Kastan: Ućutkane srpske žrtve Kosova

Datum objave: utorak, 21 avgusta, 2012
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/kastan.jpg

Škola u selu Brestovik, osam kilometara od Peći (Kosovo) spaljena je u junu 1999. godine, nekoliko dana pošto su stigle oslobodilačke trupe NATO (KFOR). Ista sudbina sustigla je i crkvu Svetog Dimitrija iz 14. veka (na slici), od koje je ostao samo jedan od četiri zida. Posetiocu koji se ne razume mnogo u arheologiju nemoguće je da pogodi da je taj zid pre trinaest godina bio deo jedne od najstarijih crkava u regionu. Na seoskom groblju nema ni jednog čitavog groba jer su svi oskrnavljeni do temelja. Spomenik žrtvama albanskih fašista za vreme Drugog svetskog rata takođe je uništen posle kosovskog rata. A ni kulturni centar nije izbegao požar i dinamit.

Ali istinita drama sela Brestovik se nalazi u više od sto uništenih kuća požarom. Nijedna nije ostala. Svi stanovnici sela, njih oko 650, su napustili svoje domove između 15. i 23. juna 1999. Zašto? Zato što su Srbi. Nekoliko dana pre toga je Kumanovski sporazum zvanično okončao rat na Kosovu, koji je na neki način predstavljao poslednji čin jugoslovenske tragedije. U februaru 1998. OVK, albansko-kosovska gerila koju finansiraju i obučavaju Tirana i Vašington, najavljuje početak oružane borbe čiji je cilj konačna secesija ove srpske pokrajine. Bivši srpski predsednik Slobodan Milošević je na to odgovorio na svoj način: preteranom vojnom silom i svojom uobičajenom političkom nespretnošću. Represija jugoslovenske vojske je naterala stotine hiljada Albanaca da zatraže utočište u susednim zemljama. Bombardovanje Atlantske alijanse 24. marta 1999. i nasilje koje je OVK vršila nad „kolaboracionistima“ su doprineli uvećanju albanskog egzodusa. Zajedno sa vojnom pobedom NATO, stiže i albanska osveta, koju su uglavnom orkestrirali bišvi gerilci, koji trenutno drže najveći deo vlasti na Kosovu.

STRAŽA NA TERASI

U selu Brestovik je albanska osveta bila naročito okrutna. Do danas se samo 58 Srba vratilo (manje od 10 odsto Srba koji su tamo živeli pre 1999). Dragan (lažno ime) je seljak, radnik ljubaznog lica. Odlučio je da se vrati posle godina izbegličkog života u Beogradu. Njegovi razlozi su jednostavni: „Ovo je naša zemlja i zemlja naših predaka“. Njegovu kuću su obnovile Ujedinjene nacije i italijanska vlada. Priča nam da su „Italijani imali grižu savesti jer njihovi vojnici nisu ništa uradili kako bi sačuvali naše kuće“. Dragan ne spava noću. Drži stražu na svojoj terasi sa svojim psom, puškom i flašom rakije (balkanski liker), koju on sam pravi. Pretili su mu previše puta od kako se vratio, tako da je morao da preduzme mere predrostrožnosti.

Draganove zaštitne mere su više nego opravdane: zločini protiv Srba su na Kosovu konstanta od kako se završio rat. Jedna srpska porodica je napadnuta kalašnjikovima 1. avgusta u blizini Kline, a prošlog jula su pucali na jedan bračni par – bivše izbeglice koje su se skoro vratile svom domu u jednom selu u blizini Uroševca. Prema podacima kosovsko-albanske NVO Humanitarian Law Center (Humanitarni pravni centar), između juna 1999. i decembra 2000. godine, 1.108 Srba i članova drugih manjina je ubijeno. Bivši tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Karla del Ponte je 2008. godine osudila otmice i ubistva koje je izvršila bivša OVK nad preko 400 Srba sa ciljem da trguje njihovim organima. Međutim, problem nije samo u zločinima već i u tome što oni koji su ih počinili ostaju nekažnjeni.

Organizacija Amnesty International je nedavno kritikovala „kulturu nekažnjivosti“, koju promovišu članovi prištinske vlasti, koja vlada Kosovom. Niko nije uhapšen zbog podmetnutih požara u selu Brestovik, ni zbog ubistava u Uroševcu u julu, ni za pokolje u Orahovcu 1998. godine, gde je 47 Srba oteto i ubijeno. Spisak ubistava i pokolja čiji počinioci nisu kažnjeni je neverovatan.

Sem ubistava, Srbi koji žive južno od Ibra (na severu čine većinu i žive u relativnoj bezbednosti), su takođe žrtve jednog procesa kojeg anonimni izvori međunarodne zajednice – koje je ovaj autor konsultovao – bez ikakve sumnje nazivaju etničkim čišćenjem. Ovakva tendencija je naročito jaka u velikim gradovima. U Peći, Uroševcu, Prizrenu ili čak u glavnom gradu Prištini Srbi su skoro totalno nestali. U Prizrenu na primer, gradu koji je vekovima bio najmultietničkiji grad, trenutno živi 28 Srba, dok ih je 90-tih bilo preko 7.000. Koordinator vlade Srbije za Prizren Zoran Voskojević osuđuje konstantna zlostavljanja i kršenja ljudskih prava Srba. U avgustu 1999. godine Veton Suroi, izdavač jednih od najvažnijih albansko-kosovskih novina („Koha Ditore“) napisao je u svom članku „Kosovski fašizam, albanska sramota“ sledeće:

„Sadašnje nasilje (od strane Albanaca nad Srbima) je više od emocionalne reakcije. Radi se o organizovanom i sistematskom šikaniranju Srba samo zbog činjenice što su Srbi jer ih smatraju krivim za sve što se desilo na Kosovu. Ovakvi stavovi su fašistički.“

Trinaest godina kasnije, nasilje nad Srbima se dosta smanjilo u odnosu na prve mesece po dolasku trupa NATO, ali i dalje traje.

NEVERICA BAN KI MUNA

Mnoga kršenja prava Srba i ne stignu do međunarodne štampe, kao ni do visokih predstavnika organizacija koje nadziru održavanje mira na Kosovu. Poseta Kosovu generalnog sekretara UN Ban Ki Muna početkom avgusta ilustruje tu tvrdnju. Osim Prištine, on je posetio i pravoslavni manastir Dečani (iz 14. veka), kojeg neprestano čuvaju italijanski kontrolni punktovi. Generalni sekretar je pokazao svoju nevericu kada su mu rekli da je manastir napadnut četiri puta (2000, 2004. i 2007. godine) granatama i minobacačima. Taj manastir je proglašen svetskom baštinom UNESKO 2004. godine, a dve godine kasnije, upisan je na spisak svetske baštine u opasnosti. Srećom, manastir Dečani je ostao čitav, za razliku od 150 crkava i manastira koje su uništili radikalni Albanci od 1999. godine. Bar za sada.

I pored svega toga, u poređenju sa neuspesima u Avganistanu i Iraku, međunarodna zajednica smatra da je Kosovo uspešan primer intervencionizma. Države i međunarodne organizacije koje su kumovale nezavisnošću ove srpske pokrajine pokušavaju da otklone sve što bi zasmetalo ovoj uspešnoj priči. Zato je veoma važno graditeljima buduće kosovske republike da sakriju činjenicu da je oko 230.000 Srba i članova drugih nealbanskih manjina napustilo svoje domove od 1999. godine bez povratka (podaci Agencije UN za izbeglice od januara 2012. godine). Mnogi su to učinili iz straha, drugi jer su im spaljene kuće ili su se u njih ilegalno uselili Albanci. Takođe im je važno da sakriju nekažnjena ubistva i razorene crkve, a naročito im je važno da se previde mutne radnje iz prošlosti mnogih članova prištinske vlade. Dovoljan je par primera: prema izvorima obaveštajne službe NATO, smatra se da je premijer Kosova, bivši gerilac Hašim Tači „velika riba“ organizovanog kriminala na Kosovu. A njegovoj desnoj ruci, bivšem premijeru Kosova Ramušu Haradinaju se upravo sudi u Hagu zbog ratnih zločina. Zato je tišina ključ uspeha Kosova.

Ljaume Kastan Pinos je doktor međunarodnih odnosa i stručnjak za teritorijalne sukobe. Trenutno živi u Danskoj i radi kao istraživač i profesor međunarodnih komparativnih i političkih odnosa na Univerzitetu u južnoj Danskoj.

Prevod sa španskog Svetlana MAKSOVIĆ

Izvor: Vidovdan

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top