Zvuči nelogično i čudno, ali je istina; jedino glasilo Srba u Hrvatskoj, nedeljnik „Novosti“ o Srbiji piše gore i grđe nego većina hrvatskih štampanih medija što, složićemo se, ne ide ruku podruku sa zdravim razumom. Zašto je tako? Sredinom juna 2007. godine redakcija splitskog nedeljnika „Feral“ obavestila je javnost da list više neće izlaziti, jer nema novca. Bio je to kraj jednog izuzetno značajnog i po mnogo čemu posebnog projekta u novijoj istoriji hrvatskog žurnalizma, kraj gotovo apsolutne slobode stava i mišljenja o svemu i svačemu. Nikada pre „Ferala“ i nikada posle njega Hrvatska nije imala tako slobodan medij. Nastao krajem osamdesetih, kao podlistak za političku satiru „Nedeljne Dalmacije“, u

Otkud sada, kad je Hrvatska na korak do ravnopravnog članstva u Evropskoj uniji, provala mržnje prema Srbima u toj državi, ima li tu sistema, određenih ciljeva i ko popušta lanac privezanog zla koje je mirovalo neko vreme  Situacija je bila toliko usijana da je predsednik Vlade Zoran Milanović sazvao vanrednu konferenciju za novinare i tonom koji za njega nije karakterističan saopštio da se Hrvatskom širi mržnja prema Srbima i da će njegova vlada učiniti sve što jedna država može kako bi se zlo zauzdalo. Inicijalna petarda bio je Zdravko Mamić, predsednik NK „Dinamo“, iz Zagreba. Taj je, najblaže rečeno, manit. Punih deset godina zabavlja hrvatsku javnost, vređa novinare, psuje im

Zdravku Mamiću je trebalo manje od dva minuta da narodu hrvatskom, i ostalima u Regionu, pokaže kako iznutra izgleda semenka iz koje izbijaju mržnja, netrpeljivost, nacionalna isključivost, prezir, fašizam…Ono što se nisu usuđivali javno da kažu najekstremniji kerberi Franje Tuđmana, još tamo početkom devedesetih, izgovorio je marta meseca 2013. godine predsednik NK Dinamo, Zdravko Mamić. Ali, Mamić je budala, šizofreničar, manijakalni egocentrik, pocepana ličnost čiji se delovi tek s vremena na vreme skupe u celinu… pokušavaju da ga brane oni kojima je simpatičan. Drugi, i njima je simpatičan, kažu kako Mamićev govor istina nije prikladan, uvredljiv je, antiepropski, ali Jovanović je, tvrde oni,  sve to zaslužio. Za neupućene, Jovanović je

Uprkos najavama izgleda da se priča o najhumanijoj ženi dvadesetog veka, Dijani Budisavljević, neće naći na filmskim trakama. Problem je u činjenici da je Dijana spasavala srpsku decu, što znači da su Srbi bili žrtve, a to u ovom svetu, kao nesporna činjenica, odavno ne može da prođe Taj 28. dan meseca maja 1945. godine u Zagrebu bio je sunčan i topao. Mirisao je na leto. Dvadeset dana ranije partizanske jedinice ušle u glavni grad Hrvatske. Ustaška vojska, sahiljadama najstrašnijih ratnih zločinaca, tražila je spas gore na padinama slovenačkih planina, besomučno pokušavajući da se dokopa engleskih i američkih položaja. Verovali su da ih tu čeka oprost ili bar otklon od mogućnosti da završe pred

Hrvatska se – napisao je nedavno jedan zagrebački profesor – ulaskom u EU vraća sebi, svojim evropskim korenima, Hrvatska se vraća kući. Zvuči dobro, ali nije istina. Precizna definicija mogla bi da glasi; Hrvatsku u svoje kolo uzimaju oni koji su je i napravili. I geografski, a bogme i nacionalno. Bez Evrope ili da budemo precizniji, bez Vatikana, austrijskog carstva, i u novije vreme bez Nemačke i grupe demohrišćanskih partija centralne Evrope, Hrvatska danas ne bi ni postojala. Naravno, velike sile, uticajna carstva, neke dinastije nisu pomagale Hrvate iz razloga velike ljubavi prema tom narodu i njegovoj budućnosti. Taman posla. Tu je došlo do gotovo neverovatnog sklopa okolnosti koji je

Jedan skup u Zagrebu, od pre nekoliko dana, otvorio je,  ne zna se po koji put, potrebu razgovora, rasprave, o pravim razlozima ćutanja SANU pred jednom podmetačinom koja tu instituciju već dve decenije drži prikovanu na stub srama,  o ćutanju SANU uopšte, uprkos svemu što se događa Prošlog vikenda, u subotu 23. februara ove godine, održan je u Zagrebu skup u organizaciji „Domovinskog stožera“, nevladine organizacije čije se aktivnosti mogu lako naslutiti iz samog imena. „Stožer“ predvodi penzionisani general (admiral) Hrvatske vojske, Davor Domazet zvani Lošo, a skup o kojem je reč imao je cilj da se promoviše dokument pod imenom „Oluja 2“. U velikoj dvorani centra Globus okupilo se,

Jedno od najbolnijih poniženja u novoj južnoslovenskoj državi, Kraljevini SHS, Srbi su doživeli na vojnom planu; dojučerašnji neprijatelji postali su njihovi komandanti, gubitnici su, uz unapređenja, prešli među pobednike Bili su to dani nabijeni događajima koje će buduće generacije izučavati kao neobično važne, istorijske. Ispod plašta dimnog – od topovskih salvi, i spaljenih naselja – koji se rastakao i nestajao, te 1918. godine naziru se nove granice Evrope i nove države. Običan svet vidao je rane, sahranjivao očeve i decu, tražio način da započne novi život, a oni kojima je bilo dodeljeno ili su mislili da im je dodeljeno da prave novu konfiguraciju Balkana, radili su svoj posao. Kraljevina Srbija

Kovanica “faktičko stanje” prilepila se za svaku beogradsku raspravu o Kosovu i Metohiji, čvršće nego nokat za meso. Krenulo je od Sonje Biserko, razmnožilo se u Liberalno demokratskoj partiji, Čedomira Jovanovića, a poslednjih meseci progovara i kroz usta Ivice Dačića. Ovo na Kosovu je faktičko stanje; šta mi tu možemo; stanje na terenu je takvo; moramo da prihvatimo stvarnost, a stvarnost kaže da je Kosovo faktički nezavisno…tako govore iz dana u dan. I sve su glasniji.   Šta je zajedničko svima njima? Šta ih veže, sa čime se najviše diče? Sa antifašizmom. Svi će vam reći da su antifašisti. Lažu. Niko od njih nije antifašista. Oni su surogati antifašizma, negacija

Počelo je; sve pripremne radnje su obavljene, novac iz inostranstva već pristiže, medijska mreža je razapeta, svi kadrovi su na svojim mestima… počinje borba za osamostaljenje Vojvodine. Konačan ishod treba da bude konfederalizacija sadašnje Srbije, njeno pretapanje u državnu zajednicu pod imenom “Srbija i Vojvodina”. Ovo će Dačiću i Nikoliću-držite me za reč – još ove godine u Briselu biti ispostavljeno kao jedan od uslova koje Beograd mora da ispuni na putu za EU. Već duže vreme grupa Srba, zabrinutih za ono što se sprema u bliskoj nam budućnosti, pokušava da upozori režim u Beogradu, onaj Tadićev i ovaj Nikolić-Vučić- Dačićev šta se sprema u Novom Sadu. Za sada, bez uspeha. Svi

Nije  prošlo ni desetak dana od kako je predsednik Hrvatske Ivo Josipović ponovio raniji stav da će odnosi Srbije i Hrvatske ostati na zamrznutom nivou – jer, kazao je Ivo, da bi došlo do susreta najvažnijih faktora u tim državama čelni ljudi Srbije, pre svih Tomislav Nikolić, moraju da promene neka mišljenja i stavove – a u Beograd je dospeo premijer Hrvatske Zoran Milanović. Iznenada, mora se priznati. Ko ga je poslao? Josipović, izvesno, nije, a nije došao ni sam od sebe. SVEČANO KROZ SVOD EU Hrvatska prvog jula ove godine postaje ravnopravni član Evropske unije, a ta družina ne prima u svoje odaje one koji sa komšijama vode parnice ili

Kako i zašto je izvesni Mikulić, u jednom selu nedaleko od Širokog Brijega, u Hercegovini, poznatoj po ustaštvu  i ljutom hrvatstvu, podigao spomenik ćiriličnom pismu „zaboravljajući“ neke vrlo važne podatke iz vremena koje, tvrdi on, Hrvatima služi na čast Dvadesetak kilometara od Mostara, uz reku Lišticu, smeštena je varoš Široki Brijeg. Teritorijalno, to je Bosna i Hercegovina, sve ostalo je u duhu i obeležjima hrvatstva. Sam gradić nema više od deset hiljada, a istoimena opština više od trideset hiljada stanovnika. Na dvadesetak minuta lagane vožnje kolima od Širokog Brijega, na magistralnom putu za Lišticu, nalazi se selo Kočerin. Do pre neki dan ime ovog naselja jedva da su znali i