KAKO SMO POSTALI RASPOLUĆENA NACIJA

Datum objave: četvrtak, 4 aprila, 2013
Veličina slova: A- A+

Kao droga razorno na duhovno jedinstvo Srba delovali su komunistički internacionalizam i od države i vladajuće partije forsirani jugoslavizam. Tih opijuma nismo se još oslobodili, a već nam je stigla nova droga oličena u globalizmu i  mondijalizmu

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/raspolucena-srbija.jpg

Tokom 19. i početkom 20. veka svi odgovorni činioci države i društva ulagali su višestruke napore da se prevaziđu, smanje i nestanu istorijom stečene razlike među Srbima rasejanim po širokom području Balkana, da se oni što više međusobno približe i duhovno postanu jedinstveni. U ratnom periodu 1941-1945, a naročito u posleratnom, do danas procesi su išli, i još uvek idu u obrnutom smeru. Činjeno je sve da se srpski narod duhovno razbije i razjedini, da se biološka veze obezvredi, a njoj nasuprot ojača veza po klasnoj, ideološkoj i partijskoj pripadnosti. Već sam rekao da su kao droga delovali razorno na duhovno jedinstvo Srba komunistički internacionalizam i od države i vladajuće partije forsirani jugoslavizam. Tih opijuma nismo se još oslobodili, a već nam je stigla nova droga oličena u globalizmu i mondijalizmu. Kao što je komunistički internacionalizam proglašen za progresivnu i elitnu misao – tako se danas mondijalističke ideje predstavljaju kao ideje budućnosti najnaprednijeg i najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Te ideje, pogubne za duhovno jedinstvo Srba, imaju moćnu moralnu i materijalnu podršku inostranstva, a slabu otpornu moć unutar naše države, tim slabiju što se pristalice ideja komunističkog internacionalizma i jugoslavizma u mnogo čemu podudaraju sa mondijalistima u ignoranciji, nebrizi, pa čak i u odioznosti prema srpskoj naciji.

PORUKE IZ EVROPE

Nedavni predsednik francuske vlade Eduar Baladir, u svojoj knjizi „Mode i ubeđenja“, kritički se osvrnuo na mondijalizam u srcu Evrope. O tome je, između ostalog, napisao: „Sa ljudskog stanovišta, a to će reći sa stanovišta vekova koji dolaze, nacije će ostati bitna činjenica internacionalnog života. Već dugo vremena pokušavaju nas uveravati da je reč o fenomenu koji pripada prošlosti. Da organizacija ljudskog društva ne mora više počivati na naciji, koja je primitivno optužena kao nešto dekadentno, nešto što će internacionalizam, socijalizam i regionalizam u potpunosti zameniti…“ Ako Baladir, iz Pariza, može tako da misli i ocenjuje značaj nacije sa stanovišta razvoja koje je dostiglo francusko društvo, onda se sa puno razloga može postaviti pitanje zašto naši pomodni internacionalisti, kakvi su mondijalisti, na stepenu razvoja našeg društva, koje se ne može meriti sa francuskim, i sa okruženjem koje imamo, žele da zbrišu srpsku naciju? Kako to da se oni, ako vode računa o narodu i zemlji čiji su pripadnici i državljani, ne zapitaju, zašto se i nama susedni narodi ne opredeljuju za, kako ga naziva Baladir, pomodni internacionalizam? Ti nama susedni narodi, naprotiv, kao i svi vodeći narodi Evrope, pridaju dužno poštovanje i značaj svojim nacijama, a mi se spremno i raskalašno odričemo svojih korena, iako je izvesno da je to samoubilački put, put koji vodi nacionalnom zatiranju. Ako je to tako, a izvesno je da jeste, onda se postavlja pitanje kome služe mondijalisti? Možda ne bi bilo pogrešno odgovore na ovo pitanje potražiti u ustanovama iz inostranstva koje finansijski stoje iza svih akcija duhovnog razbijanja srpskog naroda nudeći mu, poput beskrupuloznih dilera, najopasnije droge, posle čijeg korišćenja nema povratka zdravom životu. Glavni akteri u ovom opakom poslu su dobro znane antisrpske nevladine organizacije, koje nesmetano mešetare po našoj zemlji i nanose joj štetu nemerljivih razmera.
Duhovno razbijen, sa poljuljanom i oslabljenom nacionalnom svešću, a ojačalim regionalnim i partikularnim osećanjima, srpski narod izgubio je otpornu moć. On je do te mere zbunjen da ne zna šta je patriotizam, šta nacionalizam, a šta šovinizam. Nisu retki slučajevi da se pri samoj nacionalnoj identifikaciji, pri samom pomenu o srpskoj nacionalnoj pripadnosti, ljudi odmah pravdaju da „jesu Srbi al’ nisu nacionalisti“. Srbima je jednom perfidnom i duboko smišljenom antisrpskom politikom utisnut žig opakih nacionalista. Dugo vremena, između dva svetska rata, cilj čitavog obrazovnog sistema bio je da neguje jugoslovenski patriotizam, najpre na temelju nacionalnog, a potom i državnog unitarizma. Posle Drugog svetskog rata negovan je socijalistički i samoupravni patriotizam.

