Од Петровца до Срба, шок до шока ме није обесхрабрио. Испред Петровца, на пункту војне полиције, врло млад, леп и прибран полицајац нас је упитао: – Куда ћете ви? – За Книн – одговорих мирно и одлучно.
– Ј…о га ти, ено га Книн у Петровцу, на хиљаде возила! – насмеја се полицајац.
У петровачкој котлини пут од центра Петровца ка Оштрељу био је закрчен путничким возилима книнске регистрације. Слика је личила на колону која као да иде с мора… Људи су одмах пришли возилу с питањима: „Куда ћете?“, и јединим коментаром: „Книн је пао, народ и војска се повлаче.“ Они које сам познавао говорили су: – Команданте, не идите, касно је. На питање: – Када сте кренули из Книна?, већина их је одговарала: – Већ пре подне.
Шверцери и дезертери
Људи су били уплашени и забринути, говорили су с пуно горчине. Један младић је упорно објашњавао како је све пропало и убеђивао нас да не покушавамо ићи даље. Одлучно сам му рекао:
– Откуд ти знаш, кад си први утекао? Је ли, богати, да ли је тебе неко задужио да се тако дефетистички понашаш?! Одговорио ми је: – Не знам шта је то, али знам да ништа више не вреди покушавати…
Наставили смо пут у контрасмеру од народа. Како сам даље ишао, све више је било војно способних мушкараца… Био сам одлучан да наставим пут, надајући се да ћу се укључити у борбу с малим закашњењем и да ћу бар у делу тих бораца пробудити грижу савести што су напустили фронт, а неке можда и вратити. Веровао сам, пошто је колона заустављена, да ће неко из Републике Српске распоредити возила на ливадама и организовати борце за фронт… Презир сам осећао и због Васине констатације да је на челу колоне доста книнских шверцера и дезертера.
Дошли смо до моста на Уни код Мартин Брода и покушали да се пробијемо путем ка Србу, али због велике колоне трактора с приколицама, запрежних кола и камиона нисмо успели, па смо се вратили и кренули у Спасово у намери да се пробијемо према Доњем Лапцу. Међутим, тамо је гужва била још већа јер пут су закрчили Личани, нарочито на железном мосту, пошто обилазни пут није био оспособљен. Слика је била стравична.
Вратили смо се у Мартин Брод и кренули пут Срба. Изашао сам из возила и кренуо врло тешком деоницом од макадама, с великим успонима и оштрим кривинама. Њоме су се спуштали углавном трактори с приколицама пуним жена, деце и стараца. Скретао сам их на проширењима, заустављао и пропуштао, и с тугом посматрао тај свој тврд и горд народ, жуљевитих руку, раширене душе и великог срца. Ту је било и војних камиона који су превозили народ, све мање лимузина и све више стојадина, лада, шкода, вартбурга и других старих возила којима је управљала сиротиња. Доста њих је било шлепано за приколице, камионе и друга возила – ради штедње горива. Сапутници, иако забринути за своје најмилије, помирили су се с чињеницом да не можемо даље.
Понижење и издаја
Иза сваке кривине колона је била све гушћа, а покрет све спорији. Сем буке мотора, ништа се није могло чути. Познате сам поздрављао погледом. Иако су им погледи били оштри, директни, строги, били су ми блиски и бистро су говорили да ће издржати и последњи чин понижења и издаје. Изласком на плато, био сам мокар, прашњав и жедан. Сачекао сам Васу у возилу и питао га хоћемо ли даље, одговорио ми је питањем: Да ли знам пут? Питао ме је због тога што су ту долазила возила из два правца. Одговорио сам му:
– Васо, ово је једини пут у животу Крајишника који не могу погрешити јер им је и одређен и припремљен.
После неколико стотина метара, на једној кривини, у војном возилу, спазио сам Весу Козомару, донедавног команданта Книнског корпуса. Колона је стала, питао сам га: – Откуд ти? – Слобо, све је готово, водим једну батерију да обезбедим одступницу. Упитах га: – Главни штаб? Где је штаб? – У Србу… Окренуо сам се без речи, ушао у возило и кренуо даље.
Атомски мравац
Потпуковника Танасија Мраовића сећам се добро, као мајора с почетка 1993. године. Звали су га „атомски мравац“. Захваљујући његовој артиљерији сломљени су сви напади усташа ка Бенковцу и Обровцу. Имао је беспрекорну јединицу: брза, на дугме и прецизна, увек погађајући у центар. Поставио сам га у јануару ’94. године за команданта артиљеријског пука у Книну и он је за кратко време препородио јединицу с којом је и за коју је живео. Изгубио је здравље, понос и достојанство, испред мене је стајао скршен и нем човек, измалтретиран од партијских силеџија из редова пука, книнске примитивне забити и од слепих претпостављених.
„Најбоље је да сам погинуо“
Испред раскрснице пута за Доњи Лапац наишао сам на возила и оруђа Седмог мешовитог артиљеријског пука из Книнског корпуса, што ме је посебно шокирало. Десно од пута је стајао његов командант, потпуковник Танасије Мраовић. На питање откуд он ту, једва је проговорио.
– Добио сам задатак да поседнем положаје код Пађана, међутим, кад су борци видели колону која се креће ка Лици, одбили су наређење и самовољно кренули у колону на повлачење. Пре тога сам био на Црвеној земљи, остали смо без муниције и морао сам се повући. Једна батерија ми је уништена, спржена, открила ју је америчка беспилотна летелица и након неколико минута засута је ураганском ватром артиљерије… Део јединице је остао с пуковником Давидовићем у Дрнишкој бригади. Најбоље да сам погинуо… – обори главу.
Ситуација ми је била јаснија самом чињеницом да је део тешке и убитачне артиљерије у првом делу колоне која се извлачи, али још нисам знао оно најважније Да ли је Книн пао? Питао сам га да ли може ту јединицу да употреби, одговорио ми је: – Нема шансе, сем да иду у колони, сва наређења организовано одбијају, дође ми да се убијем. – Немој, издржи! Поздравио сам га и наставио пут Доњег Лапца.
Извор: Србин инфо
Везане вијести: