Iznenada, krajnje neprofesionalno, diletantski, suprotno osnovnim principima kritike i stručne rasprave, najuticajniji hrvatski dnevni list napao je jednu seriju „Radio-Televizije Srbije“ i pored toga što ista još nije snimljena do kraja, niti je iko u Hrvatskoj pročitao scenario.  Ništa se tu neće menjati dok god je istoričara i povjesničara, da ne kažem Srba i Hrvata. Pošto su prisvojili izvorno srpski antifašistički ustanak i borbu, vođenu u Drugom svetskom ratu na prostorima današnje Hrvatske, povjesničari, publicisti i novinari te novostvorene države, čija je specijalnost istorija, zagazili su preko Drine da u Srbiji ospore antifašizam, posebno dvojni antifašizam Srba, zabeležen u partizanskom i četničkom pokretu. Stara jugoslovenska komunistička škola, izvedena iz formule

Uprkos činjenici da je današnja Hrvatska ustavno definisana kao država nastala na antifašizmu u Hrvatskoj ni slučajno nećete naći mladog čoveka koji bi se podičio partizanskom uniformom; ljubitelja crne ustaške uniforme ima bezbroj Pre nekoliko dana u centru Banje Luke pojavio se Jure Francetić, zloglasni komandant ustaške Crne legije. Bez straha, nije se povampirio, nije se vratio kroz neku glumačku kreaciju, skeč, performans, ne, pojavio se na naslovnoj strani zagrebačkog magazina „Vojna povijest“. To se slobodno prodaje u centru glavnog grada Republike Srpske. U STILU NAREDNIKA AJRONSAJDA Fotografija Francetića je retuširana, sa blagom fotomontažom, sve u stilu narednika Ajronsajda, ako se neko seća tog lika iz crtanih romana o neustrašivim

U samo dva dana, presudama bosanskohercegovačkim Hrvatima, odnosno Stanišiću i Simatoviću, Haški tribunal je potpuno razorio dvadeset godina stare antisrpske postavke po kojima je Jugoslavija srušena agresijom Srbije i Srba Priča kaže da je 1993. godine Tomislav Merčep pozvao telefonom Antu Nobila, okružnog tužioca – čoveka koji je protiv njega pokrenuo i vodio postupak zbog ubijanja Srba u Vukovaru, Pakračkoj Poljani, Zagrebu i strpao u pritvor 16 njegovih saboraca – da dođe na Sljeme (šumovitu planinu iznad Zagreba) na razgovor. Onaj ko je tada živeo u Hrvatskoj zna šta je poziv od takvog čoveka značio. Većina bi već posle pola sata zbrisala iz Hrvatske, preko Slovenije ili kroz Mađarsku, samo

U današnjoj Hrvatskoj, u razgovoru među običnim ljudima, nacionalno određenje Srba zamenjuje se njihovim verskim predznakom i tu bi trebalo tražiti razloge obnavljanja „Hrvatske pravoslavne crkve“  Ima tome već pet godina kako sam u razgovoru sa dvojicom Hrvata, inače neopterećenih nacionalizmom, dokazano blagonaklonih prema Srbima, shvatio da je u Hrvatskoj u primeni novi/stari način poništavanja, brisanja srpskog imena i postojanja. Na spominjanje određene ličnosti jedan od mojih sagovornika je kazao: A, znam ga, on je pravoslavac. Znači Rus ili Bugarin, možda Grk, pitam ga. Ne, čovek je Srbin, odgovara on. Zašto onda ne kažeš Srbin, pitam dalje. Pa, mi Srbe u Hrvatskoj uglavnom zovemo pravoslavci, mada iskreno da kažem ni

Na upravo završenim lokalnim izborima u Hrvatskoj, Split je glasove HDZ-a, svojevremeno posuđene lokalnom lakrdijašu Жeljku Kerumu, vratio starim vlasnicima, dok je u Zagrebu po peti put trijumfovao čovek koji iza sebe nema ni partiju, ni medije, ni snažne finansijere Da je srpsko pitanje u Hrvatskoj rešeno, zauvek i bez ostatka, pokazali su i upravo održani lokalni izbori u toj državi. Predizborna kampanja protekla je u kanalu hrvatsko-hrvatskih obračuna i sučeljavanja, pre svega na liniji HDZ-SDP, dok je na Srbima poene pokušao da dobije jedino splitski veselnik Жeljko Kerum. On je na jednom skupu pevao ustašku budnicu „Jasenovac i Gradiška Stara…“ što je u medijima imalo veliki odjek, ali je

U sagledavanju i tumačenju delovanja Katoličke crkve na prostoru Balkana, tačnije na području koje je nekada pokrivala Austro-Ugarska monarhija, a kasnije Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija, često se zanemaruje, bar kod publicista i novinara, jedan događaj iz 1900. godine, čije se dejstvo osetilo maltene sutradan, a oseća se i danas. Radi se o „Prvom hrvatskom katoličkom kongresu“, održanom u Zagrebu, od trećeg do petog septembra spomenute godine. O tom skupu se zna gotovo sve, ali se, kažu istoričari, ne zna ko je u personalnom smislu idejni tvorac doktrine donete na Kongresu, da se katolicizam čvrsto poveže sa hrvatskim domoljubljem. Najverovatnije nadbiskup sarajevski Josip Stadler, mada je to manje važno kada su

Koliko je značajno prenošenje znanja, širenje istine i rad sa drugima, govori jedan susret u Karlovcu, u drugoj polovini 19. veka, koautora Svetosavske himne i mladića čije će životno delo ostaviti dubok trag među Srbima  Komogovina, mesto u kojem sam rođen, nalazi se u centru Banije, podjednako udaljeno od tri najveće banijske varoši: Petrinje, Gline i Kostajnice, a nosi ime za koje postoji jedno prilično logično objašnjenje. To je u stvari spojena rečenica; ko-mog(a)o-vina, iz vremena kada su po obroncima iznad Komogovine bili rasuti vinogradi, a jedan dan u godini, kaže predanje, nasred sela postavljala se ogromna bačva sa vinom, za seljane i putnike namernike, iz kojeg je pio ko

Više od trideset godina traje i razvija se priča nastala u glavama dvojice seoskih fratara, priča koja je dobila planetarne razmere, a smišljena je sa ciljem da zauvek potopi sećanje na jedan veliki zločin počinjen nad Srbima Pre dva meseca, prvi put posle šest vekova, jedan papa, centralna figura Katoličke crkve, podneo je ostavku. Razlozi ni danas nisu jasni, službeno objašnjenje kaže da je „sveti otac“, Benedikt XVI, izgubio životnu energiju, da se radi toga povukao, ali slobodne teorije idu tako daleko da se može čuti tumačenje o prisilnom odlasku, o povlačenju iz straha. Kao mnoge druge tajne koje čame iza zidina Vatikana, tako će i ova zauvek ostati nedokučiva.

Zvuči nelogično i čudno, ali je istina; jedino glasilo Srba u Hrvatskoj, nedeljnik „Novosti“ o Srbiji piše gore i grđe nego većina hrvatskih štampanih medija što, složićemo se, ne ide ruku podruku sa zdravim razumom. Zašto je tako? Sredinom juna 2007. godine redakcija splitskog nedeljnika „Feral“ obavestila je javnost da list više neće izlaziti, jer nema novca. Bio je to kraj jednog izuzetno značajnog i po mnogo čemu posebnog projekta u novijoj istoriji hrvatskog žurnalizma, kraj gotovo apsolutne slobode stava i mišljenja o svemu i svačemu. Nikada pre „Ferala“ i nikada posle njega Hrvatska nije imala tako slobodan medij. Nastao krajem osamdesetih, kao podlistak za političku satiru „Nedeljne Dalmacije“, u

Otkud sada, kad je Hrvatska na korak do ravnopravnog članstva u Evropskoj uniji, provala mržnje prema Srbima u toj državi, ima li tu sistema, određenih ciljeva i ko popušta lanac privezanog zla koje je mirovalo neko vreme  Situacija je bila toliko usijana da je predsednik Vlade Zoran Milanović sazvao vanrednu konferenciju za novinare i tonom koji za njega nije karakterističan saopštio da se Hrvatskom širi mržnja prema Srbima i da će njegova vlada učiniti sve što jedna država može kako bi se zlo zauzdalo. Inicijalna petarda bio je Zdravko Mamić, predsednik NK „Dinamo“, iz Zagreba. Taj je, najblaže rečeno, manit. Punih deset godina zabavlja hrvatsku javnost, vređa novinare, psuje im

Zdravku Mamiću je trebalo manje od dva minuta da narodu hrvatskom, i ostalima u Regionu, pokaže kako iznutra izgleda semenka iz koje izbijaju mržnja, netrpeljivost, nacionalna isključivost, prezir, fašizam…Ono što se nisu usuđivali javno da kažu najekstremniji kerberi Franje Tuđmana, još tamo početkom devedesetih, izgovorio je marta meseca 2013. godine predsednik NK Dinamo, Zdravko Mamić. Ali, Mamić je budala, šizofreničar, manijakalni egocentrik, pocepana ličnost čiji se delovi tek s vremena na vreme skupe u celinu… pokušavaju da ga brane oni kojima je simpatičan. Drugi, i njima je simpatičan, kažu kako Mamićev govor istina nije prikladan, uvredljiv je, antiepropski, ali Jovanović je, tvrde oni,  sve to zaslužio. Za neupućene, Jovanović je

Uprkos najavama izgleda da se priča o najhumanijoj ženi dvadesetog veka, Dijani Budisavljević, neće naći na filmskim trakama. Problem je u činjenici da je Dijana spasavala srpsku decu, što znači da su Srbi bili žrtve, a to u ovom svetu, kao nesporna činjenica, odavno ne može da prođe Taj 28. dan meseca maja 1945. godine u Zagrebu bio je sunčan i topao. Mirisao je na leto. Dvadeset dana ranije partizanske jedinice ušle u glavni grad Hrvatske. Ustaška vojska, sahiljadama najstrašnijih ratnih zločinaca, tražila je spas gore na padinama slovenačkih planina, besomučno pokušavajući da se dokopa engleskih i američkih položaja. Verovali su da ih tu čeka oprost ili bar otklon od mogućnosti da završe pred

Hrvatska se – napisao je nedavno jedan zagrebački profesor – ulaskom u EU vraća sebi, svojim evropskim korenima, Hrvatska se vraća kući. Zvuči dobro, ali nije istina. Precizna definicija mogla bi da glasi; Hrvatsku u svoje kolo uzimaju oni koji su je i napravili. I geografski, a bogme i nacionalno. Bez Evrope ili da budemo precizniji, bez Vatikana, austrijskog carstva, i u novije vreme bez Nemačke i grupe demohrišćanskih partija centralne Evrope, Hrvatska danas ne bi ni postojala. Naravno, velike sile, uticajna carstva, neke dinastije nisu pomagale Hrvate iz razloga velike ljubavi prema tom narodu i njegovoj budućnosti. Taman posla. Tu je došlo do gotovo neverovatnog sklopa okolnosti koji je

Jedan skup u Zagrebu, od pre nekoliko dana, otvorio je,  ne zna se po koji put, potrebu razgovora, rasprave, o pravim razlozima ćutanja SANU pred jednom podmetačinom koja tu instituciju već dve decenije drži prikovanu na stub srama,  o ćutanju SANU uopšte, uprkos svemu što se događa Prošlog vikenda, u subotu 23. februara ove godine, održan je u Zagrebu skup u organizaciji „Domovinskog stožera“, nevladine organizacije čije se aktivnosti mogu lako naslutiti iz samog imena. „Stožer“ predvodi penzionisani general (admiral) Hrvatske vojske, Davor Domazet zvani Lošo, a skup o kojem je reč imao je cilj da se promoviše dokument pod imenom „Oluja 2“. U velikoj dvorani centra Globus okupilo se,