Комунисти помагали усташки устанак

Како jе почела сарадња бољшевика и Павелићевих следбеника. Југословенски комунисти у усташком покрету препознали “револуционарни карактер” коjи се бори против Београдa

Јосиф Висарионович Стаљин

 Међу првим земљама с коjима jе Совjетски Савез успоставио дипломатске односе била jе фашистичка Италиjа. Рим и Москва, иако су им идеологиjе биле супротне, jедно време имале су истоветан циљ: уништење европског поретка утврђеног међународним мировним уговорима. У оквиру тог циља поклопио се заjеднички интерес да jе неопходно растурити Југославиjу као “вештачку версаjску творевину”. Спроводећи своjу политику и преко Коминтерне, Стаљин jе лоше процењивао да му од фашизма не прети никаква опасност, jер jе окренут против земаља западне демократиjе. Био jе убеђен да ће се та два буржоаска блока међусобно уништавати и да би такав њихов однос помогао у “извођењу” светске револуциjе. Зато jе са Италиjом наjпре дошло до сарадње на организованом тероризму.

Бољшевици су оправдавали терористичке акциjе поjединаца, тврдећи да би убиства поjединих представника режима могла да заплаше и дезорганизуjу државну власт. У своjоj политици разбиjања Југославиjе, Коминтерна jе подржавала и подстицала националне организациjе и групе на Балкану коjе су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. Двадесетих година прошлог века, у Бечу jе организована и група jугословенских комуниста, као “воjна ћелиjа за специjалне задатке”. Групом jе руководио Мустафа Голубић, некада припадник “Црне руке”, за кога се у то време сумњало да се бави конспиративним радом, између осталог и планирањем атентата на краља Александра.

Усташки покрет у Хрватскоj jе настао из Хрватске странке права, чиjи jе оснивач био Јосип Франк, због тога су припаднике ове странке називали франковци. Иако су били безначаjна политичка организациjа, издваjали су се радикалним циљевима. Наjзначаjни jе био издваjање Хрватске из Југославиjе. Франковци су се од определили да им главно деjство буде из иностранства. У Бечу jе био огранак, на чиjем се челу налазио барон Стjепан Саркотић, бивиши генерал аустроугарске воjске, а у Будимпешти Иво Франк, син оснивача странке. У Загребу jе странком руководио адвокат Анте Павелић. Он jе формирао терористичку организациjу “Хрватски домобран”, коjа jе заправо зачетак усташке организациjе.

Павелић 19. jануара 1929. године напушта земљу. У Бечу и Будимпешти повезуjе се са хрватском емиграциjом, а затим у Софиjи с вођстном ВМРО. Заjедничи циљ jе – рушити Југославиjу.

Јуна те године Павелић се састаjе са важним људима из италиjанског министарства. Он тражи да се што пре Хрвати наоружаjу и добро организуjу. Други његов захтев jе – убити краља Александра – jер би се после тога Југославиjа распала. Представници Рима прихватаjу ове захтеве, па jе италиjанска влада већ од jесени 1929. финансира усташку организациjу са 200.000 лира месечно. Тада jе то значаjна сума новца.Истовремено Министарство иностраних послова у Риму формира специjално одељење коjе има задатак да пружа новчану помоћ и обезбеђуjе оружjе. Колики jе значаj овоj сарадњи давала италиjанска страна говори податак да jе ускоро по Павелићевом доласку у Италиjу дошло и до његовог сусрета са с Мусолиниjем.

Краљ Александар I Карађорђевић уручуjе ратну заставу

Југословенски комунисти с будном пажњом прате Павелићеве активности у иностранству. Разлог jе jедноставан, заjедничка сарадња jер они у усташком покрету препознаjу “револуционарним карактер” пошто се одлучно бори против режима у Београду. Тадашњи односи Југославиjе и Италиjе наговештавали су ћи могућност избиjања рата коjи jе требало искористити “у борби против српског империjализма”. Секретар КПЈ Милан Горкић залагао се за “стратешки споразум” са Италиjом и Мађарском, и то по цену уступања неких области тим државама. Директиве из Москве тражиле су стварање “борбеног споразума” с националним организациjама, и да комунисти шаљу своjе људе у Павелићеве воjне одреде, да тамо изнутра раде. Захтев да се комунисти упуте у Јанка Пусту, где су се обучавали хрватски терористи, стигао jе после сазнања да Павелић планира да у Југославиjу убаци усташке групе, обучене за “герилску борбу”. Ни усташки логори у Италиjи нису прошли без присуства кумунистичких емисара. Њихов задатак jе био да се обавесте о усташкоj спремности за заjедничке акциjе.

– Метод рада комуниста био jе и успостављање директног контакта с поjединим усташким првацима, у првом реду с Бранком Јелићем и Младеном Лорковићем у Берлину. Комунисти су настоjали да у усташким организациjама и ВМРО задобиjу утицаj и спроводе своjу политику, али уместо да стекну водећи положаj и управљаjу њиховим радом, догађало се да су потпадали под утицаj ових терористичких група, сводећи своjу улогу на подршку и учешће у њиховим акциjама – писао jе поводом ових догађаjа др Бранислав Глигориjевић.

Припреме за устанак у Хрватскоj почеле су средином 1931. године. План jе био да почне у Лици, jер jе преко Велебита наjлакше било допремити оружjе и мунициjу. Човек за везу у замљи био jе Андриjа Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организациjе “Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даjе Артуковићу десет милона лира помоћи за организациjу побуне. Нешто доцниjе, на новом састанку, на италиjанско-аустриjскоj граници, Артуковић подноси извештаj: “Припреме се успешно одвиjаjу, ситуациjа jе повољна, организовано jе усташко jезгро, на чиjем jе челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, коjе само треба наоружати”. У марту, у Трсту се састаjе усташки штаб: Павелић, Густав Перчец, Бранимир Јелић, Серваци. Разрађени су детаљи устанка. Циљ jе био да се прошири по Хрватскоj, док би Далмациjу требало препустити окупациjи фашистичке милициjе. Оваj податак очито говори да jе Павелић jош тада прихватио да Далмациjа у будућности припадне Италиjи.

Анте Павелић и Бенито Мусолини

“Устанак jе започео 7. септембра 1932, када jе десетак униформисаних усташа с наоружањем пребачено са италиjанске териториjе, преко Задра. Њихова акциjа свела се на напад на жандармериjску станицу у Брушанима. Жандарми су, међутим, одбили напад и касниjе, у потери, убили jедног усташу, док су се остали разбежали, остављаjући за собом седам сандука експлозива и мунициjе италиjанске производње. Иако jе руководство КПЈ упутило проглас “циjелом хрватском народу” да свом снагом подупру усташе, њихова акциjа ниjе наишла ни на какав одзив. Југословенске власти концентрисале су у Далмациjи велике воjне снаге и предузеле чишћење терена. У тоj акциjи ухапшен jе jедан од коловођа, Јуца Рукавина, док jе Андриjа Артуковић успео да побегне из земље. Читав оваj подухват, назван “Лички устанак”, дуго и темељито припреман од стране усташа и италиjанских фашиста, претпрео jе потпуни неуспех. То jе коначно уверило Павелића и његове моћне заштитнике да у Југославиjи не може да рачуна ни на какву масовниjу акциjу. Преостало му jе оно чему jе био вичан, а то jе извођење поjединачних терористичких акциjа без борбе, из заседе – пише др Бранислав Глигориjевић.

Оружани упад усташке организациjе ниjе прошао без потпоре jугословенских комуниста. Поред прогласа “циjелом хрватском народу” да се прикључи Павелићевим следбеницима, организовали су и своjе акциjе. У архивском фонду Милана Стоjадиноваћа може да се пронађе извештаj Евгениjа Жукова из тог периода из кога се види да у терористичким активностима у Југославиjи комунисти нису имали већег успеха. Из овог документа се види и да jе у априлу 1932. похапшена група нижих официра, коjа jе по налогу руководства КПЈ припремала пуч у 45. пешадиjском пуку у Марибору, с циљем да преузму власт у овом граду. У то време, ухапшена jс и група од четрдесетак комуниста у Бихаћу, међу коjима jе био и Оскар Давичо, коjа jе припремала напад на тамошњи гарнизон, како би дошла до оружjа. Исте године припреман jе и “оружани устанак” комуниста и федералиста у Црноj Гори, и у ту сврху набављано jе оружjе из Италиjе. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, jедног од jугословенских коминистичких првака, циљ устанка jе био директно припаjање Црне Горе Совjетскоj униjи.

ПРВИ КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК

Након увођења шестоjануарске диктатуре у Југославиjи, КПЈ jе позвала на оружани отпор. Та 1929. година jе обележена сериjом оружаних окршаjа комуниста и полициjе. На челу Партиjе налазио се Јован Малишић, коjи се по земљи кретао под именом Милан Мартиновић. Он и његови следбеници су узалуд покушавали да покрену масе на “оружани устанак” путем изолованих уличних борби. Скоjевци су били углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаjе с полициjом, убиjали жандарме, али и сами гинули. Ова тактика КПЈ jе изазвала оштре одмазде полициjе. Последице су биле да jе убиjено више десетина комуниста, међу коjима су биле и вође, укључуjући Малишићевог заменика Ђуру Ђаковића. Неколико стотина чланова КПЈ jе ухапшено.

Основни циљ ове акциjе ниjе више био свргавање буржоазиjе класном борбом, већ рушење jугословенске државе. Упућивани су позиви народу у Хрватскоj, Словениjи, Црноj Гори и Македониjи да с оружjем изборе националну самосталност. У прогласима Хрватима, комунисти су их позивали “да jе куцнуо час да у отвореноj борби против београдских властодржаца извоjуjе своjу слободу и државну самосталност”. Осниване су посебне организациjе за остваривање сарадње с франковцима, односно, усташким покретом. Скоjевци били су углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаjе с полициjом, убиjали жандарме, али и сами гинули.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ЗАВЈЕРА ХРВАТСКИХ КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБА У ЛИЦИ

Судбина Срба одређена jе 1928. године у Дрездену – Jadovno …

УСКРС МРЖЊЕ У ХРВАТСКОЈ (III ДИО): „Не даjмо Србима да се …