија него што је данас, а свет се није осведочио о глобалном неуспеху САД и ЕУ, наш је положај био далеко тежи. Нису Срби ни први ни последњи народ коме је учињена неправда. Нису Срби нажалост последњи народ на свету који је грешио, чије су војске чиниле злочине, који је на власти имао тиране… Није то проблем, од ратова је прошло двадесетак година, видимо исходе. Јасно је ко је био највећа жртва рата на Косову. Чији је народ нестао, страдао троструко изнад удела у становништву, рушен двоструко изнад процента у власништву укупног броја грађевина , изгубио државу, слободу… И сада … када су захваљујући нашим слабостима силници из САД и ЕУ покуповали нашу политичку елиту и показали да за 26% увечања пензија (укупан износ ћемо сада и да вратимо) народна већина може да напусти своју свету земљу и на изборима гласа за шта год у Берлину, Бриселу или Вашингтону желе… Сада је било потебно и ово фудбалско понижење.
Неправда боли. Али најболније је лицемрено гажење идеала истине и слободе. Очекују од нас да заједно са децом хрватских усташа славимо изгон српског народа из Крајине. Очекују да се поклонимо сенима сребреничких жртава, а нису у стању да осуде човека за кога његови сународници тврде да је неку годину раније на истом месту живом Србину извадио очи… Тај исти је побегао од народа који је препустио српским убицама, а данас од Србије тражи пензију и у својој беди унесрећеним сународницима представља како јој тиме наплаћује одштету. Треба ли да трпимо новосадску замлату, која се сваке године игра регионалног помиритеља са хрватским шовинистом, који се пак хвалио како му је задатак био да уништи нашу југословенску домовину? Хоћемо ли и даље да читамо у Политици да је „велики“ немачки историчар који тврди да су Срби предоређени силоватељи зато што су живели у породичним задругама (за разлику биће од других балканских народа). Како би било да се Холанђани мало више баве некажњеним и необештећеним масакрима индонежанске сиротиње коју је скривила њихова колонијална војска, него што доконају око Сребренице у којој, када је требало бити принципијелан и храбар, нису показали ништа више осим неспособности и кукавичука?
Може ли свет бити крив, а један мали народ оптерећен недостацима и препун мана исправан? У региону Срби имају пријатеља и непријатеља колико и било који други балкански народ. Узмимо например Црногорце, нашу бившу браћу и пријатеље… Колико би они имали пријатеља у региону и у свету да нема Срба? Јако много – овако имају само нас.
Од 1989. ми преживаљавамо „савршену олују“. Један свет грађен тристотине година тада је пропао са комунизмом. Идеолози „краја историје“ тада су у српству пронашли „вентил“. Један народ на граници светова, лишен заштитника, уљуљкан у пропалим сновима југословенства и социјализма, требало је тада да прихвати судбину коју му је наметао компромис његових историјских непријатеља – да се сагласи са обесправљивањем и асимилацијом 50% свог народа (свуда осим у предкумановској Србији), требало је да прихватимо да будемо зона компромиса у ЕУ једва помирених национализама и фрустрираних империјализама – само над нама била би истовремено дозвољена крсташка мржња католичке цркве, протестантска русофобија, просветитељска фрустрација византијском и руском европском другошћу, марксистичка фантазма о контрареволуционарним народима, фашистички поглед на словенство, постмодерна љутња зато што нација не само да није одумрла већ је процветала…
Ми смо пробали екстремне одговоре. Супротстављали смо се у време Милошевића, али је његов режим био недемократски, није судио злочинце, волео је да краде и није осећао одговорност… Покушали смо да попустимо – у време Тадића и Вучића, али смо истовремено повећавали незарађене плате и потрошене пензије и задуживали се код оних који нам нису желели добро.
Сада је време за отрежњење. Било је народа који су били у тежем положају. Јевреји, рецимо. Наша је слабост и узрок пропасти, управо чињеница да нисмо спремни да следимо примерима политике јеврејског народа и државе Израел.

Пише: Чедомир Антић

(Напредни клуб)

 

Везане вијести:

ПАШАНСКИ: АЛБАНИЈА ОБЈАВИЛА СПЕЦИЈАЛНИ РАТ БЕОГРАДУ

Велика Албанија – Од Исе до Хашима

Октобар 14-ти, Србија. Дан када је Нацистичку заставу заштитила ФИФА и амерички пасош

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Ћирилица - Jadovno 1941.