Кличковић: Међународна заједница није жељела помоћи сарајевским Србима да остану

Некадашњи предсједник Владе Републике Српске Гојко Кличковић изјавио је Срни да до егзодуса сарајевских Срба не би дошло да је међународна заједница показала више слуха и гарантовала Србима безбједност да би могли да остану на својим огњиштима.

„Безбједносни разлози су били пресудни. Становништво се није могло убиједити да стекне било какво повјерење према међународној заједници која је у Сарајеву показала право лице – безобразлук, дрскост и непознавање стања. То је пресудило да Срби крену у егзодус“, рекао је Кличковић, некадашњи предсједник Кризног штаба за исељавање Срба из сарајевских општина.

Он сматра да би бар двије трећине српског становништва остало да је било више слуха представника међународне заједнице која је требало да „иде међу народ“ и убиједи га да неће дозволити да му се нешто деси.

„Вјероватно би у том случају тај егзодус био другачији, мањи за једну или двије трећине. Међутим, страх да међународна заједница неће ништа предузети да би штитила српско становништво – од оних који су убијали Србе, а онда долазе да проводе ред и мир, што је био апсурд – пресудило је да крену по највећој зими од својих огњишта“, појаснио је Кличковић.

Он сматра да је са ове дистанце врло дискутабилно да ли је требало до егзодуса доћи.

Према његовим ријечима, 1996. године ране су још биле свјеже и убјеђивати Србе да остану тамо гдје ће муслиманско-хрватске снаге, односно полиција и снаге безбједности преузети контролу, било је тешко.

„Они су се борили и дали више од 3.000 живота за подручја која су Дејтонским споразумом требала остати у саставу тада хрватско-муслиманске федерације“, навео је Кличковић.

Кличковић је подсјетио да је један од најгорих егзодуса, егзодус у миру, почео у најтежим околностима 14. и 15. фебруара 1996. године, у вријеме падавина које у Сарајеву нису запамћене у посљедњих стотину година.

„Под најтежим условима је трајала та евакуација становништва и материјалних добара и, што је било најтеже, евакуација гробова. Становништво које је одлучило да напусти Хаџиће, Грбавицу, Илијаш, Вогошћу није жељело да остави ниједан гроб погинулих српских бораца на тој страни, вјероватно страхујући шта ће се са њима десити, а знајући да дуго времена неће моћи да их обиђу“, подсјетио је он.

Кличковић је рекао да се у преговорима тадашњег руководства на релацији Београд – Пале изгубило доста времена, због чега је остало само седам дана за евакуацију становништва и материјалних добара из Вогошће.

„Већ 24. фебруара муслиманско-хрватске безбједносне снаге, предвођене непријатељски расположеном међународном заједницом, требало је да уђу у Вогошћу“, подсјетио је тадашњи предсједник Кризног штаба.

Према његовим ријечима, изгубљено је доста времена у преговорима са бившим предсједником СР Југославије Слободаном Милошевићем, а било је пуно и опструкције у реализацији пројекта који је био договорен.

„Био сам један од заговорника који је тражио да само извучемо оне који заиста остају у потпуном окружењу, а они који су имали додира са српским општинама сматрао сам да могу остати и да се може интервенисати у случају било каквих изненађења, напада, провокација…“, рекао је некадашњи високи функционер СДС-а.

Међутим, додао је, српско становништво је захтијевало, кад већ иде, да се одмакне од тих територија, да не долази до било каквих провокација или да се не нађе у било каквом искушењу.

Оно што је остало неразјашњено, каже Кличковић, јесте да ли се могло договорити да период примјене Дејтонског споразума на та подручја траје дуже.

„Да је примјена одгођена бар годину дана, мислим да би око 30 одсто становништва остало тамо, јер би тада и клима и све остало било много другачије. Вјероватно би много тога било сачувано, а вјерујем да међународна заједница не би дозволила било какве веће испаде и нападе на српско становништво, јер су били гарант тог споразума“, истакао је он.

Кличковић каже да се у то вријеме, због политичких околности, није могло много ослонити на Србију и Русију, али да не би дозволили да се бјесомучно крше људска права, теда да је могло да се у рубним дијеловима српске територије задржи један дио становништва.

„Али, десило се то што се десило – егзодус у миру који је више подсјећао на ратно стање. Према процјени Кризног штаба, тада је око 120.000 Срба напустило Сарајево“, нагласио је он.

Српски борци у Сарајеву зауставили су 36 офанзива и одбранили своје домове, а у тој одбрани погинуло је више од 7.000 војника и цивила.

Егзодус Срба са подручја Сарајева почео је у децембру 1995. године, а завршен је почетком марта 1996. године.

Око 120.000 Срба из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Грбавице и дијела Старог града напустили су вјековна огњишта и кренули на простор Републике Српске, не желећи да живе под хрватско-муслиманском влашћу.

Многи Срби су одлучили да премјесте посмртне остатке чланова својих породица. На Сокоцу је формирано Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик, на које су пренесени посмртни остаци близу 1.000 бораца Војске Републике Српске.

Српски борци су зауставили офанзиве муслиманско-хрватске војске, одбранили своје домове, а онда су Илијаш, Грбавица, Илиџа, Рајловац, Хаџићи, Мрковићи, Нахорево и друга насеља, за столом у Дејтону, припала Федерацији БиХ.

(СРНА)

Извор: Радио Телевизија Републике Српске

Везане вијести:

Обиљежене 22 године од егзодуса сарајевских Срба | Јадовно …

Братунац: Сјећање на егзодус сарајевских Срба (ВИДЕО …

Двије деценије од егзодуса сарајевских Срба | Јадовно 1941.