КОРИЈЕНИ НЕТРПЕЉИВОСТИ ХРВАТА ПРЕМА СРБИМА – У ВАТИКАНУ

Пише: Јадовно 1941.

ГОСПИЋ, 14. АПРИЛА – Личанин Дане Ластавица, пензионисани правник из Госпића, објавио је књигу „Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић 1941-1945. и над Србима од 1991.“ у којој пише о уништавању документације о почињеном геноциду и о ватиканским коријенима нетрпељивости Хрвата према Србима.

„У својим књигама записао сам да су усташки кољачи, након што би поклали и у јаме побацали српски народ, до паса голи и крвави с ножем у руци трчали у римокатоличку цркву у Горњем Косињу код Перушића да им католички поп скине гријехе с душе да би могли ићи кући“, подсјећа Ластавица.

Ластавица /84/ је већ познат по својим досадашњим истраживањима о страдању Срба и Јевреја у Независној држави Хрватској, која су преточена у књиге.

„Мотивише ме оно што сам као дјечак преживио 21. новембра 1941. кад су ми Хрвати, усташе, 12 метара далеко од мене, убили оца, у родном селу Косињу, срез Перушић. За цијели живот запамтио сам како отац виче: `Ништа нисам крив, ништа нисам крив`, али усташа опали из пушке и отац паде. Зато сам послије Другог свјетског рата обилазио јаме у које су бацани заклани и поубијани Срби и видио како из њих вире лобање“, рекао је Ластавица за „Вести-онлајн“.

Према његовим ријечима, осим многобројних Срба у тим јамама има и тијела неких Хрвата, Нијемаца и Италијана.

„Такође, и 31 члан посада америчких авиона труне у јамама среза Перушић. Све то ме је натјерало да одмах по завршетку Другог свјетског рата почнем да истражујем – да се не заборави“, каже Ластавица.

Он каже да је након рата на Велебиту наишао на јаму из које вире дјечије лобање. „Те ноћи нисам могао да заспим, а наредних ноћи сањао сам како та побијена дјеца вриште и питају ме зашто их не извадимо из јаме и достојно сахранимо. Тако узнемирен отишао сам у надлежне институције где су ми рекли: `Јеси ли луд, па што ће ти то? Било па прошло. Не бави се тиме, гледај себе, како ћеш да се домогнеш бољег положаја, да добро живиш`“, свједочи Ластавица.

Он подсјећа да су након брионског пленума 1966. године са високих државних функција у Хрватској поскидани Срби и постављени усташки синови и од тад је почело уништавање архива о српским жртвама у Другом свјетском рату.

„Сјећам се, такође, да је почело спаљивање обимног архива о усташким злочинима у Госпићу. Усташки кољачи су, наиме, вољели да се сликају над својим побијеним жртвама. Те фотографије и спискове побијених Срба послије ослобођења заробила је Удба и архива је једно време чувана. Пошто је јасно да доказа о геноциду не може бити уколико не постоје прецизни спискови са појединачним конкретним личним подацима побијених Срба, после брионског пленума, угледам у својој радној средини како млади приправници СУП-а Госпић цијепају та документа и пале их“, каже Ластавица.

Извор: