Како су усташе побјегле у оперу

Оно што, наизглед, чуди јесте чињеница да толики хрватски политичари, нарочито они десне провенијенције, и јавност сврставају један позамашан дио своје модерне историје у – оперски комад?!

Пише: Ненад ТАДИЋ

Да ли је усташка Независна Држава Хрватска /НДХ/, са концентрационим логорима, јамама и расним законима, само дио опере „Никола Шубић Зрињски“, као што су то и остали усташки реквизити, бар према тврдњама хрватских политичара и дијела јавности?

Прво је јавност обавијештена о „историјском открићу“ десног политичког естаблишмента у Хрватској да је усташки слоган „За дом спремни!“, под којим су убијани, затварани и мучени Срби, Јевреји, Роми и антифашисти само дио поменуте опере.

Затим је саопштено да је бијела боја почетног поља хрватског грба /из доба НДХ/ „само боја“ и ништа више од тога.

Услиједила су „научно-политичка“ открића да је у Јасеновцу убијено више домобрана и усташа него оних које су саме усташе побиле.

Иза „историчара“ који још пате за „сликописом“ усташке ратне телевизије, која је сиротане са Козаре приказивала као „Павелићеву младу гарду“, наступили су аутори модерног „сликописа“.

Тако је Јаков Седлар, у најбољој традицији журнала из четрдесетих година прошлог вијека, направио филм у коме „раскринкава комунистичке и српске лажи о Јасеновцу“, за који је стао у ред за награду главног града Хрватске.

Овај модерни „сликопис“ згрануо је јеврејску и српску заједницу безочном монтажом чињеница и фалсификатима, али није нарочито потресао сусједну државу, чланицу ЕУ.

Као „шлаг на торту“ долазе ријечи подршке предсједника и премијера Хрватске Колинде Грабар Китаровић и Андреја Пленковића музичкој икони шовиниста Марку Перковићу Томпсону, који је славу стекао пјевајући усташке „буднице“, због којих му у серијама отказују концерте ван Хрватске.

Према наводима из кабинета Китаровићеве, након забране концерта Томпсона у Марибору, она је поручила да „музика спаја људе“, па јој није јасно зашто се забрањује Томпсонов наступ?! А премијеру није јасно шта би могао бити разлог забране?!

Можда нешто слабија режија опере „Никола Шубић Зрињски“?

Ако буду настављени рекордни приноси усташког сентимента у Хрватској или бар задржани садашњи трендови /а није јасно шта би то могло да их омете/ у наредној петољетки јавност ће сазнати да су и Анте Павелић, његова десна кољачка рука Макс Лубурић и други корифеји НДХ тек статисти из популарне опере.

Оно што, наизглед, чуди јесте чињеница да толики хрватски политичари, нарочито они десне провенијенције, и јавност сврставају један позамашан дио своје модерне историје у – оперски комад?!

У Хрватској су се након осамостаљивања десила и друга просвјетљења, попут оног незаборавног открића неких историчара да су Хрвати поријеклом Иранци, али толика љубав за једну оперу из 1876. године? То још није виђено.

За неупућене, тај комад нису написали ни Анте Павелић нити „отац“ хрватске правашке фаланге Стјепан Радић.

Али, хрватским шовинистима, па и либералнијим националистима, пуна су уста баш „Шубића Зрињског“ – како то на „Википедији“ пише: „хрватског јунака и грофа Николе Зрињског рођеног око 1508. године“, чије се име пише на мађарском „Zrinyi Miklos“.

И тако је цијела једна фашистичка творевина која је била лојална Хитлеру до посљедњег дана /и још који дан послије/ „згурана“ на оперску сцену са свим „реквизитима“ који су служили за стварање „новог човјека“.

Ако вам се опера не свиђа или мислите да ту има превише убијања, прогона или злочина – жалите се управи позоришта или /одавно почившем/ аутору.

Али, ако вам се свиђају ликови и радња и контекст, а превише се унесете у цијели комад, увијек можете да окривите „умјетничке домете“ усташа, пардон „Шубића Зрињског“.

Тешко је рећи колико је љубитеља усташке НДХ икада ушло у оперу и погледало овај комад, који је врх њихове националне маште, али да сви они гледајући главног јунака заправо гледају у поглавника – у то нема сумње.

Умјетничким рјечником речено, ту је ријеч о метафори, односно о поступку којим се преко једне ситуације алудира на сасвим други контекст. Само што то, у овом случају, не ради аутор комада, већ сами гледаоци склони заводљивим шовинистичким досјеткама.

Исказано рјечником модерних усташа, „Србе на врбе!“ није смислио аутор опере, али као и да јесте, јер су Срби ту само дио „музичког комада“, као што то пропагира и пјева Марко Перковић Томпсон.

Једини проблем све већег броја љубитеља ове историјске опере јесте чињеница да се она ријетко /скоро никако/ изводи ван Хрватске. Није проблем ни у поријеклу Зрињског ни у неразумијевању контекста. Напротив.

Проблем је у томе што сви веома добро знају о чему је ријеч у тој шовинистичкој метафори, којом се кољачина и перверзија једног срамног периода крије иза „европске углађености“.

Зато отворени и притајени симпатизери НДХ све којима се не свиђа „За дом спремни!“ годинама упућују на наведену оперу.

То што у њој нема таквог цитата или слогана и што она нема никакве везе са НДХ није им уопште важно. Јер, ни Срба више нема у Хрватској.

Извор: СРНА