Komunisti tražili Hrvatsku do Zemuna

Datum objave: utorak, septembar 24, 2013
Veličina slova: A- A+

Kako su crtane jugoslovenske republičke granice koje su postale državne, ali na štetu Srbije. Već nazasedanju Avnoja  u Jajcu udareni temelji buduće razgradnje koju je Badinterova komisija samo potvrdila

Milovan Đilas, Josip Broz i Aleksandar Ranković
Milovan Đilas, Josip Broz i Aleksandar Ranković

Proces raspada Jugoslavije nije završen, jer se još manipuliše „avnojevskim“ republičkim granicama, koje su devedesetih, prema tumačenju Badinterove komisije (čitaj – zapadnih sila), postale međunarodne. Iako je ta komisija imala ograničen zadatak i nije se bavila pitanjem srpskih pokrajina, njeni zaključci su primenjeni i na Srbiju posle 1999. godine. Naime, posle samoproglašenja albanske države Kosovo, SAD i najmoćnije zemlje EU priznale su administrativnu liniju između Srbije i njene južne pokrajine kao državnu granicu. Aktuelni izvestilac EU za Srbiju Jelko Kacin je pre nekoliko dana izajvio da je „pravi trenutak za otvaranje pitanja ustavnog i zakonskog uređenja autonomije Vojvodine“, što podrazumeva i pitanje granica. Hrvatska takođe smatra da ni pitanje razgraničenja sa severnom srpskom pokrajinom, odnosno Srbijom, nije završeno.

– Nažalost ispostavilo se da zaključci Badinterove komisije važe za sve bivše republike SFRJ, osim za Srbiju, koja se i dalje fragmentira duž pokrajinskih granica – kaže Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.

– Paradoksalno je da je proces fragmentiranja Srbije često bio generisan iz njene vlasti. Kao da zaključci kongresa Komunističke partije Jugoslavije održanog u Drezdenu 1928. nisu izgubili aktuelnost.

Istoričari podsećaju na zaključak tog kongresa, da se mora srušiti „imperijalistička versajska tvorevina Jugoslavija“ u kojoj je velikosrpska buržoazija podjarmila Slovence, Hrvate, Crnogorce, ali i velike oblasti Srbije koje pripadaju Albancima, Bugarima i Mađarima. KPJ je tada pozvala u oružanu borbu za nezavisnu Hrvatsku, Crnu Goru, Sloveniju i Makedoniju. Naglašeno je da se oružana pobuna mora preneti u Srbiju i pozvan je velikoalbanski „Kosovski komitet“ da podigne sveopšti ustanak. Mađarima je takođe obećana pomoć u borbi za otcepljenje Vojvodine.

Granice republika i pokrajina u SFRJ nepogrešivo su pratile zaključke Drezdenskog kongresa iza kojih je stajala Kominterna – „crveni Vatikan“. Tadašnje komunističke vlasti u Moskvi nisu opraštale Srbiji što je pružila utočište prognanicima, „belim“ Rusima.

Milovan Đilas, Josip Broz i Aleksandar Ranković

– Republičke granice u drugoj Jugoslaviji bile su komunistička improvizacija po formuli „oslobađanja svih naroda i narodnosti od velikosrpskog hegemonizma“. To je značilo da Srbija može da bude samo onolika koliko preostane kad se svi drugi namire – smatra dr Pavlović.

On navodi da su Titove „zamišljene i privremene administrativne linije koje više spajaju nego što razdvajaju“ postale trajne donošenjem zakona o teritorijalnom ustrojstvu Srbije i ostalih federalnih jedinica u periodu 1946-1947. godine.

– Izvorna dokumenta o pitanju republičkih granica nisu poznata, kao da se o tome nije raspravljalo ni na jednom organu ili forumu. Kao da su prećutno prihvatane granice koje su „date“ ili određene odozgo, bez ozbiljne rasprave. Na pitanje zašto je tako, odgovor se može naći u opštoj atmosferi i ideološkom zanosu internacionalizma ili partijskog stava ili propagande o nevažnosti granica unutar Jugoslavije – objašnjava Pavlović.

TITO KAO NOVI HABZBURG

Titov lekar dr Aleksandar Matunović u knjizi „Enigma Broz“ preneo je priču koju mu je ostareli maršal ispričao o Čerčilu kome se divio. – Čerčil je želeo da realizuje svoju stratešku zamisao o restauraciji Austrougarske

On ističe da su interne granice uspostavljene posle rata najviše pogađale srpski narod. Pokrajinske administrativne linije sada se ponovo koriste da destabilizuju Srbiju.

Titov govor na zasedanju Avnoja u Jajcu

– Samo su u Srbiji stvorene dve autonomije, pokrajina Vojvodina i oblast Kosmet, a u poslednjem trenutku odustalo se od treće – Sandžaka. Improvizovane komunističke skupštine Vojvodine i Kosova i Metohije donele su „odluku o priključenju Srbiji“, kao da nikada nisu bile njen deo. Time je potpuno anulirana prethodna istorija – ukazuje Pavlović.

Dokumenta pokazuju da je Broz već na zasednju Avnoja 1943. kreirao granice republika nove Jugoslavije, samo je Srbiju ostavio nedefinisanu. Srpske delegacije na tom skupu nije bilo, ali je kao zastupnik Srbije predstavljen hrvatski političar dr Ivan Ribar, predsednik Avnoja. Isti čovek je na Prvom zasedanju Avnoja u Bihaću, godinu dana ranije, bio predstavnik Hrvatske! Ipak, ni on, ni delegati nisu donosili ključne odluke. U staljinističkom duhu KPJ o sudbini Srbije i Srba odlučivao je i tada i kasnije Broz i veoma uzak krug ljudi oko njega.

– Generalno gledano ključne odluke donošene su u uskom krugu ljudi, Tito, Đilas, Kardelj, eventualno Ranković. Nije problem u tome što su svi hrvatski komunisti bili prvo Hrvati, pa onda komunisti, slovenački takođe. Problem je što niko nije zastupao srpske interese – ističe Pavlović. Njegove reči ilustruje referat Aleksandra Rankovića na prvom zasedanju velike Antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije, održane 10. novembra 1944. godine. Na tom skupu udareni su temelji „složene zajednice“ Srbije u Federativnoj Jugoslaviji.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/andrija_hebrang.jpgRazni hegemonisti, reakcioneri i izdajnici optuživali su, pa i danas optužuju narodnooslobodilački pokret kako on hoće da pocepa „srpske zemlje“ i da oslabi srpski narod za račun Hrvata i drugih, kako narodnooslobodilački pokret vodi Hrvat Tito i tome slično. To su već svima poznate priče onih koji bi hteli istovremeno da stvaraju Veliku Srbiju na račun drugih naroda Jugoslavije – upozorio je Ranković.

Na istoj skupštini je usvojen i Zakon o sudu za suđenje zločina protiv srpske nacionalne časti, koji je bio osnov za progon, ubijanje, pljačku i zastrašivanje svih za koje se sumnjalo da se mogu usprotiviti Titovoj oligarhiji.

– Ima ljudi koje interesuje pitanje Srba u Hrvatskoj. Sva prava Srba u Hrvatskoj su zagarantovana odlukama Prvog, Drugog i Trećeg zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Hrvatske: pravo jezika, škola, veroispovesti, ravnopravnog učešća u državnoj upravi itd. Takva Hrvatska je najbolja garancija bratstva i ravnopravnosti Srba i Hrvata u Hrvatskoj – grmeo je Aleksandar Ranković u novembru 1944. u Beogradu. Ipak, NDH nije kapitulirala sve do 15. maja 1945. a u vreme dok je Ranković napadao „velikosrpske hegemoniste“ logor smrti Jasenovac radio je u tri smene.

Čim se vlast u Zagrebu promenila, vrh Komunističke partije Hrvatske na čelu s Andrijom Hebrangom tražio je da njegova narodna republika zadrži granice Pavelićeve NDH. Joca Eremić, komandant Kordunaškog područja do maja 1944. godine, kad je napustio partizane, u emigraciji je otkrio da je od 1941. postojao dogovor hrvatskih komunista i Pavelićevog režima.

TITO KAO NOVI HABZBURG Titov lekar dr Aleksandar Matunović u knjizi „Enigma Broz“ preneo je priču koju mu je ostareli maršal ispričao o Čerčilu kome se divio. – Čerčil je želeo da realizuje svoju stratešku zamisao o restauraciji Austrougarske.

Autor: Boris Subašić

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top