Ово што jе кренуло из Тузле, не слути на добро. Мотиви и захтеви jесу социjални, али нигде се почетни, поjавни облици тако великом брзином не претвараjу у нешто друго, као у Босни. Иво Андрић, таj велики зналац и тумач Босне и Херцеговине, има jедну у jавности мање познату приповетку, зове се “Писмо из 1920. године”, коjа на савршен начин, прецизно и неумољиво, скида све маске и намазе с лица оног што зовемо Босна и Херцеговина. На jедном месту тог антологиjског текста, писаног у првом лицу Андрићевог приjатеља коjи заувек напушта Босну, каже се да jе то земља тврде вере, узвишене чврстине карактера, земља нежности и љубавног жара, осећања и непоколебљиве

Ниjе и не треба Србиjи да буде за утеху, али Хрватска jе данас земља на рубу економског слома. Нови порези су jедино што цвате. Мржња према Србима jе иста, упорна, страсна и примењуjе се у већим и мањим количинама, према потреби. Што се медиjа тиче, оних штампаних, то jе у Хрватскоj на самом издисаjу Дан jе био сунчан и хладан. Горе на Сљемену, изнад града, трагови снега и облаци боjе олова. Загреб. После дужег времена имам на располагању неколико сати да прошетам градом коjи сам у драматичним околностима, спасаваjући главу,  напустио августа 1991. године, у међувремену тамо навраћао накратко, углавном с jасним циљем, у временскоj оскудици а сада исто циљано

Био је, кажу, 24. јун 1981. године. Петнаестогодишња Иванка Иванковић, и то кажу, на путу кући у село Бијаковице, видела је на брду Црница жену у белој одори, с белом марамом пребаченом преко главе и дететом у рукама Био је, кажу, 24. јун 1981. године. Смирај дана над ужареном Херцеговином, уклетим простором камена, крви и воде. Петнаестогодишња Иванка Иванковић, и то кажу, на путу кући у село Бијаковице, видела је на брду Црница жену у белој одори, с белом марамом пребаченом преко главе и дететом у рукама. Од тог тренутка до данас, 45 милиона људи из целог света посетило је брдо Црница и околни крај зван Међугорје. Оно на брду,

Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане А српски филм? Е, ту се заставе доживљавају као провокација, национализам, чак увреда. „Марш на Дрину“ последњи је српски филм где национална застава има функционалну позицију и није предмет спрдње. Сличну улогу српска тробојка, истина, игра и у Драгојевићевим „Лепим селима…“, али око тог остварења постоје подељена мишљења. Они са негативним ставом

Александар Вулин каже да jе ово што данас имамо на Косову и Метохиjи последњи апартхеjд у Европи. Неадекватно поређење, ово jе горе од апартхеjда Александар Вулин каже да jе ово што данас имамо на Косову и Метохиjи последњи апартхеjд у Европи. Неадекватно поређење, ово jе горе од апартхеjда. Апартхеjд jе – према теоретскоj и у пракси примењеноj поставци из Јужне Африке – раздваjање на расноj и националноj основи, кроз апсолутну доминациjу jедне групе, с тим што они коjи владаjу ипак допуштаjу овим другима да живе, како-тако, али да живе. Посете гробљима, на пример, неупитне су. Положаjу Срба на данашњем Косову и Метохиjи, у срединама где их jе некада било на

Усташтво, коjе jе створило Независну Државу Хрватску, никада унутар хрватског националног бића ниjе поражено ни одбачено, обновило jе своjу снагу и своjу државу 1991. године а већ неколико месеци присуствуjемо отвореним покушаjима Павелићевих следбеника да такву државу по трећи пут ревитализуjу и њоме завладаjу У години коjа jе на измаку два су догађаjа у српско-хрватским односима оставила значаjан траг; први jе улазак Хрватске у Европску униjу а други покушаj обнове усташке Хрватске. Оваj први, рекли би неупућени, деловао jе на Србе у Хрватскоj охрабруjуће, и то jе тачно, али само ако узмемо у обзир првих двадесетак дана „европске Хрватске“. Толико jе Србима требало да  схвате како та чињеница у њихове

