Kalemegdanski „Pobednik“ je Šiptar!?

Da li je konačno otkrivena podvala Ivana Meštrovića?

„Još 1911. godine beogradske vlasti odlučile su da se preurede Terazije i na njima postave ogromnu fontanu. Ivan Meštrović, se prihvatio posla i 1913. godine je već bio gotov projekat fontane koju bi nosila četiri velika lava. U središtu fontane predviđeno je da se nađe stub sa pet prstenova koji bi simbolisali pet vekova ropstva pod Turcima, a na stubu bi se konačno našao „Pobednik“.Međutim, Prvi svetski rat je opustošio fondove i nikad nije skupljen sav novac za izradu spomenika. Meštrović je odbio da besplatno nastavi posao. Konačno, beogradska vlast se odlučila da postavi samo „Pobednika“, kao jedini deo fontane koji je izrađen. Ali, to je uznemirilo gradske dame. Razlog je bio neprihvatanje da nag muškarac, makar bio i spomenik, bude u centru grada.“ (Izvor: INTERNET NOVINE SERBSKE)

Osnovni razlog za izradu spomenika koga su pre drugog svetskog rata (da li slučajno) zvali „Kosovski pobednik“ nije bio da „Pobednik“ postane simvol Beograda, već  da se izradi spomenik posvećen konačnom oslobođenju Srbije od Turskog ropstva, ali mu je kasnije dodata i simvolika proboja Solunskog fronta, pa je na desetogodišnjicu proboja, 7.oktobra 1928. svečano otkriven, na pristojnoj visini od podnožja Kalemegdanske terase. O ovome se već pisalo.

Pisalo se i o tome kako je Ivan Meštrović, čuveni vajar, po rođenju (a videćemo i po opredeljenju) Hrvat, po primanjima rashodna stavka u srpskom i kraljevskom budžetu, najbolji prijatelj Alojzija Stepinca (koji, uzgred budi rečeno 1938. „posvećuje“ Dom likovnih umjetnosti Kralja Petra Prvog Osloboditelja u Zagrebu, izrađen pod rukovodstvom Meštrovića), drag Titov gost na Brionima, iskoristio svoju pripadnost slobodnim zidarima i „linkovao“ „Pobednika“ sa svojim drugim beogradskim remek-delom: Spomenikom neznanom junaku na Avali, koji više podseća na faraonsku grobnicu, ili neznabožački žrtveni hram iz Južne Amerike, nego na grob mučenika – vojnika,  po svoj prilici postradalog trećepozivca Srpske vojske.

Reći će neko: „Pobednik“ gleda prema Ceru, da nas podseti na Cersku bitku, ali se nekako Avala isprečila, i to baš Spomenik neznanom junaku! „Kada je posmatrač leđima okrenut Spomeniku neznanom junaku, pogled bi mu neizostavno morao da završi upravo na spomeniku „Pobednik“. Poznati vajar i slobodni zidar tako je orijentisao mauzolej da je pravilno okrenut ka njegovom drugom monumentu“ (izvor: Z.Nikolić, „Novosti“)

U ratnim godinama dok je Meštrovićev spomenik boravio po beogradskim podrumima, i dok se većalo gde će ga gradske vlasti „denuti“, Meštrović izjavljuje da ga nije briga gde će ga staviti, pa i da ostane u podrumu. Složio bih se sa ovom njegovom idejom da je trebalo da ostane u podrumu. Sad će branioci umetnosti i sentimentalni Beograđani, naročito iz kruga „dvojke“ da se nađu povređenim!

Nesporeći Meštrovićev izuzetan talenat, ostajem skeptičan prema njegovoj dobronamernosti kad je srpski narod u pitanju: kao prvo, njegova ideja o Vidovdanskom hramu, koji je trebalo da bude izgrađen na Kosovu polju, kao simbol stradanja i žrtve južnoslovenskih naroda za slobodu, je svojevrsni spoj neznabožačkog hrama sa karijatidama iz Kosovskih epova i ekumenističkog hrama. Predlažući Nikoli Pašiću da ovaj hram treba zidati decenijama, tobož, zarad simvolike poput srednjovekovnih gotskih katedrala, Pašić je to kratko – radikalski presekao, rekavši da bi to bio svojevrsni umetnički komunizam na budžetu Srbije. No, to nije smetalo da Meštrović bude na srpskom budžetu za mnoga njegova potonja (zlo)dela.

Interesantno je kako da ni na jednom njegovom radu koji je u direktnoj vezi sa Srbima, ne dominira pravoslavna simvolika! Interesantno je i pismo Ivana Meštrovića, Adamu Pribićeviću nedavno objavljenom u Glasu koncila

U pismu koje nastalo kao reakcija na Pribićevićo pismo Ujedinjenim nacijama povodom ustaškog genocida nad Srbima u NDH, Meštrović poručuje da su srpska zlodela kriva za ustaštvo, a ne Ante Starčević! Verovatno Meštroviću nisu toliko smetali srpski novci, koliko jesu Srbi!

Sve do 1950. godine Ivan Meštrović je imao redovnu pomoć države u vrednosti od 80.000 francuskih franaka godišnje, ali je bez obzira na to, sva svoja dela posebno naplaćivao. Samo za spomenik na Avali bilo mu je isplaćeno 120 miliona ondašnjih dinara, i to iz ličnih sredstava počivšeg kralja.(izvor: Z.Nikolić, „Novosti“). Više je nego očigledna Meštrovićeva naklonost ka Vatikanu, nego ka bilo kome ili bilo kojoj ideji.

