Славонија и Барања Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат » Славонија и Барања

Саво Штрбац: Потрага за истином о (само)убиству Јованке Ратковић

17. септембар 2026.

И поред свих ових доказа, систем је одлучио да случај експресно затвори као самоубиство Пише: Саво Штрбац У архиви Документационо-информативног центра „Веритас” налази се једна наизглед штура административна порука Међународног комитета Црвеног крста из септембра 1996. У њој се породица нестале Јованке Ратковић званично обавештава да је потрага завршена, јер је према подацима хрватске полиције „тражена особа починила самоубиство вешањем”. Кратко, бирократски, хладно и привидно коначно. Случај је за систем архивиран. Међутим, када се отворе оригиналне, деценијама скриване странице увиђајне и медицинске документације из ратног августа 1992, иза те званичне констатације почињу да израњају велике нелогичности на логична питања. Ова питања већ 34 године муче Јованкину породицу, а у мени

Покољ у Гређанима и Човцу

3. септембар 2026.

Да би прикрила злочин над Србима у западној Славонији, Хрватска је многим српским повратничким продицама за њихове убијене чланове 1991. године признала статус цивилне жртве рата, уз образложење да су их убили – “четници“, а не хрватске паравојне групе и војници?! У селу Гређани код Окучана, у западној Славонији, 5. септембра 1991. године припадници хрватских паравојних формација “Тигрови“ извршили су стравичан злочин над десетинама српских цивила и српским територијалцима од којих се многи још воде као нестали. Хрватска паравојска упала је у српска села Гређане и Човац након повлачења бивше ЈНА на почетне положаје на канал Струг. У ноћи 5. на 6. септембар око 22.00 часа паравојна група “Тигрови” из

Жарковић: Пресудом Главашу Хрватска прихватила чињеницу о убиствима и протјеривању Срба

11. јун 2026.

Пресудом ратном команданту хрватских снага у Осијеку Бранимиру Главашу за злочине над Србима, Хрватска је прихватила чињеницу да је српски народ у тој земљи протјериван, убијан, покрштаван и прогањан, рекао је предсједник Удружења Срба протјераних из Хрватске “Крајина” Крста Жарковић. Жарковић је оцијенио да је ова пресуда тек почетак и да ће судови у Хрватској у другостепеним поступцима морати потврдити и остале пресуде за злочине над Србима у Вуковару, Даљу, Кипу и другим насељима. Он је истакао да ова пресуда показује да је правда, икао спора, на крају достижна, као и да има велики значај за Србе из Хрватске. Подсјетио је да су Главаш и јединице хрватских снага које су

“ВЕРИТАС” ОБЈАВИО ИДЕНТИТЕТ ШЕСТ СРПСКИХ ЖРТАВА “БЉЕСКА” И “ОЛУЈЕ”

22. фебруар 2026.

Документационо-информациони центар “Веритас” саопштио је данас идентитет шесторо Срба убијених у акцијама хрватске војске “Бљесак” и “Олуја”, чији су посмртни остаци идентификовани на Медицинском факултету у Загребу. У саопштењу се наглашава да се свих шест идентификованих лица налази на “Веритасовом” списку несталих. Према “Веритасовим” сазнањима, идентификован је Стеван /Јована/ Богић из Свињареваца код Вуковара. Он је 13. септембра 1991. године, заједно са Душаном Ђурићем, одведен на рад у мјесну заједницу у Свињаревце, од када му се изгубио сваки траг, а његови посмртни остаци ексхумирани су са гробља у Винковцима. Међу идентификованим је Јово /Симе/ Прибичевић /36/ из Леђевца код Нове Градишке, који је нестао за вријеме акције “Бљесак” 1. маја

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ МАСАКР У МАШИЋКОЈ ШАРГОВИНИ: Како су „зенге“ без милости убијале Србе, мучиле заробљене и спалиле село!

20. децембар 2025.

Документационо-информативни центар „Веритас“ подсетио је јавност на 34. годишњицу страдања Срба у селу Шаговина Машићка код Нове Градишке, једном од најтежих и до данас некажњених злочина над српским цивилима током ратова деведесетих. Тим поводом, „Веритас“ је објавио детаљно саопштење о догађајима из децембра 1991. године, које преносимо у целости, без икаквих измена: „Ноћу 18/19. децембра 1991. године, припадници 108. и 121. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) и специјалци из групе “Свилени”, укупне јачине од 363 војника, извршили су пјешадијски напад на српско село Шаговина Машићка код Нове Градишке, смјештено на јужним обронцима Псуња, којег је бранило укупно око стотинак бранилаца, припадника ТО из овога и сусједних српских села и добровољаца

Паулин Двор – мало место познато по великом злочину

11. децембар 2025.

Злочин у Паулин Двору годинама је био прикриван, а ни сада се о њему не говори. Управо се ноћас навршава 34 године од убиства 19 цивила у овом месту. Место Паулин Двор данас територијално припада општини Шодоловци иако путно није директно спојено са местима ове општине. Да бисте до Паулин Двора дошли из било којег дела ове општине неопходно је да прођете кроз Ернестиново или Храстин. Ово место као и већина која припадају поменутој локалној самоуправи насељено је двадесетих и тридесетих година прошлог века породицама солунских добровољаца и колониста из различитих крајева новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, махом из Лике. Ранија пустара у времену Аустроугарске монархије имала је осамдесетак

Ноћ када су хрватске снаге убиле 18 цивила

10. децембар 2025.

Посмртни остаци жртава побијених 1991. у Паулин Двору код Осијека, у покушају прикривања злочина после рата пребачени на Велебит, где су откривени 2002. године. У ноћи између 11. и 12. децембра, навршиће се 34 године од када је више припадника 130. бригаде Хрватске војске (ХВ) упало у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека и у знак одмазде због смрти саборца ликвидирали 18 цивила, 17 Срба и једног Мађара. Они су у поменутој кући били у некој врсти кућног притвора. Просечна старост ликвидираних била ј 64 година, а међу њима је било осам жена и четири брачна пара. Само из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синови Милан

Вуковар: Сећање на убијену српску децу и цивиле

21. новембар 2025.

16. новембра навршило се тридесет и четири године од стравичног злочина над српским цивилима у Вуковару. У једном дану је масакрирано 24 цивила, од чега девет жена и четворо деце. Према подацима документационог центра Веритас, на подручју Вуковара је за време рата убијено најмање 135 цивила српске националности. Само у периоду од 1. до 18. новембра 1991. хрватска војска је масакрирала 52 српска цивила. Најмасовнији злочин догодио се 16. новембра 1991. Нажалост, медији у Хрватској годинама прећуткују и заташкавају ове стравичне злочине. Главни разлог зашто Хрвати прикривају овај масакр, лежи у чињеници да би се отварањем тог проблема довео у питање мит који су Туђман и хрватска елита конструисали када

Крста Жарковић: Та 1941. никада им није изашла из глава

7. април 2025.

Хрватска новим законом о гробљима, који предвиђа уклањање српских споменика који су постављени послије 30. маја 1990. године, а које буду оцијенили као увредљиве, спроводи посљедњи чин етничког чишћења Срба. У тој држави, једној од чланица ЕУ, остали су, нажалост, само старија српска популација и гробови свих годишта, а сада је дошао ред и на њих. Пише: Ведрана Кулага Симић На то је упозорио предсједник Удружења Срба протјераних из западне Славоније Крста Жарковић који за “Глас Српске” истиче да је иницијатива за тај закон потекла ни мање ни више него из тамошње владе и да надлежни и у Бањалуци и Београду морају добро да простудирају ову ситуацију и шта се

Саопштење поводом годишњице ликвидације породицe Радосављевић у Дарувару

24. фебруар 2025.

Дана 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао је четверочлану српску породицу Радосављевић: Радета (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малољетне синове Дејана (14) и Ненада(10). Тога дана, око 19.15 часова, у кућу Радосављевића навратио је Јожица Мудри у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку. Затим је тијела мртвих Радосављевића посложио по поду трпезарије једно до другога,

ВИНKОВЦИ: ГОДИШЊИЦА УБИСТВА ПОРОДИЦЕ ЗМАИЋ – ЗЛАТKО, БРАНKА И ЋЕРKА НИНА УБИЈЕНИ У СТАНУ

29. јануар 2025.

30. јануара навршава се тачно тридесет и три година од злочина у Винковцима када су на тај дан 1992. у своме стану у центру града убијени су домаћин Златко Змаић (48), његова супруга Бранка (48) и ћерка Нинослава, која је имала само 19 година. Реч је заборављеном догађају који никада није био интересантан ни политичарима, ни представницима невладиних организација али ни правосудним институцијама. Ово су неспоменуте жртве грађанског рата који је вођен у периоду од 1991. до 1995. године а реч је о обичним људима, цивилима који су своју националност, нажалост, платили животом. Змаићи су одлучили да остану у свом граду и онда када су Срби масовно у избегличким колонама

Рeинтeгрaциja злoчинa

24. јануар 2025.

У пoвoду гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa дaлa je признaњe Брaнимиру Глaвaшу. Ниje их зaсмeтaлo штo je нeпрaвoмoћнo oсуђeн зa рaтнe злoчинe нaд Србимa, зaсмeтaлo их je штo су им збoг тoгa пригoвoрили Цeнтaр зa мир, нeнaсиљe и људскa прaвa и Дoкумeнтa. Пише: Паулина Арбутина Хрвaтскa jaвнoст и oвe би гoдинe jeдвa и примиjeтилa Дaн мирнe рeинтeгрaциje хрвaтскoг Пoдунaвљa, спoмeндaн прeмa Зaкoну o блaгдaнимa, a нe би сe ни сjeтилa знaчaja jeднe oд нajуспjeшниjих мирoвних инициjaтивa дa Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa ниje пoвoдoм oбиљeжaвaњa 27. гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje дoдиjeлилa признaњe ни мaњe ни вишe нeгo Брaнимиру Глaвaшу, нeпрaвoмoћнo oсуђeнoм зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским цивилимa у Oсиjeку 1991.

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

28. децембар 2024.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом. У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду. Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих

Неки погубљени пред очима родитеља: Међу жртвама рата у Хрватској 87 д‌јеце до 18 година

15. децембар 2024.

Међу жртвама рата у Хрватској, као и у акцији хрватске војске у БиХ у регистру Документационо-информационог центра “Веритас” води се 87 д‌јеце до 18 година, а посебно је потресно то што су неки погубљени пред очима родитеља, који су потом убијени. Директор “Веритаса” Саво Штрбац је рекао да јавност највише зна о убиству дванаестогодишње Александре Зец и њених родитеља Михајла и Марије у Загребу у децембру 1991. године, али да то, нажалост, није усамљен случај. Осим породице Зец у којој је отац био Србин, а мајка Хрватица, погубљене су и четворочлане мјешовите породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујићи у Церни код

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

29. новембар 2024.

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле