Книнска испорука наручене истине

Док год службени Београд буде одбиjао могућност jавног и jасног дефинисања карактера рата вођеног почетком деведесетих на тлу Југославиjе, дотле ће свако ко за то буде имао воље трљати нос српским званичницима, као што jе то неки дан Јадранка Косор урадила Борису Тадићу

Оно што је дозвољено Хрватској и Хрватима није дозвољено Србији и Србима. Ту сурову истину – на којој „српски националисти“ шире теорију о међународној антисрпској завери, а српски европејци је проглашавају једном од већих неистина и заблуда „антиевропских снага“ Србије – осетио је ових дана на својој глави председник Србије Борис Тадић. Знате већ; Јадранка Косор је у Книну, на обележавању Дана домовинске захвалности, односно „Олује“, обраћајући се присутнима, а све у директном преносу Хрватске телевизије, поздравила живе учеснике „Олује“, а посебно хрватске генерале у Хагу, Анту Готовину и Младена Маркача. Уследио је вишеминутни аплауз. Многима на Градском стадиону у Книну, и свакако широм Хрватске, тих тренутака домољубна суза оросила је око.
Председница Владе Хрватске јасно је на овај начин поручила да држава Хрватска не признаје одлуке Хашког трибунала и да исти своју пресуду Готовини и Маркачу може да окачи… знате већ где.

ТАДИЋЕВА ОЛУЈА
То се Тадићу није допало, па се огласио саопштењем које прожима брига за Међународно право и правду уопште, бојазан да уздизање и слављење злочинаца није добар пут за помирење народа. То је опасна политика, казао је.
Човек је кренуо од чињенице да би он у случају исказивања јавне захвалности, похвале, рецимо, Небојши Павковићу, генералу Лазаревићу, генералу Лукићу… највероватније кроз пет минута био обавештен да је стављен на листу особа којима је забрањен улазак у земље Европске уније. Знам, неко ће рећи да је разлика између Готовине и Павковића у предзнацима, да је један своју земљу успео да одбрани (Готовина), док је други (Павковић) изгубио рат и да се овде ради о праву победника. Није тачно ни једно, ни друго, али није прилика да се упуштамо у ову врсту рашчијавања.
Косор је најпре лично, а онда и преко саопштења Владе Хрватске одговорила председнику Србије. Е, тек је ту пало неколико жестоких увреда, на које је Тадић громогласно отћутао.
Јадранка је Тадићев став оценила као врло опасан, додајући да је оспоравање „Олује“ опасно исто тако као што је опасно величање четништва и Драже Михаиловића. Речено је и да је „Олуја“ скршила зубе „тиранину Милошевићу“ што је, тврди хрватска влада, помогло и Србији да се ослободи Милошевићеве диктатуре. Ово је надмашило сваки цинизам и безобразлук. Али… Тадић је само добио оно што је раније „наручио“.
Све горње квалификације рођене су у Београду, а не у Загребу. Јадранка Косор тек понавља што пуне две деценије слуша из Београда.
Да би себи прискрбили што већи углед и значај изван Србије, тамо одакле је стизала новчана помоћ – а то се чини само увећавањем негативних особина противника – некадашња српска опозиција, на челу са Српским покретом обнове и Демократском странком, означила је још на почетку југословенске кризе Слободана Милошевића као диктатора, тиранина, монструма, последњег апсолутисту у Европи. Таква слика отишла је из Београда у свет и отуда се вратила као оцена једне земље и једног народа – српског.
У овом оквиру напиње се још једна грешка некадашње опозиције, а већ десет година српске власти; дефиниција рата у бившој Југославији.
Оценивши Милошевића горњим оценама српска опозиција је бетонирала хрватску „истину“ да је Милошевић, у идеолошком крилу и програму „Српске академије наука и уметности“, оружано напао најпре Словенију, а потом Хрватску и Босну, а све у намери да направи велику Србију.
Игноришући низ непобитних истина, прескачући временске периоде у којима леже узроци, а бавећи се само последицама, Српски покрет обнове и Демократска странка одбацили су и још одбацују могућност да рат у бившој држави дефинишу онако како једино може да се дефинише – класичан грађански рат.
Писао сам пре неколико месеци у „Печату“ о погубности службеног српског ћутања пред квалификацијама које Хрвати, Бошњаци и Албанци, заједно са пријатељима из иностранства, пуне две деценије износе о Слободану Милошевићу и узроцима рата деведесетих у Југославији.

