Koga Srbi mrze?

Obrazac je davno postavljen, prilično je jednostavan, crno-beli, i glasi: S prostora bivše Jugoslavije jedino Srbi ne mogu da žive ni sa kim, Srbi su netolerantni, ksenofobični, ne trpe pripadnike drugih naroda, njihovu kulturu, veru. Kraj citata obrasca. Pre toga smo imali tvrdnju, živu i danas u definiciji građanskog rata vođenog u granicama SFRJ, da je Beograd, početkom devedesetih, imao nakanu da od Jugoslavije silom napravi veliku Srbiju.

Ove dve postavke, složićemo se, ne idu zajedno, jedna drugu isključuje. Kako narod, netolerantan na sve što nije njegovo, ima za cilj da pravi državu u kojoj je sve različito? Nije ova antisrpska podmetačina jedina, ima toga u medijskim ormanima na pretek, štampane su knjige sa primerima mržnje i laži na štetu Srba, ali uzalud; obavljen je veći deo planiranog posla.

A kakvi su zaista Srbi u odnosu prema nacionalnim manjinama? Nema boljeg prostora za analizu od same Srbije. Prema prošlogodišnjem popisu stanovništva (ne računajući južnu srpsku pokrajinu, Kosovo i Metohiju) u Srbiji živi skoro dvadeset odsto pripadnika drugih naroda i nacionalnih zajednica. Najviše je Mađara, preko 250 hiljada, Roma 150 hiljada, isto toliko Bošnjaka, Hrvata je nešto iznad šezdeset hiljada, Slovaka pedeset hiljada, muslimana 22 hiljade… Trend rasta beležimo kod Bošnjaka, Roma i muslimana.

Ako van kruga posmatranja izvučemo Bosnu i Hercegovinu – zbog njene složenosti i tri tamošnja konstitutivna naroda – Srbija je jedina multietnička država na prostoru bivše Jugoslavije. Jedino u Srbiji pripadnici drugih naroda žive bez straha; jedino u Srbiji od takvih niko ne traži da budu ono što nisu.

Samo u Srbiji Mađari, Hrvati, Slovaci, Bugari, Makedonci… imaju svoje televizijske programe, dnevne i periodične listove, radio-stanice… Njihovi jezici ovde su priznati kao službeni; u parlamentu severne srpske pokrajine, Vojvodine, izvešane su zastave nacionalnih manjina, ravnopravno sa zastavom države Srbije; u nacionalno mešovitim sredinama države Srbije sve table sa nazivima institucija, kao i putokazi, ispisani su na pismu i jeziku nacionalnih manjina koje tu žive. I niko od Srba ne buni se zbog toga. Ne, pa to je srpska odluka.

U Hrvatskoj živi više o devedeset odsto onih koji se izjašnjavaju kao Hrvati; preko 95 odsto je katolika; Hrvatska je etnički najčistija država u Evropi. Srba u Hrvatskoj bilo je 1991. godine 620.000, danas ih je 186.000. Nekima je i to previše pa evo već nekoliko meseci svedočimo divljanju šovinista po Vukovaru i drugim mestima Hrvatske, sa ciljem da se ukloni svaki ćirilični natpis. Igor Mandić, jedan od najvećih živih hrvatskih intelektualaca kaže da ovo nema veze sa pismom. U pitanju je, opominje Mandić, probuđeno ustaštvo koje bi da protera iz Hrvatske i ove preostale Srbe.

Pre ovogodišnjeg ulaska u EU Brisel je konstatovao da je Hrvatska primer civilizovane i tolerantne zajednice.

Slovenija je još devedesetih izbrisala tamošnje Srbe tako da ih nema ni u statistici. Makedonija već godinama drži u zatvoru jednog vladiku Srpske pravoslavne crkve što, valjda, otklanja potrebu svake dalje rasprave o položaju Srba u toj državi. Srbi u Crnoj Gori tope se kao komad leda na užarenoj plotni, pretapaju se u Crnogorce ili se iseljavaju.

Neki dan je Novi Pazar – iz kog u Vladi Srbije, bogu hvala da je tako, sede dva ministra Bošnjaka – oterao Boru Čorbu pre nego što je ovaj tamo i došao; nakon pretnji, lavine laži o Bori kao četniku koji je ratovao i ubijao Bošnjake po Bosni, otkazan je nastup legendarne rok-grupe u tom gradu. U Beogradu slobodno, bez ijednog problema i smetnje – bogu hvala da je tako – živi i nastupa desetak pevača, Bošnjaka, iz Novog Pazara i Crne Gore.

O čemu ono beše ovaj tekst?

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: NOVOSTI