Исповести пуковника нема ко да чује

У ексклузивном сведочанству за „Вести“ пуковник Драгољуб Илић, командант аеродрома у Приштини, службовао и живео у Скопљу (многи га знаjу под надимком Мандов) говори о НАТО агресиjи на тадашњу СРЈ краjем деведесетих година, дешавањима на Космету, зашто Руси нису могли да нам даjу одбрамбени ракетни ситем С-300, због чега jе смењен генерал Момчило Перишић, укопаном командном центру РВ и ПВО у Стражевици коjи ниjе осетио бомбе западне воjне алиjансе… Током кариjере пуковник Драгољуб Илић jе летео 3.500 сати у ратним авионима ЈНА и касниjе ВЈ. Провео jе као пилот и на разним функциjама 18 година на аеродрому Петровац код Скопља, а онда пребачен на нишки аеродром, где jе био заменик команданта. Потом jе 1991. године постављен за команданта приштинског аеродрома, где jе био до 2. октобра 1997. године.

Без длаке на jезику открива како су се српски кадрови на Космету, углавном староседеоци, уместо да привуку део Албанаца на српску страну, бавили богаћењем и корупциjи од врха до дна српске власти, што jе на краjу кулминирало побуном Албанаца.

Безбедњаци отели „опасне“ рукописе
Пуковник Драгољуб Илић jе убрзо после бомбардовања Србиjе пензионисан.
– Имао сам собу у хотелу Бристол у Београду. Тамо сам почео да пишем о догађаjима на Космету, о томе шта се стварно дешавало. Један дан сам дошао у собу и видео да ми нема рукописа. Убрзо сам позван у команду, где ми jе саветовано да пошто испуњавам jедан од услова за пензиjу, пошаљем захтев. Претпостављам да су воjни безбедњаци сазнали шта пишем и узели рукопис. Поднео сам захтев и експресно пензионисан – описуjе „изненадно“ слање у пензиjу Илић.

Као у сериjи „Моj рођак са села“, репортере „Вести“ дочекао jе пуковник Драгољуб Илић, бивши командант аеродрома Приштина, у родном месту у близини Бољевца. Након што jе „морао“ да се пензионише, склонио се на село, у унутрашњост Србиjе, да проведе остатак живота, али и да у миру пребире по сећањима о томе шта се то током 1990-их година дешавало на Космету и како смо изгубили jужну српску покраjину у борби са НАТО-ом. Један од ретких сведока ових догађаjа коjи jе готово све време био у центру дешавања, одлучио jе, ипак, да са читаоцима „Вести“ искрено и без устручавања обjасни шта jе претходило отимању Космета.

– За команданта аеродрома Приштина постављен сам 6. марта 1991. године. На тоj позициjи остао сам до 2. октобра 1997. године, а после сам током 1998. године поново службовао на аеродрому, био координатор Ратног ваздухопловства и копнене воjске у Приштинском корпусу. По природи положаjа, као командант аеродрома Слатина, морао сам да пратим сва дешавања на Космету, због безбедности аеродрома. То jе био jедан од наjважниjих стратешких обjеката на Косову – почиње разговор за „Вести“ пуковник Илић.

Обука Замбиjаца немогућа мисиjа
Међу многим дужностима пуковника Илића, био jе и боравак у Центру за обуку странаца у Мостару, коjи jе функционисао 1970-их година.
– Замбиjа jе правила ратно ваздухопловство, па су послали будуће пилоте у СФРЈ на обуку. Ми смо им продали 30 jастребова и била jе мука обучити их. Прво су Замбиjци учили jезик, али jе то слабо ишло. Инструктор на пример ниjе никако могао да им обjасни шта значи бочни ветар, а они су све викали „фатра, фатра“. На краjу jе морао да се затрчи на њих и удари их са стране, да би схватили шта jе то. Тако jе син поглавице постао официр, а остали механичари. Командант новог ваздухопловства Замбиjе био jе овде четири године на воjноj академиjи и одмах постао маjор и шеф ваздухопловства. Чим су се вратили у Замбиjу организована jе воjна парада и jедан од пилота се одмах срушио на трибине и побио много гостиjу и народа – препричава Илић догађаjе из доба ЈНА и несврстаности.
Док лагано испиjа ракиjу и посматра напуштене куће у готово празном селу, Илић обjашњава оно што готово сваког Србина интересуjе, да ли jе могло да се избегне бомбардовање Србиjе.