Podvale na „Pobedniku“

U daljem suptilnom omalovažavanju srpskog naroda i njegovog stradanja prilažem sledeće zapažanje: pažljivom posmatraču „Pobednika“ ne može promaći neverovatna fizionomija lika: očigledna je sličnost nosa sa arbanaškim crtama lica, a na glavi gotovo očigledno da se nalazi šiptarsko „keče“! Dakle, „kosovski pobednik“ (kako su ga zvali pre drugog svetskog rata), Šiptar sa kečetom je simbol Beograda! Dobro je da ga Meštrović nije odenuo u opanke, a šajkaču svakako i ne bi stavio! Da li je reč o još jednoj hrvatskoj podvali srpskom narodu još s početka prošlog veka, prosudite sami! Ili je pak reč o tradiciji dobrih odnosa Kosova i Hrvatske o kojoj nedavno govoraše Kosorova u Prištini.

Očigledno je da je gotovo sve što je imalo srpsku simvoliku kod Meštrovića bilo nago. I „Pobednik“ i „Kosovski osvetnici“ i „Miloš Obilić“ iz Vidovdanskog ciklusa, čiji lik više podseća na ženu, nego na srpskog junaka! No, zato Meštrovićev Papa Pije XII, monstruozni pokrovitelj fašizma i pogroma nad Srbima u NDH, izgleda molitveno, gotovo živ svetac (vidi: . Pontificio Collegio Croato Di San Girolamo a Roma i Milos Obilic (Bronze Sculpture,1908, Paris)  Meštrović Museum (his House and Atelier) in Zagreb)

Tito i Meštrović: Hrvati po vokaciji

Vratimo se Meštrovićevim prijateljima. Kao ogorčeni protivnik komunizma (ali ipak simpatizer „vatikanskog“ ustaštva),Meštrović, kao građanin SAD-a se 1959, na Titovo insistiranje, obreo na Brionima  sa razlogom da se zahvali (iako nerado) što je dozvolio da poseti pritvorenog mu najboljeg prijatelja nadbiskupa Alojzija Stepinca. Tito je svakako iskoristio priliku da vrbuje Meštrovića za člansku kartu KPJ, ali je Meštrović ostao dosledan svojim antikomunističkim principima.

Doduše, nije mu smetalo da se po njegovoj zamisli još iz 1924, a koju su trebali da finansiraju crnogorski komunisti, izgradi mauzolej Petru Drugom Petroviću – Njegošu na Lovćenu, koji je „svečano“ otvoren od komunističkog vrha SFRJ i SR Crne Gore leta 1974, dvanaest godina po Meštrovićevoj smrti.

Da bi mauzolej bio izgrađen, morala je po drugi put u svojoj jednoipovekovnoj istoriji da bude minirana i srušena zagrobna kapela posvećena Njegoševom stricu, Svetom Petru Cetinjskom, izgrađena po želji Njegoševoj i obnovljenja 1925. kraljem Aleksandrom. I današnji povampireni ustašogeni montenegrini veličaju to svetogrđe i volju vladike crnogorskog! Verujem da se Njegošev duh ne miri sa mestom počivanja njegovog tela u „faraonovoj grobnici“, kako je nazva Meša Selimović.

Nastavak Meštrovićevijade

Na našu srpsku žalost, tu nije kraj! Meštrović nas i mrtav omalovažava! Dok smo svedoci da, kao nekad kralj Aleksandar jugoslovenstvom, „evropom opijeni“ predsednik Srbije,gosti predsednika Hrvatske u Beogradu, u isto vreme dok se vrši neviđen teror i pritisak na Srbe n severu Kosova, iste ove 2011. godine, bronzana Meštrovićeva skulptura „Anđeo smrti“ postavljena je na Malom Kalemegdanu, ispod paviljona „Cvijeta Zuzorić“. (izvor: TROJKA).

Svečanom otkrivanju skulpture iz zbirke Narodnog muzeja, prisustvovale su u ime JP „Beogradska tvrđava“ direktorka Ivana Lučić-Todosić (LDP), a u ime Narodnog muzeja u Beogradu, direktorka Tatjana Cvjetičanin, jer to je, možete misliti, zajednički projekt ove dve kulturne institucije. Gospođo Cvjetićanin, koliko ono već ne radi Narodni muzej? Beše, 11 godina? Znači li to da 11 generacija srpske dece nije imalo priliku da se upozna sa najvećim umetničkim dostignućima svoga naroda?

No, da se vratimo skulpturama i autoru. Ovako, sa „Anđelom smrti“, u ovo naše veleizdajničko i po srpski narod tragično vreme, završen je „Meštrovićev triling“ na Kalemegdanu: „Pobednik“ – „Spomenik zahvalnosti Francuskoj“ – „Anđeo smrti“.

Gej parada i Meštrović

„Organizatori su ukazali da je simbol njihove „Parade ponosa“ statua „Pobednik“ Ivana Meštrovića na Kalemegdanu, a park „Manjež“ su odabrali jer je sedamdesetih godina prošlog veka bio mesto okupljanja gejeva i lezbejki.“ ( Izvor: www.mondo.rs › Info › Hronika i Društvo)

Početkom „Domovinskog rata“ sin Ivana Meštrovića, Mate Meštrović je izjavio: „Nije mi jasno – dvjesta godina mi koljemo Srbe i što ih više koljemo oni hoće da žive sa nama. Taj fenomen ja ne mogu da shvatim”.

Ni ja ne mogu da shvatim!

O, Srbi, opametimo se dok još nije kasno!

Jugoslav Kiprijanović

Izvor: Dveri Srpske