ANTISRPSKO VASPITANjE

O sopstvenoj naciji srpski đaci u osnovnim i srednjim školama saznavali su više o „velikosrpskim težnjama“, „velikoj Srbiji“ i „srpskom hegemonizmu“ nego o svetlim trenucima borbe svog naroda. Zbog takvog, skroz pogrešnog antisrpskog vaspitanja mnoge generacije đaka izašle su iz škola s trajno oštećenim osećanjem nacionalne pripadnosti, s okrnjenom svešću o duhovnom jedinstvu srpskog naroda. U obrazovnom sistemu ponešto se izmenilo, ali ne toliko da bi iz naših škola izlazili ljudi s jasnim znanjima, ponosni što pripadaju jednom malom, ali poštovanja vrednom narodu. Ako se želi ojačati nacionalna svest i reafirmisati duhovno jedinstvo našeg naroda, ideologizovani i politizovani obrazovni sistem mora pretrpeti osmišljene temeljne izmene.

Obrazovni sistem nije jedini krivac za našu nisku nacionalnu svest i prigušeno osećanje duhovnog jedinstva. Za to glavnu krivicu snosi zvanična politika, kako ona za vlade Josipa Broza, tako i politike koje su sledile posle njegovog odlaska. Sasvim je prirodno da sve što je preterano, žestoko, izazovno i netrpeljivo ne samo da nije dobro već je štetno i opasno. Prema tome, svaki nacionalizam koji dobija osobine šovinizma, bez obzira na to gde se pojavi, morao bi biti obuzdavan i suzbijan. Međutim, mi Srbi, zbog sklonosti da u svemu preterujemo, u obračunu s ekskluzivizmom i šovinizmom, ugušili smo i zdravo nacionalno i patriotsko osećanje. Nismo imali mere u ocenama i procenama šta je Srpstvo, šta je srpski patriotizam i srpsko rodoljublje, šta su srpska istorija, tradicija i kultura. Sve smo to, olako, nedotupavno i grubo odbacivali i žigosali kao srpski nacionalizam i šovinizam. Apsolutna prednost svugde je davana klasnoj svesti, partijskoj pripadnosti, ideološko-socijalističkoj samoupravnoj opredeljenosti, najnovijoj istoriji koja se ticala Narodnooslobodilačkog rata i Narodnooslobodilačke borbe, tzv. bratstvu i jedinstvu, a potom zajedništvu s ostalim narodima i narodnostima bivše Jugoslavije. Rezultat tog preterivanja i zastranjivanja, posmatran sa stanovišta srpskog patriotizma i duhovnog jedinstva, više je nego porazan. Za razliku od svih ostalih naroda bivše Jugoslavije, Srbi su, kako sam već rekao, najlakše i najbrže postajali Jugosloveni. Oni su bili najmanje otporni, jer su se najlakše pretapali i utapali u druge nacije i najmasovnije se transformisali u novokomponovane nacije.

