O vladikama je reč, o prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje, to zasedanje, neodoljivo i snažno podseća na plenume CK SKJ Ratko Dmitrović Taj osećaj je dubinski, leži u duši, kad znaš da ne grešiš, da ti se ruši poslednji stub na kojem gradiš spokoj, da odlazi poslednji kojem si verovao, koji je živeo ono što govori. Sve ovo lebdelo je nad Beogradom 19. 11. 2009. godine, u vreme sahrane patrijarha srpskog Pavla. Milion ljudi bilo je toga dana na ulicama glavnog grada Srbije. Verujućih, religioznih, tradicionalista, onih koji u crkvu nisu zalazili ali su poštovali „živog sveca“ i svi su znali da je taj dan vododelnica,

Sve religije sveta, islam i hrišćanstvo svakako, uče da su svi ljudi jednaki, i živi i mrtvi. Zašto oni iz Potočara to ne dokažu u Bratuncu? Makar na pola sata. Zar je toliko teško ući na srpsko groblje? Ratko Dmitrović Mnogi će ovo protumačiti kao opsednutost, prekopavanje vremena i mrkloga mraka, bespotrebno bavljenje prošlošću… ali to ne znači da ono što sledi ne odgovara istini. A istina – gola, strašna i teško objašnjiva – kaže da su na prostoru bivše Jugoslavije jedino srpske ratne žrtve ignorisane, gotovo nepriznate. Jedino srpske žrtve možete nekažnjeno umanjivati i do deset puta, davati im druge predznake, uključujući nacionalne i verske. Jedino nad stratištima Srba

Šta je pokazalo obeležavanje 70 godina od proboja logoraša u strašnom ustaškom konclogoru Jasenovac Ko će za tridesetak godina, ako se kojim slučajem zatekne u Jasenovcu, znati da je na tom mestu Nezavisna Država Hrvatska, za samo četiri godine Drugog svetskog rata, ubila najmanje pola miliona Srba, nekoliko desetina hiljada Jevreja, Cigana, Hrvata antifašista…? Ko garantuje da će 2050. godine uopšte postojati nekakav memorijalni kompleks u Jasenovcu. Onaj Kameni cvet, Bogdana Bogdanovića, ako i preživi, neće imati nikakvo značenje, kao što ga nema danas, niti ga je ikada imao. Hrpa stilizovanog betona. Tako stoje stvari, sve se odvija u tom pravcu. Na tome radi i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović

Nakon Ramine izjave i napada UČK na Makedoniju, Albanci su „kažnjeni” ponudom da Tači dođe u Beograd Ratko Dmitrović Pre sedam dana jedna naoružana mađarska vojna formacija od 40 ljudi upala je na teritoriju Rumunije, zauzela pograničnu karaulu, rumunske vojnike oterela pod pretnjom da će biti likvidirani, i ceo prostor desetak sati držala pod kontrolom. Niste čuli za ovo? Niste ni mogli, ovo je laž, za tekst koji čitate važna pretpostavka. Da se ovako nešto desilo, još istoga dana zasedao bi Savet Evrope, komanda NATO, komesar za bezbednost EU hitno bi doputovao u Bukurešt a potom u Budimpeštu, svetski mediji poslali bi izveštače na lice mesta. I sve ovo s

Na koga se Srbi još mogu ugledati a da to nije Đoković? Zna li neko kuda mi idemo? Ratko Dmitrović Znamo li kome se dive naše kćerke, o čijoj karijeri sanjaju? Jesmo li sigurni da to nisu Soraja, Stanija, Maca Diskrecija, ili u boljem slučaju Jeca, Seka, Ceca, Goca…Pitamo li se ko su idoli naših sinova, čije karijere i snove oni sanjaju, koji su im životni ciljevi, šta nikada nikome ne bi dozvolili, po koju cenu bi branili očevo prezime, čast predaka, ako im se posrećilo da su takvo nešto nasledili. Kome apsolutno verujete? Ne iz interesa, očekivanja, već na osnovu biografije toga kome biste mogli da verujete? Jesmo li

Čoveku je dato da nikoga i ništa ne može da kontroliše u celosti, do kraja, osim sopstvenih misli. A to je najteže. Ratko Dmitrović Prolazi tiho, pa burno, onda curi, ili kaplje kao ledenica na martovskoj jugovini, čini se da ga nema ali nas trava, drvo, ogledalo s našim likom u dubini, podseti na to nešto što sve najpre uzdiže potom vuče prema kraju, što nema ukus, boju, miris a jače je od svega što poznajemo. Zove se vreme. Prošla su dva milenijuma našim aršinima merenog vremena od Hrista, njegovog rođenja, smrti i vaskrsa. Nešto kraće traju rasprave o čoveku koji je promenio misaoni tok milijardi ljudi, ili su to

Ne traži Zapad od Beograda da bude kooperativan, da sarađuje. Ne, Zapad traži punu, bezuslovnu poslušnost, Zapad traži sve a ne daje ništa Ratko Dmitrović NE traži Zapad od Beograda da bude kooperativan, da sarađuje. Ne, Zapad traži punu, bezuslovnu poslušnost, Zapad traži sve a ne daje ništa. Eno vam Rusije za nauk. Kad tu nuklearnu velesilu, zemlju s najboljom armijom na svetu, prostrtu kroz jedanaest vremenskih zona nastoje da ponize, da joj sve uzmu a ništa ne daju, šta od tog i takvog Zapada može da očekuje mučena Srbija, oklevetana zemlja i narod u njoj, meraja, što bi rekli Turci, na kojoj svako radi šta hoće i kad hoće.

