Сусрећемо куму Милку Прицину и њену свекрву, Анђу Маљковића, њену маму и оца, који води два дјечачића Козарчана, сваког за једну руку. Ту је и Тина Груберова и њена мама Милка, Сока Врањешова и још неки којих се не сјећам. Тина Грубер Упоредо са овом групом иде доста усташких фамилија, Херцеговаца и Загораца. Усташа Мартињак носи у десној руци дугачки нож, као бајонет, али нарезан са великим „зубовима”. Негдје око Сингера и Амиџића се пуца. Ова група свијета прође мимо усташе и мене. Прођоше и усташе које их гоне, а усташа мене припита колико још има. Покушам му показати, објашњавајући гдје су Ринглове куће, кад он рече: „Иди ти сам,

Ускоро стигоше усташе и у некаквом строју-групи пролазе тротоаром испод наших прозора, ми гледамо. Међу њима је Фрањо Јозинг. Некоме одговара, довикује: „Идемо право у Гаково” (српско село у дубини Билогоре). Сад се опет повећао страх за судбину маме, јер она се мора вратити управо тим путем. Одоше усташе уза село. Дошла нам је бака Попржанова, пуница Јошка Шимуновића и мајка његове Јелене. Била је ту неко вријеме. Договорише се она и Јованова да испеку гибаницу са сиром. Одоше коначно да под нашим великим орахом на дрвљанику накупе грања да би испекле гибаницу. Ја сам заокупљен догађањима на путу. Сједим на плотићу који ограђује вртић (цвијетњак) под прозорима од дворишта.

Код куће смо остали моја сестра Јованка, Маријан и ја. Пошто је Гојило још горјело гледали смо ту свјетлост у даљини и чекали да се мама врати. Вечер је одмицала, а ње нема. Ослушкујемо иду ли каква кола. У штали цвили гладно ждријебе. И ради ждребета мама и Марија морају да се врате. Сада смо већ забринути. Што би се морало догодити да оне тако касне? Нема ни Вилка. Свакако комбинујемо, али једна запрега би морала доћи. Да су се покварила кола, то се у селу даде рјешити, па макар позајмили друга кола. А и Цеду ће пећи млијеко јер ћузан (ждријебе) цијели дан није сисао. Коначно нас Маријан увјери

Маријан каже да је у Грубишно Поље, у варош, дошло доста домобрана и усташа. Ми одмах мислимо да ће нас отјерати у логор. Јошко Шимуновић прича шта му је све о покољима Срба у Херцеговини причао усташа Муса који је добио кућу Митра Бишкупа. Јошко је био „повјереник” за ту кућу и у то вријеме смо ми спрезали нашу кобилу Цеду са Бишкуповом кобилом. Тако се то спрезање једно вријеме наставило и кад је Муса дошао. Касније смо спрезали са кобилом усташе који је добио кућу Митра Попаре. То нам је било ближе. Међу нама дјецом настало је весеље када се Цеда ождријебила. Ждријебе нисмо морали везати као телад, па

Сингерових, као извора новости, сада није било. Њих су дјелимично замијенили Словенци који су становали у кући лугара Дане Шегића. Господин Станко је био професор, а госпођа Аница учитељица. Овдје нису били запослени. Углавном су се дружили са Трегнерима јер је Славко Трегнер био „повјереник” за кућу Шегића кад су му жена, кћи и млађи син отјерани у Србију (Дане и старији син Владо убијени су у Јадовну 1941. године). Словенци Поникварови носили су од Трегнера млијеко, а, како је Славко био у Културбунду, а брат му Вилим у гестаповцима, Трегнерови им нису били искрени кореспонденти. Тако су радо к нама навраћали, а један њихов син похађао је са мном

Средином јула 1942. на бјеловарски округ је допремљено и у села размјештено око 16.500 особа са Козаре. Већина тих особа касније је на превару позивана да се врати у свој крај, а, умјесто тога, депортирана је у Јасеновац и тамо погубљена. Велики број их је, заједно са домаћим Србима, нашао смрт у билогорским селима, а за преживјеле је наредних година организирано пребацивање на Козару уз помоћ јединица НОВ-а. Извјестан број одраслих дјевојака и младића ступио је у НОВ и био распоређен у бројним славонским јединицама. Ускоро након тога, усташе су много свијета са Козаре дотјерале на сајмиште у Грубишно Поље. Тог дана падала је јака киша. Једна јадна жена уђе

Недуго послије тих догађања, дође неки службеник и каже да пописује православце који желе да се покрсте у католичку вјеру, „па ће бити мирнији, неће их никуда тјерати”. Мајка пристаде. Не знам да ли је одмах нешто платила или је касније то урадила. Настаде додатни страх. Ето, и Сингерови су се покрстили, па што урадише с њима?! Раније се причало да је нашим људима у Копривници нуђено да се покрсте, па да су то одбили. Сада ми то коментирамо: „Зашто да ми пристанемо, а отац и брат нису пристали”? Свјесни смо да су убијени, можда и зато, али ми сад немамо избора. Ускоро дође дан покрштавања, а у међувремену смо

У нашу кућу често навраћају и Сингерови, чланови велике жидовске породице. Они имају дућан и биртију, а Бранко, који је хендикепиран (тешко хода и при томе има некакве присилне покрете руку), прави кефе/четке. То су, у ствари, неке три породице, а све их зовемо Сингер. Ту су Полди са кћерком Златом и сином Здравком, те женом Илонком, затим је ту Маргита са кћерком Миром и сином Адолфом. Све су то одрасла чељад. Главну ријеч води “омама” Бранка, мајка Маргите, Ђуке (Ђуре) и Розике, која има синчића предшколске доби. Нитко нигдје није запослен. Сви су код куће, одржавају врт и лијепо двориште. Најчешће нам долази Розика и Полдинова Злата, вршњакиња моје

Осјетим ја да у кући од мене крију нека догађања. Видим да се доносе неке корпице, цулца… Доноси се у крилима преклопљеног фертуна, а све се то спрема у собици (остава). Кад се тога накупи, долази Јелена Попржанова или њезин муж Јошко Шимуновић и то у крумпирској кошари односе. Долази тако и Тина Груберова и цуре Грбине (Даница и Божица), а неријетко са мамом на прозору разговара Љуба Пејновића. Некад уђе и у кућу. Мама често о Љуби разговара са пријом Јеленом Пармак, симпатичном сиједом старицом пркосних манира. Она станује десетак кућа од нас, уза село, а Љуба толико од ње, у истом правцу. Моју знатижељу и протест мајка је

Кроз неколико дана у Грубишно Поље досељене су породице Словенаца. Неке су смјестили у српске куће, а старе и немоћне, неспособне за рад, додијелили су у породице преосталих Срба, да би им уз ослабљену радну снагу још отежали живот. Нама су додијелили двоје старих људи. Имали су близу седамдесет година. Бака је увијек тражила млијека па јајце, а стари је јео све и свирао је виолину. Помагао нам је у лакшим пословима. Недуго иза доласка Словенаца усташе насељавају српске куће усташким породицама из Херцеговине, Далмације и Загорја. Готово у свакој породици има усташа са пушком. Неки су у цивилу, неки имају само усташку капу, понеки је у униформи. Они су

Живот је био јадан међу Србима у Грубишном Пољу и околини. Наш народ се готово никамо није кретао. Постоји стални страх, осјећај несигурности, безнађа – осјећај да са нама може нетко друге вјере учинити што хоће, а да никоме не одговара за то. Увијек, готово сваки дан, се чује да је нетко убијен, заклан. Национални и етнички барбаризам добио је још један прилог: свим Циганима из Сталовице ошишали су њихову дугу косу па су и они у страху. Чули су да Нијемци поред Срба и Жидова уништавају и Цигане. За вријеме читавог рата ниједан Циганин није био у усташама. Кад се мекани пут на Међедовцу и у Малој Барни присушио,

Географска карта Грубишног Поља и околине   < Прилози уз књигу                                        Садржај                                         Априлске жртве 1941. године – попис >

Рецензија, Василије Каран: Геноцид у континуитету Обиман захват, како у далеку историјску, тако и у недавну прошлост са акцентом на Други свјетски рат, љекар Милан Басташић се одважио и својом снагом и неком необичном вољом одлучио се да из свог угла посматра претешка историјска збивања која није лако данашњем читаоцу предочити, на одређен начин протумачити и тако приближити. Његов поглед, у односу на збивања, нема нарочит критичарски однос према збивањима, већ пишчева намјера је да сваки детаљ потцрта, да уђе и у најситније детаље унутар Славоније (билогорски крај), да све то истакне на онај и онакав начин који остаје у равни и сразмјери стварних и истинитих догађања. Он полази (када

У Госпићу је била кројачка дворана у власништву Саве Пемића. Он је родом из Великих Зденаца или из Зденчаца. То је била родбинска веза са Ђуром Басташићем, мојим прадједом који је умро релативно млад, а његов једини син Миле касније се преженио у кућу Шеловића у Грубишном Пољу. Била су три брата Пемића. Остали су без родитеља, те их је Миле Басташић примио на богато Шеловића имање од четрдесет пет јутара земље као помоћну радну снагу, да не кажем слуге. Саво је преко “Привредника” отишао у кројачки занат, а Вељко и Стојан су још неко вријеме остали. Послије је Вељко отишао радити у млин, а Стојан је отишао негдје служити.