Kada je Sabor Hrvatske pod pritiskom iz inostranstva ukinuo višegodišnje pokroviteljstvo nad ustaškim dernekom u Blajburgu, i posle Josipovićevog govora u Jasenovcu, uzburkala se „desna Hrvatska“ i novim podmetanjima, zloupotrebljavajući Jevreje, krenula na Srbe Dve decenije posle osamostaljenja Hrvatska se potpuno otvoreno, bez rukavica i gutanja reči, suočava sa dve teme koje su ipak, uprkos stalnom prisustvu u javnosti, kroz razne oblike, svesno gurane u stranu ili su ih drugi događaji i zgusnute dnevne potrebe ostavljale „za kasnije“. Stiglo je to kasnije. U pitanju su Blajburg i Jasenovac. Šta sa jednim, a šta sa drugim? Može li savremena Hrvatska, ova na pragu Evropske unije, da se poziva na antifašizam, da

Najpre sam bio zbunjen, pa iznenađen da bi nakon dvominutnog čitanja jednog teksta shvatio kako je sve veoma jasno i logično. Počelo je žestokim napadom „stručnog lica“ a onda su napadnutoga nastavili da cipelare izviđači i medijski jurišnici „druge Srbije“. „Drugosrbijanci“ su oni što već dve decenije sva zla, nepočinstva, zločine, vide samo i jedino na srpskoj strani. Po njihovim tumačenjima Srbija je za sve kriva, Jugoslaviju je razbio Slobodan Milošević, u želji da napravi veliku Srbiju; JNA je napala pa okupirala deo Hrvatske; Srbija se okomila na mirne i nedužne Muslimane u BiH a onda je napala Kosovo, odnosno, samu sebe; u Srebrenici je počinjen genocid (kriva Srbija), Šiptari

Dvadeset godina Hrvatska slavi Josipa Jovića, policajca koji je 1991. godine izgubio život u rano uskršnje jutro na Plitvicama, proglašavajući ga „prvim poginulim braniteljem Domovinskog rata“, iako se zna da je to obična laž Svi prilazni putevi malom selu Aržano u Splitsko-dalmatinskoj županiji, 13. aprila 1991. godine, bili su krcati automobilima i masom sveta. Hrvatski mediji javili su da je sahrani prisustvovalo desetine hiljada ljudi. Pročitan je vrlo ličan, emocijama i domoljubljem nabijen telegram Franje Tuđmana. Ljudi su plakali i molili boga da žrtva ne bude uzaludna. A ko je sahranjen tog dana? Josip Jović, hrvatski policajac, poginuo na Plitvicama, četrnaest dana ranije, u okršaju sa tamošnjim Srbima. Na drugoj

Piše Ratko Dmitrović Gotovo da je zaboravljeno ko je i na kakav način medijski pripremao događaje koji će razbiti Titovu Jugoslaviju, ko je prvi satanizovao i Srbe i Srbiju, otvarajući prostor za sve ono što je u tom smislu kasnije stiglo i sa Zapada Pre nekoliko dana Privredna komora Srbije otvorila je predstavništvo u Zagrebu, a za direktora imenovala Drenislava Жekića. Mnogima ovo ime ne znači ništa, ali ima, ubeđen sam, među čitaocima „Pečata“ onih koje će Жekićevo ime vratiti u kasne osamdesete i početak devedesetih godina, u burno i teško vreme, kada su nakaze prošlosti iz mračnih i memljivih skloništa, u kojima su godinama oštrile zube čekajući novu priliku,

Ćirilica Piše Ratko Dmitrović Čekalo se kada će se Hrvati uključiti u srpsko-mađarski spor od pre godinu dana, izazvan postavljanjem spomenika jednom od vojskovođa Mađarske revolucije u Adi, i to se dogodilo ovih dana, postavljanjem jedne spomen-ploče Prošle godine, baš u ovo doba, sa prvim danima proleća, mala varoš Ada, u Vojvodini, severnobanatski okrug, našla se u centru pažnje srpske i mađarske javnosti. Hrvati su bili po strani, ali ne zauvek, ne mogu oni da ćute ako je antisrpska rabota u pitanju. Oglasili su se sa 12 meseci zakašnjenja. Videćete kako. Povod za halabuku, verovatno se sećate, bilo je postavljanje jednog spomenika (estetski veoma ružnog) u centru Ade. Ta nakarada

Piše Ratko Dmitrović To što su ime Zagreba proneli svetom, osnovali čuvenu školu crtanog filma, doneli u Zagreb „Oskara“ nije pomoglo trojici legendarnih crtača, majstora filma, da žive mirno u novoj hrvatskoj državi, pa su dvojica od njih pobegla u inostranstvo. Problem je bilo njihovo srpsko poreklo Čak i danas – dvadeset godina posle prvih velikih pritisaka, fizičkih maltretiranja i ubistava Srba po urbanim delovima Hrvatske i svega što je u tom smislu obelodanjeno – gotovo svaki Hrvat će vam na ovu temu ponoviti isto: Da, bilo je pojedinačnih slučajeva nekorektnog odnosa prema Srbima, ali to se nikako ne može smatrati masovnom pojavom. U nastavku „odbrane“ čućete kako nikakvih problema u većim gradovima, od Zagreba

Piše Ratko Dmitrović Film Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“ pripada samom vrhu srpske i jugoslovenske kinematografije, remek-delo koje bi, da je snimljeno u Holivudu, bilo značajnije od „Građanina Kejna“ ali … Sudbina je to malih naroda, njihove umetnosti i produkcije te umetnosti u svetu. U „Balkanskom špijunu“, na samom kraju, u briljantnom monologu (bez premca u svetskom filmu) koji izgovara Bata Stojković, postoji i ona čuvena rečenica: „Đura će ti oprostiti što te tukao“. E, ta rečenica savršeno tumači ovo što je pre neki dan stiglo iz Zagreba, sa adrese tamošnjeg Hrvatskog helsinškog odbora (HHO). Potpisnik je predsednik HHO, Ivan Zvonimir Čičak. O čemu se radi? U Beogradu su predstavljene dve

Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, Kistanje, srpsko prebivalište od davnog vremena, izuzetno bogate istorije, opet je u centru pažnje, ali ne zbog Jove Opačića, kao pre 22 godine, već zarad srpsko-srpskog sukoba u kojem će, naravno, profitirati Hrvati U trouglu Knin-Drniš-Benkovac, baš negde na sredini, a nedaleko od drevnog manastira Krka, nalazi se varoš Kistanje. Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, jedno od ključnih tačaka postojanja Srba u Dalmaciji, duhovno i nacionalno središte pravoslavnog življa tih prostora. Sredinom 19. veka u Kistanju je bilo 1.300 stanovnika, u većini Srba. Taj broj se konstantno uvećavao, tako da je 1953. godine Kistanje imalo 2.353 stanovnika. Rat devedesetih dočekali su u nešto manjem broju,

Piše Ratko Dmitrović Ratovi devedesetih, kako to već biva sa ratovima, iznedrili su i narodne junake koje, i to biva, jedni slave, a drugi proklinju, nazivajući ih zločincima, ubicama, ludacima. Oduvek je tako; uz komandante armija, pukovnike, školovane oficire u oružanim sukobima pojave se ljudi koje do tada nije znao niko osim rodbine i komšija i nametnu se hrabrošću, zločinom, sposobnošću za koju ni sami nisu znali da je imaju. Postanu slavni. Većina Hrvata godinama je živela u ubeđenju da su baš takvi, „mali i skromni ljudi“ , odbranili Hrvatsku od „srpske agresije“, doneli slobodu i hiljadu godina sanjanu nezavisnost. A onda je došlo otrežnjenje. Uticaj vremena, ispunjenje nekih uslova

Od brojnih fenomena koje nalazimo u političkom i društvenom životu ovih prostora, odnos zagrebačkih Jevreja prema novoj Tuđmanovoj državi svakako spada među najinteresantnije, tim pre što takav odnos nije zabeležen u Beogradu U prošlom broju „Pečata“ je Jaša Almuli uradio, bar delimično, ono od čega srpska inteligencija evo već dvadeset godina beži kao nečastivi od tamjana; progovorio je javno o aktuelnim odnosima Srba i Jevreja, odnosno o ubeđenju nekih Srba da im Jevreji rade o glavi i ubeđenju nekih Jevreja da kod Srba ima antisemitizma. Dobro je da je to uradio Almuli, čovek čiji životni put daje legitimitet svakom njegovom stavu, izgovorenoj reči, oceni. Objašnjavajući činjenicu da se u srpskoj

Sad kad su sve kuke i motike pobacali na Anđelinu Džoli i njene laži, Srbima ne bi bilo na odmet da se malo pozabave sobom; da se upitaju šta su oni u svojoj filmskoj raboti uradili u korist istine. Ostavimo se Anđe, ona je jasnija od tablice množenja; „Vesti“ su obelodanile iz kakve družine dolazi, kojim organizacijama pripada, ko su joj nalogodavci i savetnici. Nije ona napravila „U zemlji krvi i meda“ zato što se uzburkana umetnička duša osetila pozvanom da jedan delić tamo nekog rata na Balkanu uobliči u umetničko delo. Ne, Anđa je uradila ono što joj je rečeno da uradi, i to samo na jedan način, onako