– Ово jе моjа истина. Бомбардовање у оним условима ниjе могло да се избегне. Али, да смо имали боље системе као што jе противракетни систем С-300, не би кренули на нас – убеђен jе Илић.

Таj систем, међутим, и поред интересовања и жеље Милошевићевог режима, нисмо могли да добиjемо од Руса у време кад jе на челу Русиjе био Борис Јељцин и кад jе ова земља и сама била у огромним проблемима.

– Испричаћу вам шта ми jе начелник Генералштаба Момчило Перишић рекао по повратку из Москве, где jе послат средином 1998. године. Он jе по наређењу Слободана Милошевића отишао у Русиjу да тражи систем С-300 и jош нека средства за одбрану од НАТО авиона. Рекао ми jе да jе тамо лепо примљен, показано му jе много штошта, хиљаде авиона поређаних на аеродромима. Али то jе све било неупотребљиво, нису имали горива, а авиони ако не лете 30 дана мораjу на сервис да се провери хидраулика. Са друге стране, каже ми Перишић, шири реjон Москве чувало jе пет пукова С-300. Међутим, исправних jе било само два. Ремонт пука ових ракета траjе 24 месеца, па и да су хтели да нам помогну, били смо пред ратом, било jе касно. Чак и да су нам доставили оваj систем, то jе компликовано, jер колона возила jе дуга 60-70 километара, то авакси одмах виде и Русима би САД удариле санкциjе – обjашњава пуковник Илић.

Он додаjе да jе Србе у санкциjама одржало село, док су руски официри у то време продавали по 200 грама крви како би прехранили породице, па су Руси били немоћни да помогну.

– Руси су рекли Перишићу да и поред све воље они не могу ништа да ураде и да кажу Милошевићу да помоћи нема. Перишић се вратио у Србиjу и реферисао Милошевићу. Убрзо после тога jе смењен и на његово место jе постављен генерал Драгољуб Оjданић – обjашњава Илић.

Међу првим обавезама коjе jе по доласку у Приштину пуковник Драгољуб Илић имао, било jе организовање превоза полицаjаца са Космета у Београд, пре демонстрациjа 9. марта.

– Преузео сам дужност 6. марта. Имали смо неко славље 8. марта у Дому ЈНА у Приштини, када су ме хитно звали са аеродрома. Пребацуjу се полицаjци за Београд пред протесте опозициjе. Целу ноћ jе траjало укрцавање и пребацивање из Приштине за Београд. Пет воjних авиона и Јатов боинг ишли су неколико пута за Београд и назад, да превезу око 800 полицаjаца са опремом. Тада jе Косово било скоро без српске полициjе – присећа се Илић.ОФИЦИР СА КАРИЈЕРОМ ИСКУСНОГ ПИЛОТА

Летео 3.500 сати
Током кариjере пуковник Драгољуб Илић jе летео 3.500 сати у ратним авионима ЈНА и касниjе ВЈ. Провео jе као пилот и на разним функциjама 18 година на аеродрому Петровац код Скопља, а онда пребачен на нишки аеродром, где jе био заменик команданта. Потом jе 1991. године постављен за команданта приштинског аеродрома, где jе био до 2. октобра 1997. године.

Током jула и августа 1998. године поново jе службовао на овом аеродрому, а септембра постаjе координатор Ваздухопловства и Копнене воjске у Приштинском корпусу. Потом постаjе део тима за сарадњу са Оебсом и НАТО-ом, током верификационе мисиjе. Враћаjу га у Београд, да би се jануара 1999. године вратио у Приштину, а 14. марта постаjе официр за везу и координациjу у Приштинском корпусу, где дочекуjе рат. По почетку агресиjе, 5. априла, пребачен jе на Топчидер на место помоћника команданта Ваздухопловног корпуса за информисање и морал. Цео рат провео jе у подземном обjекту Стражевица.

За време службовања летео jе на свим авионима Ратног ваздухопловства осим МиГ-29. Управљао jе америчким ф-86 сеjбер, авионом ТВ-2 за обуку, галебом, jастребом, МиГ-21 и орлом.

Извор: СПОНА

Везане виjести:

Хероjи са Кошара без обележjа! – Jadovno 1941.

СРПСКА И КОСОВО НЕУПОРЕДИВИ – Jadovno 1941.

Нећемо се одрећи своjих светиња, Косово и … – Jadovno 1941.

СРПСКЕ ЖРТВЕ УБИЈЕНЕ У МИРУ – Jadovno 1941.