Za Srbe koji drže da je svako spominjanje prošlosti besmisleno i štetno, iz Zagreba je stigla retko dobra i radosna vest Ratko Dmitrović VEĆ sledeće godine, realno je, Hrvatski sabor usvojiće zakon po kojem će svako ko kaže da je oružani sukob u Hrvatskoj devedesetih bio građanski rat a „Oluja“ etničko čišćenje, završiti u zatvoru najmanje pet godina. Ma, to je neko zezanje? Nije. Neko neozbiljan glasno razmišlja? Ni to. Predlog je stigao od predsednika Županijskog suda u Zagrebu, Ivana Turudića, koji će, to je gotovo sigurno, u sledećoj vladi Hrvatske (parlamentarni izbori su krajem ove godine) sesti u fotelju ministra pravde, jer po svim istraživanjima te izbore dobiće HDZ,

Plašimo li se ekranizacije herojstava modernog srpskog vojnika i kome je važno da se plasira priča o Srbima zločincima, agresorima, ubicama, varvarima moderne Evrope Ratko Dmitrović Značaj filma, ne samo kao komercijalnog proizvoda, prvi su shvatili tvorci Holivuda, doseljenici s ukrajinskih i ruskih ravnica, i tom novom vidu komunikacije, svakako i umetnosti, dodelili ulogu koju film u današnjem svetu uglavnom ima, a radi se o propagandi: političkoj, državnoj, ideološkoj, korporativnoj… čiji je cilj da u pojedincu ubije potrebu za razmišljanjem, za kreacijom i nametne mu željeni misaoni obrazac. Odavno poznat obrazac. A zašto se tim obrascem – bar delimično i povremeno, tamo gde postoje umetnički izazovi – ne služe Srbi,

Ispostavilo se da Radoš Ljušić nije uništio ni jednu jedinu knjigu. Nije uradio ništa od onoga to su mu pripisivali. Hoće li konačno neko od onih koji su ga provlačili kroz medijsku kanalizaciju da izađe u javnost i kaže: Ljušiću, izvini? Ratko Dmitrović NEDAVNO je Radoš Ljušić smenjen s mesta direktora „Službenog glasnika“, a na njegovo mesto postavljena je Jelena Trivan. Videćemo kojim će se stazama kretati „Glasnik“, ta kolosalna srpska adresa uknjižena pre 200 godina, drugo nešto je tema. Ljušić se vratio na Beogradski univerzitet, po zakonu ima pravo da predaje još tri godine, ali je, a o tome se mora progovoriti, poslednjih godinu i nešto prolazio linijom medijskog

Ratko Dmitrović Postoje u politici, u istoriji uopšte, situacije i događaji koji se ne uklapaju ni u jedan obrazac pravila ponašanja. To je ono kad vam preostane samo da slegnete ramenima i kažete: Ne umem da objasnim. Ko danas, na primer, racionalno može da objasni aktuelni odnos Nemačke prema Albancima na jednoj i prema Srbima na drugoj strani. Mnogi će reći, s punim pravom, da je nemački stav naspram Srba već stotinu godina neprijateljski – za ovo postoje strašni, krvavi argumenti – i kao takav razumljiv je i poslednjem Srbinu, što je tačno, ali kako objasniti činjenicu da uprkos svemu ova današnja, savremena, moderna, demokratska Nemačka, otima od Srba i

Sada je na državi Srbiji da ćuti i posmatra, i da se ne zaleće u rešavanju onih 60.000 albanskih zahteva za srpske dokumente. Srbima se prvi put pruža šansa da odigraju na faktor vremena i sve će doći na svoje Ratko Dmitrović Albanski pisac, Ismail Kadare, koji već decenijama živi u Francuskoj, oglasio se povodom misterioznog iseljavanja Albanaca s Kosova i Metohije. Nije mu jasno, kaže, o čemu se tu radi, zašto odlaze „sa svoje zemlje“. Kadare proces koji, istina, nije baš lako objašnjiv, naziva genocidom – raseljavanje je jedna od najozbiljnijih formi genocida i vodi ka uništavanju nacije, veli – izražavajući strah da je Kosovo na putu uništenja. Šta

Pune 23 godine prostorima Balkana i Evrope kruži jedna gusta, krvava laž Ratko Dmitrović Pune 23 godine prostorima Balkana i Evrope kruži jedna gusta, krvava laž. Neko vreme stanovala je u arhivama Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, a nakon presude po tužbi Hrvatske i kontratužbi Srbije evo je ponovo ovde: u Zagrebu, gde je rođena, i u Beogradu gde se gnezdi po potrebi i gde niko od srpskih zvaničnika (iz još uvek neutvrđenih razloga) već 15 godina ne sme ni u oči da je pogleda, kamoli da ospori njeno postojanje. To je laž o ratu devedesetih, o rastakanju Titove Jugoslavije, a glasi: Jugoslaviju je razbila Srbija, predvođena Miloševićem,

Svet ćuti, znaju da je Čomski, kao i obično, u pravu, ali neće prika; skočilo iz brloga nekoliko srpskih prvoboraca protiv Miloševića. Njima to nije isto, njima je ubijanje zaposlenih u RTS-u bilo normalno   Ratko Dmitrović Postojali su u Titovoj Jugoslaviji ljudi koji su se zvali prvoborci, nosioci Spomenice 1941. To su oni što su odmah po dolasku Hitlerove vojske na kape stavili petokrake i uzeli puške. Istina, bilo je i drugih prvoboraca protiv Hitlera, s drugačijim oznakama na kapama, no takvi su umesto Spomenice 1941. dobijali višegodišnje kazne zatvora. Ali, to nije tema. Od Oktobarske revolucije u Srbiji, izvedene 2000. godine, imamo istovetnu kategoriju – prvoborce. Ovoga puta protiv