Нема сврхе да се питате да ли jе у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Питање jе ко Културном центру Београда даjе снагу да жртве разврстава на подобне и неподобне   Тако нешто у коначноj изведби увек доживи пораз. Воjска коjа убиjа децу може да добиjе рат, али увек, без изузетка, изгуби мир. Пре или касниjе. У овдашњим ратовима деведесетих поновљене су неке од наjстрашниjих сцена из великог убиjања у Другом светском рату. У овом случаjу реч jе о Косову. Међу онима коjи су на том простору починили злочине било jе и Срба. И ту нема оправдања. Онаj ко, са српском тробоjком на капи, може да повуче обарач и саспе

Српски заштитник грађана зове се Саша Јанковић, дели грађане по сопственим критериjумима, на подобне и неподобне, добре и лоше, њему политички блиске и оне коjи то нису. Доказао jе то пре неки дан бруталним нападом на „Вечерње новости“. Разлог? Соња Бисерко Од 2005. године Србиjа има заштитника грађана. То jе човек ком се можете пожалити ако вас неко, далеко било, малтретира, вређа, клевеће… а посебно ако то ради држава, државни чиновници. Пред заштитником грађана, то се подразумева, сви грађани су jеднаки. Нису. Можда негде у белом свету jесу, али у Србиjи нису. Српски заштитник грађана зове се Саша Јанковић, дели грађане по сопственим критериjумима, на подобне и неподобне, добре и

Нема ниjедне лоше, негативне, тешке, наjцрње оцене, квалификациjе Срба као народа и Србиjе као државе, коjа jе настала у иностранству. Не, све оне рођене су у београдским салонским становима   Корен jе дубок, сеже до 1918. године, што су обjашњавали и саговорници „Новости“, и рађања заjедничке државе Јужних Словена, у коjоj jе већински народ, Срби, уз поништавање сопствене државе морао да круни и колективну националну свест jер то jе сметало малим народима. Работа jе кулминирала у Титовоj Југославиjи и дошли смо у ситуациjу, ево траjе и данас, да jе свако српство у Србиjи инцидент. Завршне радове у овоj причи обавила jе фракциjа Савеза комуниста Србиjе, поражена на чувеноj Осмоj седници.

Проблем хрватског друштва, однос према усташтву, лежи у чињеници да огромна већина тог друштва мисли да Хрватске као самосталне, независне државе не би било без усташког покрета. Такав став прожима хрватску интелигенциjу, такав став се одавно не скрива, упркос уставном одређењу да jе Хрватска утемељена на антифашизму   Ништа се ту променити неће, Хрватска и даље клизи у простор у коjем доминира мржња, нетолеранциjа према свакоj посебности, нарочито српскоj. Хрватско друштво jе поражено, хрватска интелигенциjа по не зна се коjи пут показуjе да jе њен степен интелектуалне слободе баждарен на линиjи српског префикса и сваке српске именице. Хрватска узмиче пред усташтвом коjе се по тоj држави шири као магла. Нико

Знате већ, сигуран сам, цео случај Јосипа Джоа Шимунића. Хрватска у Максимиру победила Исланд, иде на СП у Бразил, а након утакмице Шимунић је узео микрофон, дошао до центра и обратио се на све четири стране. Урлао је: „За дом“, публика је узвраћала: „Спремни“. ОЛИМПИЈСКИ стадион у Минхену; судија свира крај бараж-утакмице између Немачке и Француске. Немци победили са 2:0, иду на Светско првенство. Швајнштајгер узима микрофон од официјелног спикера, долази до центра терена, окреће се према западној трибини и урла „Зиг“, публика углас одговара „Хајл“, онда према јужној, „Зиг“; „Хајл“, следи одговор. Исто се чуло још два пута, са истока и са севера Олимпијског стадиона. Европа у шоку, отворени