Звучи нелогично и чудно, али је истина; једино гласило Срба у Хрватској, недељник „Новости“ о Србији пише горе и грђе него већина хрватских штампаних медија што, сложићемо се, не иде руку подруку са здравим разумом. Зашто је тако? Средином јуна 2007. године редакција сплитског недељника „Ферал“ обавестила је јавност да лист више неће излазити, јер нема новца. Био је то крај једног изузетно значајног и по много чему посебног пројекта у новијој историји хрватског журнализма, крај готово апсолутне слободе става и мишљења о свему и свачему. Никада пре „Ферала“ и никада после њега Хрватска није имала тако слободан медиј. Настао крајем осамдесетих, као подлистак за политичку сатиру „Недељне Далмације“, у

Откуд сада, кад jе Хрватска на корак до равноправног чланства у Европскоj униjи, провала мржње према Србима у тоj држави, има ли ту система, одређених циљева и ко попушта ланац привезаног зла коjе jе мировало неко време  Ситуациjа jе била толико усиjана да jе председник Владе Зоран Милановић сазвао ванредну конференциjу за новинаре и тоном коjи за њега ниjе карактеристичан саопштио да се Хрватском шири мржња према Србима и да ће његова влада учинити све што jедна држава може како би се зло зауздало. Инициjална петарда био jе Здравко Мамић, председник НК „Динамо“, из Загреба. Таj jе, наjблаже речено, манит. Пуних десет година забавља хрватску jавност, вређа новинаре, псуjе им

Здравку Мамићу је требало мање од два минута да народу хрватском, и осталима у Региону, покаже како изнутра изгледа семенка из које избијају мржња, нетрпељивост, национална искључивост, презир, фашизам…Оно што се нису усуђивали јавно да кажу најекстремнији кербери Фрање Туђмана, још тамо почетком деведесетих, изговорио је марта месеца 2013. године председник НК Динамо, Здравко Мамић. Али, Мамић је будала, шизофреничар, манијакални егоцентрик, поцепана личност чији се делови тек с времена на време скупе у целину… покушавају да га бране они којима је симпатичан. Други, и њима је симпатичан, кажу како Мамићев говор истина није прикладан, увредљив је, антиепропски, али Јовановић је, тврде они,  све то заслужио. За неупућене, Јовановић је

Упркос наjавама изгледа да се прича о наjхуманиjоj жени двадесетог века, Диjани Будисављевић, неће наћи на филмским тракама. Проблем jе у чињеници да jе Диjана спасавала српску децу, што значи да су Срби били жртве, а то у овом свету, као неспорна чињеница, одавно не може да прође Таj 28. дан месеца маjа 1945. године у Загребу био jе сунчан и топао. Мирисао jе на лето. Двадесет дана раниjе партизанске jединице ушле у главни град Хрватске. Усташка воjска, сахиљадама наjстрашниjих ратних злочинаца, тражила jе спас горе на падинама словеначких планина, бесомучно покушаваjући да се докопа енглеских и америчких положаjа. Веровали су да их ту чека опрост или бар отклон од могућности да заврше пред

Хрватска се – написао jе недавно jедан загребачки професор – уласком у ЕУ враћа себи, своjим европским коренима, Хрватска се враћа кући. Звучи добро, али ниjе истина. Прецизна дефинициjа могла би да гласи; Хрватску у своjе коло узимаjу они коjи су jе и направили. И географски, а богме и национално. Без Европе или да будемо прецизниjи, без Ватикана, аустриjског царства, и у новиjе време без Немачке и групе демохришћанских партиjа централне Европе, Хрватска данас не би ни постоjала. Наравно, велике силе, утицаjна царства, неке династиjе нису помагале Хрвате из разлога велике љубави према том народу и његовоj будућности. Таман посла. Ту jе дошло до готово невероватног склопа околности коjи jе

Један скуп у Загребу, од пре неколико дана, отворио је,  не зна се по који пут, потребу разговора, расправе, о правим разлозима ћутања САНУ пред једном подметачином која ту институцију већ две деценије држи приковану на стуб срама,  о ћутању САНУ уопште, упркос свему што се догађа Прошлог викенда, у суботу 23. фебруара ове године, одржан је у Загребу скуп у организацији „Домовинског стожера“, невладине организације чије се активности могу лако наслутити из самог имена. „Стожер“ предводи пензионисани генерал (адмирал) Хрватске војске, Давор Домазет звани Лошо, а скуп о којем је реч имао је циљ да се промовише документ под именом „Олуја 2“. У великој дворани центра Глобус окупило се,

Једно од наjболниjих понижења у новоj jужнословенскоj држави, Краљевини СХС, Срби су доживели на воjном плану; доjучерашњи неприjатељи постали су њихови команданти, губитници су, уз унапређења, прешли међу победнике Били су то дани набиjени догађаjима коjе ће будуће генерациjе изучавати као необично важне, историjске. Испод плашта димног – од топовских салви, и спаљених насеља – коjи се растакао и нестаjао, те 1918. године назиру се нове границе Европе и нове државе. Обичан свет видао jе ране, сахрањивао очеве и децу, тражио начин да започне нови живот, а они коjима jе било додељено или су мислили да им jе додељено да праве нову конфигурациjу Балкана, радили су своj посао. Краљевина Србиjа

Кованица “фактичко стање” прилепила се за сваку београдску расправу о Косову и Метохиjи, чвршће него нокат за месо. Кренуло jе од Соње Бисерко, размножило се у Либерално демократскоj партиjи, Чедомира Јовановића, а последњих месеци проговара и кроз уста Ивице Дачића. Ово на Косову jе фактичко стање; шта ми ту можемо; стање на терену jе такво; морамо да прихватимо стварност, а стварност каже да jе Косово фактички независно…тако говоре из дана у дан. И све су гласниjи.   Шта jе заjедничко свима њима? Шта их веже, са чиме се наjвише диче? Са антифашизмом. Сви ће вам рећи да су антифашисти. Лажу. Нико од њих ниjе антифашиста. Они су сурогати антифашизма, негациjа

Почело jе; све припремне радње су обављене, новац из иностранства већ пристиже, медиjска мрежа jе разапета, сви кадрови су на своjим местима… почиње борба за осамостаљење Воjводине. Коначан исход треба да буде конфедерализациjа садашње Србиjе, њено претапање у државну заjедницу под именом “Србиjа и Воjводина”. Ово ће Дачићу и Николићу-држите ме за реч – jош ове године у Бриселу бити испостављено као jедан од услова коjе Београд мора да испуни на путу за ЕУ. Већ дуже време група Срба, забринутих за оно што се спрема у блискоj нам будућности, покушава да упозори режим у Београду, онаj Тадићев и оваj Николић-Вучић- Дачићев шта се спрема у Новом Саду. За сада, без успеха. Сви

Ниjе  прошло ни десетак дана од како jе председник Хрватске Иво Јосиповић поновио раниjи став да ће односи Србиjе и Хрватске остати на замрзнутом нивоу – jер, казао jе Иво, да би дошло до сусрета наjважниjих фактора у тим државама челни људи Србиjе, пре свих Томислав Николић, мораjу да промене нека мишљења и ставове – а у Београд jе доспео премиjер Хрватске Зоран Милановић. Изненада, мора се признати. Ко га jе послао? Јосиповић, извесно, ниjе, а ниjе дошао ни сам од себе. СВЕЧАНО КРОЗ СВОД ЕУ Хрватска првог jула ове године постаjе равноправни члан Европске униjе, а та дружина не прима у своjе одаjе оне коjи са комшиjама воде парнице или

Како и зашто jе извесни Микулић, у jедном селу недалеко од Широког Бриjега, у Херцеговини, познатоj по усташтву  и љутом хрватству, подигао споменик ћириличном писму „заборављаjући“ неке врло важне податке из времена коjе, тврди он, Хрватима служи на част Двадесетак километара од Мостара, уз реку Лиштицу, смештена jе варош Широки Бриjег. Териториjално, то jе Босна и Херцеговина, све остало jе у духу и обележjима хрватства. Сам градић нема више од десет хиљада, а истоимена општина више од тридесет хиљада становника. На двадесетак минута лагане вожње колима од Широког Бриjега, на магистралном путу за Лиштицу, налази се село Кочерин. До пре неки дан име овог насеља jедва да су знали и