OTROV ATEIZMA

Politički sistemi prožeti ekskluzivnom levom ideologijom naneli su štetu duhovnom jedinstvu našeg naroda. Pobednici u ratu i revoluciji 1941-1945. obračunali su se s pripadnicima poražene strane brutalnim metodama klasno-revolucionarne borbe. Nacija je bila ne samo raspolućena već i teško antagonizovana. Bilo je nade da će vreme i opasnosti koje su zapretile Srbima u trenucima kriza i raspada Jugoslavije delovati lekovito, da će ublažiti međusobne sukobe i smanjiti tenzije, da će razum nadvladati strasti. Međutim, bile su to samo želje dobronamernih, mržnjom neopterećenih istinskih patriota, kojima nije stalo do ovih ili onih grupnih, već globalnih nacionalnih interesa. Umesto duhovnog objedinjavanja, nacionalnog sabiranja i okupljanja, ponovo se začuo borbeni poklič: „Nema pomirenja i neće ga biti ni za stotinu, niti za hiljadu godina.“ Na tako kratkovido i plitkoumno razmišljanje, suprotstavljena strana, željna revanša, uzvratila je nimalo razboritim usklikom: „Bando crvena!“ Tako su nam ponovo došli na scenu partizani i četnici, petokraka i kokarda, ideološki simboli surovog građanskog obračuna. Umesto da su ti simboli i taj nesrećni građanski obračun postali predmet istorijskog izučavanja, oni su ponovo postali predmet nacionalnog raskola i mogućeg krvavog sukoba. Odgovornost za vraćanje na staro, već viđeno stanje snose obe strane, ali više oni koji su bili na vlasti nego oni iz opozicije. Očigledno je da dobre volje i mudrosti nije bilo i da ga još uvek nema ni na jednoj, niti na drugoj strani. Vlastodršci su po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima želeli da sačuvaju vlast i da se ponašaju kao pobednici, koji su nepomirljivi i neporecivi. To, u mnogo čemu bahato i primitivno ponašanje, umišljanje da je jednom postignuta pobeda večna, delovalo je izazovno, pa nije slučajno što je u ovom trenutku duhovno jedinstvo samo željeni cilj onih koji uviđaju svu tragediju nesrećno sukobljenih, a bolesno ambicioznih i zakrvljenih suparnika. Za temu o kojoj raspravljam nije bitno ko je prvi obnovio sukob, ko je više, a ko manje kriv za tako netrpeljivo ideološko, političko i stranačko konfrontiranje. Istorija će o tome dati svoj sud. Bitno je da sukob postoji, da se ne smiruje i da nanosi štetu državnim i nacionalnim interesima zato što razara duhovno jedinstvo nacije.
Duhovno jedinstvo srpskog naroda veoma je razoreno dugogodišnjim militantnim komunističkim ateizmom. Jedan deo naroda se, pod pritiskom, iz oportunizma ili uverenja, priklonio zvaničnoj ateističkoj politici, a drugi je ostao privržen svojoj crkvi i veri. Tako je i po verskoj osnovi naprslo nacionalno jedinstvo. Ono ne bi bilo toliko bolno da je između jedne i druge strane postojalo više uzajamnog poštovanja, manje izazovnog primitivizma i rigidnosti. Kako to nije bio slučaj, nacija je, po osnovi ateizma i teizma, ozbiljno pocepana. U svoje vreme, naročito tokom 19. veka, Srpska pravoslavna crkva duhovno je objedinjavala naciju po verskoj – pravoslavnoj osnovi, jer je Srbe identifikovala po verskoj pripadnosti. Zbog toga su se od Srpstva otpadili pripadnici rimokatoličke i muslimanske veroispovesti. Osim ne tako retkih izuzetaka, kakvih je bilo, Srbe su po pravilu činili samo pripadnici pravoslavne veroispovesti. Ako su se Srbi „spasli“ deobe po verskoj osnovi, nisu uspeli da se odupru deobi po osnovi ateizma i teizma. Ta deoba, ako se ne kultiviše, ako se ne shvati i ne prihvati osnovno ljudsko pravo na slobodu savesti, može u određenom trenutku postati kamen spoticanja unutar srpskog naroda.
Ozbiljno pitanje, koje može da izazove nepotrebne nacionalne potrese je pitanje oblika državnog uređenja. Jedan deo naroda je za republiku, drugi za monarhiju. Tenzije zbog toga rastu, strasti se raspaljuju i ako se ovako nastavi gotovo je sigurno da ćemo se uskoro deliti na republikance i monarhiste, koji će, u skladu s našim nesrećnim adetima, ukrstiti koplja. Raskol koji je oko tog pitanja moguć trebalo bi blagovremeno kanalisati u mirne tokove i omogućiti narodu da se, u pogodnom trenutku, referendumom izjasni da li želi monarhiju ili republiku.

„NEZVANI GOSTI“

Poslednji nesrećni rat u Bosni i Hercegovini sa tragičnim posledicama, svojevremena iznuđena blokada na Drini, posebno ideološko-politička propaganda vođena iz Beograda protiv Srba u Republici Srpskoj i njenog tadašnjeg rukovodstva, delovali su pogubno po duhovno jedinstvo našeg naroda.
Isto tako razorno je delovao i još uvek deluje odnos naše vlasti prema izbeglicama i izbegličkom pitanju. Istina je da većina naroda živi u siromaštvu, ali država se nije dovoljno, na odgovarajući i pametan način, pobrinula da se siromaštvo podeli, da se beskućnici ne osećaju kao nezvani gosti, kao građani bez elementarnih građanskih prava, kao apatridi u sopstvenoj domovini. Izgubivši ognjišta, izbeglice su, sasvim prirodno, potražile utočište u Srbiji, a Srbija ih nije dočekala kao majka, već kao maćeha. Ponela se prema njima kao prema krivcima, a ne kao prema unesrećenim žrtvama. Time im je zadala nove rane, teško izlečive, iza kojih ostaju neuklonjivi ožiljci. Tih ožiljaka nije bilo posle nesrećne bežanije 1941-1945. godine, kada se Srbija nalazila pod okupacijom i u materijalnim nedaćama gorim od ovih koje nas danas pritiskaju. Duhovno jedinstvo ne može se graditi političkim floskulama, nepromišljenim ponašanjem i tvrdičlukom. Ono se gradi dobro osmišljenim kulturno-prosvetnim, društvenim, ekonomskim i političkim projektima i akcijama, kao i nesebičnim materijalnim ulaganjem. U slučaju sa izbeglicama, i kad je bilo dobre volje, bilo je malo mudrosti, a mnogo improvizacija, ružnog politikantstva i šarlatanstva.
Plašim se da nam predstoje ozbiljne opasnosti od mogućih novih nacionalnih podela povodom predstojećeg konačnog rešenja u vezi sa pitanjem državnopravne pripadnosti Kosova i Metohije i uslovima pod kojima bi Srbija trebalo da se kandiduje za ulazak u Evropsku uniju. Voleo bih da se moje strepnje ne ostvare, ali ako se one dogode više je nego sigurno da će naše duhovno jedinstvo ponovo biti u teškom iskušenju.
Ovom izlaganju nije cilj da bilo koga osuđuje, niti oslobađa odgovornosti. Njime sam izneo svoje viđenje stanja našeg duhovnog jedinstva sa željom da, neopterećen bilo kakvim ideologijama ili partijskim pripadnostima, ukažem na probleme, kako bi bili uklonjeni ili, bar, ublaženi. Moguće je da neka pitanja nisam postavio kako valja, a da sam, izvesna, zanemario i zaobišao. U svakom slučaju to nisam učinio svesno. Usudio sam se javno da iskažem ono što mislim o jednom, po mom shvatanju, izuzetno važnom pitanju za našu naciju i državu. Učinio sam to stoga što sam uveren da nismo toliko brojni i jaki da bismo imali pravo na suludo rastakanje snaga kojima raspolažemo. Nemam iluzija da ću ovim kazivanjem zalečiti staru srpsku boljku koja se naziva nesloga i deoba, ali njime želim da podstaknem sve dobronamerne i one koji umeju da misle da se angažuju, i, koliko mogu, doprinesu što tešnjem povezivanju našeg naroda, kako bi porasla njegova otporna snaga prema svima neprijateljskim naletima, dolazili oni spolja ili iznutra. Ako Srbi ne reše suštinska pitanja koja se tiču njihovog duhovnog jedinstva, sa sigurnošću se može reći da napretka neće biti, da im tada neće biti potrebni spoljašnji neprijatelji, već da će oni sami sebe dovoljno zavezati u nerazmrsivo klupko, iz kojeg neće uspeti da se ispetljaju u doglednoj budućnosti.

Piše Vasilije Krestić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Vasilije Krestić: Šta očekivati od politike Hrvata

VASILIJE KRESTIĆ U dijalogu sa epohom

VASILIJE KRESTIĆ: SANU JE SVE MANjE SRPSKA

VASILIJE KRESTIĆ Izdajstvo je u našoj državi legalizovano




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top