ПАТРИОТИЗАМ ПУПОВАЦ
Док се год службени Београд (ко год седео на трону) не огласи и бившег председника Милошевића не дефинише у складу са истином, а она ни изблиза није онаква каквом је представљају, на пример, Хрвати, Србија ће грцати и посртати и никада неће бити у стању да повуче црвену линију иза које се неће повлачити и понижавати.
Док год неко од службених представника државе Србије јасно, прецизно, са мало речи и јавно не каже: „Рат није изазвао Милошевић, већ они који су разбили Југославију у циљу стварања нових држава на њеним рушевинама“, имаћемо ситуације сличне овој „полемици“ између Тадића и Јадранке Косор.
С пуним правом је Јадранка Косор поручила Тадићу оно што је поручила. Другим речима, рекла му је: Ако ви у Београду о Милошевићу говорите исто што и ми у Загребу, а управо то радите, онда ћете, господо Срби, и о „Олуји“ мислити и говорити исто што и ми Хрвати.
Посебно место у овогодишњој книнско-олујној причи припада Милораду Пуповцу. Он је одавно ставио на страну и најмањи облик националног достојанства, о људском да не говорим, а заузврат је добио неколико личних привилегија. Годинама је у коалицији са ХДЗ-ом; гута кнедле, трпи увреде, често га понижавају и из странке са којом седи у влади, али…нема те увреде после које би Пуповац напустио Сабор. Свој „бес и разочарање“ Јадранкиним поздравом ратним злочинцима Готовини и Маркачу, Пуповац је задржао на нивоу изјаве која гласи: „Врло је забрињавајуће и опасно када се неправоснажно осуђене особе, које су оптужене за најтеже ратне злочине, поздрављају на таквом месту и у таквој прилици“.
Можда Пуповца треба подсетити да су поздрављени генерали, Готовина и Маркач, у Хагу осуђени као учесници злочиначког подухвата, који је имао циљ да изведе „ударе од којих ће Срби нестати“ (Туђман, на Брионима), што се и догодило. Из Крајине је нестало скоро целокупно српско становништво, а убијено је око две хиљаде.
Уместо да истога трена када је Јадранка на книнском Градском стадиону изговорила поздравну реченицу усмерену ка хашкој притворској јединици – седне и напише текст одлуке о напуштању коалиције са ХДЗ-ом и напусти Владу Хрватске, где је његов кадар Слободан Узелац, потпредседник, Пуповац се задовољио цитираном реченицом саопштења.

ЦИВИЛИЗОВАНО ПИШАЊЕ
На повратку са дернека у Книну чланови Хрватске странке права – доскора вођене од стране Анте Ђапића, а сада под контролом Данијела Срба – зауставили су аутобус у Вељуну, селу на Кордуну. То је место у којем се налази споменик као знак сећања на страшни покољ из маја 1941. године, када су усташе предвођене Максом Лубурићем ликвидирале 525 тамошњих Срба. Дружина из Чаковца пришла је споменику, разбацали су цвеће и остатке свећа, а своју цивилизовану, европску работу зачинили пишањем по споменику.
То је на овом месту традиционална хрватска дисциплина. Још 2.000 године извесна Бисерка Леградић скинула је гаће пред већим бројем присутних и попишала се на споменик у Вељуну. Касније је изјављивала да је она Хрватица и да у слободној и сувереној Хрватској може да пиша где год хоће. Домет хиљадугодишње културе.
Иначе, „Хрватска странка права“ је парламентарна странка, Данијел Срб седи у Сабору заједно са Пуповцем.
Немам никакву дилему око тога да ли би Србима у Хрватској било боље или горе у случају да је Пуповчев СДСС у опозицији; било би им боље.
Чак мислим да би за Србе било најбоље да уопште немају представника у Сабору Хрватске, јер би у том случају Влада Хрватске била додатно оптерећена. Овако се и службени Загреб и део међународне заједнице на сваки приговор о лошем положају Срба у Хрватској позива на Пуповца и Слободана Узелца. Они су у систему власти, одлучују заједно са ХДЗ-ом и заиста је врло тешко о лошем положају Срба у Хрватској приговорити нешто Јадранки Косор кад је њен потпредседник Србин, Слободан Узелац. И кад сви знају да је Пуповац за протекле четири године у сваком часу, кад год је хтео, могао да обори Владу Хрватске, изазове кризу и нове изборе или натера ХДЗ да уђе у коалицију са овима што пишају по Вељуну и странком ратног злочинца Бранимира Главаша.
Али, Пуповац болује од исте болести која спречава Бориса Тадића да поентира у готово свакој полемици са службеним Загребом; Пуповац, као ни Тадић, у сукобима на тлу бивше Југославије не види грађански рат. И Пуповац држи да је Хрватска била нападнута од представника великосрпског концепта, што значи да је у великој колизији са самим собом јер у Сабору Хрватске представља терористе и агресоре. Наиме, по службеној теорији данашње Хрватске Срби који су се 1990. године побунили против хадезеовске власти и нове хрватске државе, били су терористи, агресори.
Знам да то може прећи у досаду, али истрајавам, а то ћу чинити и убудуће, на потреби да службени Београд јасно дефинише карактер рата који је вођен на тлу бивше Југославије, односно да на државном нивоу забетонира поставку засновану на чињеницама, а која каже да је тај рат био грађански, подстакнут сецесионистичким циљевима.
У том случају престаће и ова пракса да свака особа, звала се она и Јадранка Косор, трља нос председнику Србије. Звао се он и Борис Тадић.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић