Držeći se definicije rata, uspostavljene početkom devedesetih, odnosno teorije o srpskoj agresiji na Hrvatsku, službeni Zagreb nagoveštava novu fazu odnosa sa Srbijom koja podrazumeva da se ništa ne menja, da Beograd i dalje ćuti i trpi uvrede i poniženja Nova taktika Zagreba u odnosima sa službenim Beogradom ide na potpuno ignorisanje Tomislava Nikolića, a za direktne kontakte lociran je Ivica Dačić. Procena je da će Dačić, pod teretom „starih kredita“ svog nekadašnjeg stranačkog vođe Slobodana Miloševića, morati da se saginje dublje od Tadićevog naslednika na mestu predsednika Srbije. Događa se ono što smo predvideli; Srbi u Hrvatskoj, ono malo što ih je ostalo, opet sa strahom izlaze iz stanova, u

Nova vlast u Srbiji smenila je sve generalne direktore velikih privrednih sistema i javnih preduzeća. Osim direktora Radio televizije Srbije (RTS). Njega ne diraju, iz razloga koji su, za verovati je, poznati Dačiću i Vučiću. Znači li to da je RTS poslovno, finansijski, uspešna firma? Ne, u dugovima su do brade. Biće da ta kuća ispunjeva sve zahteve i očekivanja srpske javnosti? Ma kakvi, nema pet ljudi koji će javno uputiti reči hvale. Šta kaže struka, ova srpska? Koja struka? A stranci? E, tu smo; RTS je (ne)očekivano postao interesantan strancima. Najpre je OEBS, u septembru ove godine, poslao u Beograd izvesnu Dunju Mijatović, nadležnu za „slobodu medija“, a pre dva dana

Laže svako ko kaže da se zločin ne isplati; velike sile provodile su konstantno kroz vekove genocid i etnička čišćenja, gradile na tome uticaj, proširivale moć, uvećavale bogatstva, i debelo im se isplatilo. Milioni ljudskih tela ugrađeni su u temelje velelepnih dvoraca i palata nekada silnih imperija, danas uticajnih država.  Takozvani mali narodi, koji su pod zaštitom ovih velikih, mogu takođe ( u svojoj kategoriji) da čine šta hoće i nikada nikome neće odgovarati. Njima je nanošenje zla, ubijanje, paljenje, pljačka, etničko čišćenje… dozvoljeno. Hrvatska je proterala 450.000 Srba, najpre 1990/91. godine, iz Zagreba, Zadra, Osijeka, Splita, Siska, Vukovara, Karlovca a onda 1995. godine etnički očistila i spalila Krajinu. Umesto

Oslobađajuća presuda za Gotovinu, Markača i „Oluju“ samo je jedan u nizu velikih srpskih poraza kojima se ne nazire kraj, jer se ne vidi ni moguća promena srpske politike od koje svi imaju značajnu korist, a samo Srbija i Srbi veliku štetu Nema tu ni iznenađenja, ni osnova za šokiranost. Ko je zaista verovao da će Amerika dozvoliti da se „Oluja“ kvalifikuje kao zločinački poduhvat? Nije ta akcija osmišljena u hrvatskim, već u glavama američkih aktivnih i penzionisanih generala. Istorija ne pamti ni jednu jedinu pobedu nečega što bi moglo da se nazove hrvatska vojska. Najveće „pobede“ te soldateske vezuju se za orgijanja nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu.

KOMENTAR: Kako ubiti Vučića Vučića je u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema. 11.7.2015 0:06 Zabranjeno spominjanje Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda. Zločin u Srebrenici niko ne poriče, ali Srbi traže da se makar spomenu njihove žrtve koje su pale prve, mnogo pre Srebrenice 3.7.2015 22:59 Mašić iz Londona Ono što NVO planiraju da urade 11. jula u centru Beograda imaće teže posledice po Srbiju od bilo koje rezolucije 28.6.2015 22:38 Spasavajmo latinicu U Srbiji je, izgleda, i dalje na snazi odluka Austro-Ugarske komande, iz 1916. godine o zabrani upotrebe ćirilice i uvođenju

Bespredmetno je danas, nakon svega, nakon toliko godina koje su promenile i nas i okolnosti, raspravljati šta je i kako je moglo drugačije. A uvek, razume se, može drugačije. Milošević je imao nekoliko godina na raspolaganju da reši kosovskometohijski problem. Imao je sve u svojim rukama; oružanu silu, telekomunikacije, medije, diplomatsku mrežu… i ništa nije uradio. Gurao je problem ispod kreveta a onda je taj problem eksplodirao i razneo krevet, Miloševića, sobu i kuću. Umesto da nakon opravdanog ukidanja državnosti koje su imale pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina, donese Ustav, sa autonomnom lokalnom upravom za Vojvodinu i specijalnim statusom za Kosovo i Metohiju, Milošević nije radio ništa. Čekao je,

Gotovo niko u međunarodnoj zajednici ne zna ili neće da zna, da je u Hrvatskoj, državi koju je ta zajednica na čelu sa Nemačkom i Amerikom oberučke prigrlila, spaljeno tri miliona „nepodobnih“ knjiga, o čemu svedoči delo „Knjigocid“ objavljeno nedavno u Zagrebu  To je pravilo koje život uvek potvrđuje; u zlo i strašno vreme, u trenucima kad žrtva veruje da pomoći niotkuda nema, da će i njeno stradanje, bol, smrt, ostati u mračnim i nedokučivim hodnicima u koje sunce ne zalazi, gde javnost ništa ne znači, gde nema svedoka – nađe se neko ko će sve to sutra ili kroz deset, dvadeset godina staviti pred ljude i reći: Ovako je bilo. Kada su 29. jula 1941. godine okončali

Posle kraćeg prekida, za vreme i posle rata, opet u Srbiji registrujemo već patološku snishodljivost i ljubav prema Hrvatskoj, nalazeći je u politici, kulturi, novinarstvu, dok istovremeno Zagreb prema Beogradu pokazuje sve veće gađenje. To kod mene prerasta u paranoju; sa sve većim strahom uzimam daljinski u nameri da izađem na RTS, jer mi se po pravilu događa da tamo zateknem nekog hrvatskog pevača. Ne mogu da omanem, sumnjam u delovanje sopstvene podsvesti koja me, prof. Jerotić bi to savršeno objasnio, primorava da prebacujem na RTS baš kad je tamo, šta ja znam, „Parni valjak“, Nina Badrić, „Novi fosili“, Masimo Savić, „Ladno pivo“, Boris Novković… Ništa nemam protiv dotične čeljadi

Mnogi se još uvek sećaju briljantnog hrvatskog pevača, rođenog u Šibeniku, koji je sve svoje talente i životne prednosti, a imao ih je mnogo, podredio nacionalnom osećanju, borbi za samostalnu hrvatsku državu, skončavši i bukvalno na stepenicama Sabora Hrvatske Šezdesetih godina u Jugoslaviji počela je da se formira muzička scena koju bi sa današnje pozicije mogli da nazovemo estradom. Novca, razume se, nije bilo. Sviralo se i pevalo za svoju dušu, slušao se „Radio Luksemburg“, glas onog sveta za koji su mnogi u Titovoj državi verovali da je raj na zemlji, mesto gde ćemo i mi jednoga dana spustiti svoje tabane. Otrežnjenje je kasnije bilo surovo i bolno, posebno kada

Bilo je to krajem 1991. godine, u ono vreme kada je nemački dvojac, Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer, stezao vrat Evropi u nameri da iznudi priznanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije. Bez rukavica, diplomatskih manira, bez štapa i šargarepe, Nemačka ogoljelom ucenom pribija uza zid London i Pariz; ili ćete priznati nezavisnost Hrvatske i Slovenije ili Nemačka otvara proces preispitivanja ujedinjene Evrope kao koncepta i okvira življenja. Priznali su.     U to vreme nemački mediji dodiruju vrhove mogućnosti satanizacije Srba kao naroda i beogradskog režima, predstavljenog u liku Slobodana Miloševića. Ni nacisti početkom Drugog svetskog rata nisu u britanskim i američkim medijima toliko bili satanizovani kao Srbi početkom devedesetih u

Bosna i Hercegovina je trajno, zanavek, podeljena zemlja. Bosna nikada neće postati jedinstvena država, njeno tlo je nabijeno istorijom čije avetne senke uporno i bez prestanka podižu zavese od mržnje među Bosancima. Tom zemljom je vladala jedna imperija koja je iza sebe ostavila večnu vezu sa ostacima sopstvenog bića – ostavila je religiju, islam – i ta veza ovih dana i godina bubri kao vrba u proleće, pokazuje svoja različita lica od kojih nijedno ne doprinosi ujedinjenju bosanskohercegovačkih naroda. Ovo, svestan sam, zvuči krajnje obeshrabrujuće za duh zajedništva (šta god to značilo), ali ovo je istina koja se ne dokučuje bog zna kakvom inteligencijom i pameću. Dovoljno je da čovek

Genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu bio je poznat samo na potesu od Vardara do Triglava, i među malobrojnim istoričarima…Zato je zapanjujuće, gotovo neverovatno, da jedan muzičar, istina svetskog kalibra, planetarno poznat, ali samo muzičar, izgovara ono što niko pre njega nije; Pavelićeve Hrvate stavlja u rang nacista, a Srbe na poziciju Jevreja Iznenada, kad to niko nije mogao da pretpostavi ni u snovima, dva u svetu vrlo ugledna i uticajna čoveka, jedan iz muzičkog, drugi iz filmskog sveta, uradila su nešto što je u Hrvatskoj izazvalo veliku pažnju, reakcije i proteste. Naravno, reč je o Srbima. UDARAC U VRH BRADE Ne pamtim da je neko na međunarodnom planu

Zbog čega se državni izdavač Srbije odlučio da štampa knjige dvojice autora iz Hrvatske i Bosne, čiji stavovi bez sumnje podležu bar kritičkom preispitivanju, zašto takva prilika nije pružena nekom od srpskih pisaca ili istoričara iz spomenutih država i otkuda u svemu tome Latinka Perović? „Službeni glasnik“, izdavačka kuća države Srbije, objavio je ovih dana knjigu memoarske proze „1941-Godina koja se vraća“ hrvatskog publiciste, povremeno političara, svakako vrlo poznatog i intrigantnog Slavka Goldštajna. Sadržaj Goldštajnove knjige za ovaj tekst nema presudnu važnost. On je samo povod da vidimo na koji način je Goldštajn sagledavao odnose Srba i Hrvata u poslednjih dvadesetak godina, šta je na tom planu i sam uradio,

Godinama u Srbiju nije stigao korisniji papir od onog pre neki dan – u ime Angele Merkel u Beograd ga je doneo Andreas Šokenhof – na kojem su odštampani uslovi Srbiji za dobijanje datuma početka pregovora – naglašavam, početka pregovora – za članstvo u Evropskoj uniji. Nakon ovoga samo krajnje pokvareni ili priglupi političari i politički analitičari, a Srbija je takvih puno, mogu još raspravljati o uslovima pod kojima Srbija može da uđe u EU. Nema tu više ni stope prostora za nedoumice. Evropska unija, to je Nemačka. Bez Nemačke nema EU. Sve je sada jasno kao gorski potok, Srbija je dobila cenu za evropsku kartu, Srbiji je rečeno šta