Kako smo izgubili muzej genocida

Datum objave: ponedeljak, 28 maja, 2012
Veličina slova: A- A+

knjiga_u_plamenu

Prevarili su se hroničari koji su pre 10 godina o izuzetno vrednoj dokumentacionoj građi, koju je predano sakupljala i na naučno objektivan način obradila istoričar umetnosti Bojana Isaković iz Beograda, napisali da je zauvek od zaborava otrgnuto više od 1.000 dokumenata o genocidu nad srpskim narodom u periodima od 1941. do 1945. i od 1991. do 1992. godine.

Ono što nisu uspeli da urade vreme i brisači tragova genocida nad Srbima civilima, učinila je nepoznata plaćenička ruka. I to usred Srbije, u Vranju,zapalivši konak manastira Sveti Nikola, u kome su bili sklonjeni svi eksponati koji su, kroz hiljade dokumenata, govorili o genocidu nad Srbima u pomenutim periodima, kao i u vreme Prvog svetskog rata i svim ratovima vođenim u prošloj deceniji u Srpskim krajinama.

Stravičnu priču o tome kako je u vatrenoj stihiji nestalo 1.600 dokumentata iz te neprocenjive istorijske i dokumentacione građe, za NT priča njen autor, istoričar umetnosti Bojana Isaković, koja je više od 30 godina radila na sakupljanju, obradi i dokumentovanju. Gospođa Isaković prvi put priča o nevoljama koje su je pratile dok je radila na prikupljanju građe, a posebno kad se osmelila da je prikaže na izložbama, ne samo u Srbiji 1991. i 1992. godine, nego i u Evropi, koja je našu zemlju tada držala pod sankcijama.

Priča o zločinu

Ispovest gospođe Bojane Isaković zabeležili smo u njenom beogradskom stanu, gde je bila okružena fotografijama onoga što je ostalo posle požara u konaku. Iako je prošlo nepunih 20-tak dana od te kobne noći, kada je deo istorije otišao u dim i pepeo, gospođa Isaković je i dalje vidno potrešena, ali za NT priča:

– Zločin nad materijalom koji pokazuje genocid nad Srpskim narodom, što je najgore, počinio je SRBIN. Nalogodavci su uvek isti, u to neću da ulazim. Niko ne može da me ubedi da je to uradio neki dečak zbog ovoga ili onoga. To je urađeno precizno. Zadatak je urađen perfektno. Od tog profesionalca, koji je tako dobro obavio zadatak, preko posrednika do vrhovnog nalogodavca jedan je put. Sa tim vrhovnim nalogodavcem emotivno se borim. Ali, zato znam da izvršilac sigurno to ne bi uradio da je znao šta radi. Ne bi bio tako lako kupljen da je znao da je Srbe ubijene u Hrvatskoj i Bosni-ponovo ubio.

Kako sam počela

– Oduvek sam se bavila istorijom civilizacije. Poštovala sam dokument svakog naroda. Kada mi se učinilo da mogu da poslužim i mom narodu sakupljajući dokumente sa određenom temom, nesebično sam se predala tom poslu. Krajem 80-tih prekodrinskim Srbima pružila se prilika da i oni konačno završe nedovršen posao, kao što je otkopavanje jama i sahranjivanje svojih ubijenih u Drugom svetskom ratu. Znala sam da taj trenutak otkopavanja jama i identifikacija, koliko je bila moguća, predstavljaju samo jedan sekund u istoriji i da će, ako se to ne dokumentuje i istraži, zauvek biti završena priča, pa sam rešila da to ne dozvolim.

Podnela sam elaborat Srpskoj akademiji nauka i dobila jednoglasnu podršku na Odeljenju za izučavanje genocida nad Srpskim i ostalim narodima. Elaborat sam završila i otišla na teren. Obišla sam veliki broj jama, pokupila materijal i predložila našim institucijama-Akademiji nauka, policiji, medijima- da se svi na svoj način uključe u taj posao. Smatrala sam da tako veliki i važan poduhvat prevazilazi mogućnosti jedne ličnosti. Malo ko je pomogao. To je početak moga rada. tada još nije bilo rata…

Susret sa ratom

– Međutim, događaji su uskoro krenuli neverovatnom brzinom i rat je počeo da tutnji. Bilo je prirodno da u tom trenutku ekipu koju sam okupila usmerim prema novim događajima. Tako je došlo do spontanog okretanja kamere i fotoaparata prema događajima koji su se tako stravično valjali prema nama. Kada se stvar veoma zaoštrila, kada je rat protutnjao Slovenijom, krenuo Hrvatskom i pretio Bosni, bilo je normalno da sve to pratim onoliko kolike ssu moje fizičke i materijalne mogućnosti dozvoljavale. Počela sam da beležim, pozvala nekoliko prijatelja fotoreportera. Malo ih je bilo koji su odlazili na ratište. Početak je bio zastrašujući za sve, pa je bilo ustezanja. Ali, bilo je par njih koji su od početka to beležili. Zamolila sam ih da, kada fotografišu, odmah pišu ko je žrtva, kako bih kasnije, kada odlazim na teren, o svakoj ličnosti saznavala sve pojedinosti. Tako je u ovom stanu nastalo 800 fotografija i još toliko dokumenata o genocidu nad Srbima civilima u uništenim crkvama. Dokumenti su, osim žrtava, pokazali njihove ubice i trodimenzionalne predmete žrtava. Sve je bilo tu, ali nisam znala ko će pristati da izloži, da li će uopšte ikog interesovati da gleda te strahote.

Konačno izložba

– Priznajem, imala sam u to vreme izvesnu podršku u Akademiji nauka, ali kada je sve bilo gotovo, pokazalo se da izložba traži prostor i vreme. Ne možete ljudima objasniti zašto ti dokumenti uopšte postoje, zašto se to dogodilo pokazujući im samo fotografije leševa. Bilo je neophodno da se na izvestan način obradi Drugi svetski rat. Bukvalno sam danonoćno pripremala te dokumente i fotografije. Počeli smo da radimo i Drugi svetski rat, da obradimo stvaranje fašističke NDH i logor Jasenovac. U međuvremenu, rat u Hrvatskoj, već je tutnjao. Onda sam u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu ugovorila izložbu.

Otvaranje je bilo 28. septembra 1991. godine. Izložba je trajala devet meseci, iako je bilo predviđeno da traje samo mesec dana. Produžavao ju je narod, kao i interesovanja stranih novinara. Oni su doprineli da se interesovanje za izložbu proširi. Dobili smo broj naslova u stranoj štampi, koji nijedan drugi posao takve vrste nije dobio u svetu. I to u vreme onih blokada.

Prodor u London

– Dok je izložba trajala, kod mene je došla jedna britanska novinarka. Nisam znala za koji časopis radi, ali me je obradovalo što neko pokazuje interesovanje. Molila me je da joj dam nekoliko negativa. U prethodnom pokušaju sa Balkanološkim institutom u Londonu, koji je bio voljan da prenese moju izložbu, nismo uspeli. čak su ga zatvorili. A Balkanološki institut u Londonu okupljao je i balkanologe Srbe i Britance. Zabranili su jedan naučni institut samo da ne bi objavio dokumenta o genocidu nad Srbima.

Onda sam britanskoj novinarki dala 24 negativa koje je ona odnela. Napravili su izložbu u Londonu. Ona i njen glavni i odgovorni urednik imali su hrabrosti da ceo časopis posvete toj temi, i kažu: slušajte, to je građanski rat u kojem mi nismo ni na čijoj strani, ali molim vas, ginu i Srbi. Taj deo izložbe, napravljen od negativa koji su tajno preneseni, izazvao je buru i časopis je zabranjen. On nikad nije imao veći tiraž i prodavao se ispod tezge. Izložba je prošla celu Britaniju. Oksfordski studenti su demonstracijama primorali vladu da izložbu dozvoli i na Univerzitetu. Kasnije je ista izložba preneta u Nemačku.

Kazna je stigla

– Dok je izložba u Beogradu još trajala, radila sam od jutra do večeri. Jedne večeri, izlazim iz Muzeja primenjene umetnosti, umorna. Bilo je 22,30. Hoću da pređem onaj prelaz između ćoška parkića, gde su sve-tri lipe velikih stabala, novinarnica i “ Proleće „. Iako nema automobila ni ljudi, disciplinovano, i verovatno od umora, čekam da se upali zeleno svetlo. Stojim na ivici trotoara. Odjednom, neko me otpozadi udario u potiljak. Čime – ne znam. Pala sam i onesvestila se.

Preneta sam u bolnicu sa povraćanjima, simptomima potresa mozga. To je bilo vreme kada nismo imali ni rendgenske filmove, a ako ih je i bilo, bili su bajati. Nismo imali ni magnetnu rezonancu. Jednostavno – ništa. Na svoju odgovornost i zahtev, zato što sam imala obaveze oko izložbe, puštena sam sutradan.

Radila sam iako sam neprekidno povraćala i imala strahovite glavobolje. Nisam mogla da stojim. Leva ruka mi se oduzimala. Prilikom postavke izložbe u Kragujevcu, srušila sam se. Preneta sam u bolnicu. Tek oni tamo ništa nisu imali. Javila sam se svom lekaru u Beogradu. Rekao je da treba da me pregleda neurolog. Objasnila sam mu da mi je za dva dana otvaranje izložbe, da dolaze svi iz Republike Srpske, Republike Srpske Krajine. Dali su mi jednog lekara koji se vratio sa ratišta. Da bih sve to izdržala, davao mi je injekcije između pršljenova. Rekao mi je da se to daje ratnicima kada im seku nogu ili ruku.

Odmah po otvaranju izložbe preneta sam na neurologiju. Tamo su ustanovili da je ogroman broj nerava u mojoj kičmenoj moždini odumro. Porodica je skupila pare i odveli su me na magnetnu rezonancu u inostranstvo. Tamo je utvrđeno da mi je slomljen peti pršljen, i dan danas jedan deo stoji u mesnatom delu u vratu, a dijagonalno je prsao i šesti pršljen. Kičmena moždina je povređena tako što su odumrli nervi. Dugo sam bila nepokretna. Nisam mogla prste da pomeram, nisam mogla da hodam, bila sam dezorijentisana. Dakle, povređena je kičmena moždina, što dovodi do potpune paraplegičnosti. Samo upornošću i zahvaljujući genetici, ponovo sam stala na noge.

Eto, to mi se dogodilo u Beogradu. Ne mogu da okrivim nikog konkretno. Da li je neko poslat da to uradi, ili je neko bio nezadovoljan što ja to pokazujem, u to se nisam upuštala.

Napa me i mudžahedin

– To nije bio jedini put da sam napadnuta. Pre toga, negde blizu Prozora, sakupljali smo dokumente o Srbima koji su nastradali u Glini. Stalno sam imala čuvare. U jednom trenutku, ugledala sam jednog vojnika i on je gledao mene. Odjednom je izvukao pištolj, uperio ga u mene i repetirao. Svako normalan potrčao bi nazad ili pokušao da se skloni. Uopšte se ne hvalim onim šta sam uradila u tom trenutku. Umesto da bežim, krenula sam prema njemu i viknula: “ Šta to radiš ? Šta to radiš? “ Ovi koji su to gledali zvali su policiju, koja ga je uhapsila. Posle sedam dana javili su mi da je to bio mudžahedin.

Da li su u te napade na mene, kao što sada mnogi tvrde, bile umešane strane obaveštajne službe, ne znam. Koliko sam im bila interesantnaa, prosudite sami. Ako se ministarstvo jedne strane države dopisuje oko toga hoću li moći da izlažem ili ne, ako se ukida Balkanološki institut, ako ne dobijem vizu da prisustvujem otvaranju izložbe u Nemačkoj, ako mi u razgovoru sa direktorom Kulturnog centra Nemačke taj gospodin kaže : “ Znamo mi ko ste vi “ , onda su bilo kakvi komentari izlišni. Dakle, praćen je moj rad, ali nisam imala vremena da se bavim time ! Sada neću time da se opterećujem, iako znam da ovo što se dogodilo u Vranju nije nimalo slučajno.

O tim napadima na mene ćutala sam do sada, jer nikada nisam želela da ličnu tragediju stavljam ispred onoga što radim. Ali, sada su uništili i moj rad.

Konak – Institut za genocid

– Kada me je bolest oborila, pokušala sam na razna mesta da sklonim građu o genocidu nad Srbima, zapakovanu u više od 20 sanduka. Odlazila sam u razne institucije da bih videla gde bi to moglo da se skloni. Najlogičnije je bilo da postoji prostor, gde bi bilo stalno izloženo. Ali, nije ga bilo.

Imala sam sreću da sretnem vladiku Pahomija. On mi je omogućio mesto na kojem ću moći da smestim građu i nastavim da radim. Prvo je to bilo naslagano u eparhiji, a onda je, moram da kažem, vladika Pahomije u konaku manastira Sveti Nikola na neki način napravio Institut za izučavanje genocida nad Srbima. I to ne samo za mene. Tu su dolazili ljudi i na miru radili. Imala sam sobu, poređane sanduke, i iz svakog sam mogla da vadim eksponate i proveravam njihovu očuvanost. To je sad sve u prahu i pepelu.

Hajka na vladiku

– Neko je sve to pratio i naposletku zapalio konak. Vatra je buknula baš iznad moje sobe. Uništeno je više od 800 fotografija i isto toliko dokumentata. Celokupna dokumentacija o genocidu u Gospiću, Glini, Kupresu, Vukovaru, Srebrenici…

Sve se to desilo u jeku hajke na vladiku Pahomija, časnog i smernog pastira Srpske Pravoslavne Crkve, koji nikome nažao nije učinio. Naprotiv, samo je pomagao i pomaže ljudima. Mislim da nije slučajno to što se dogodilo u Vranju. Neko je sinhronizovao napade na vladiku i paljenje konaka i dokumentacije o genocidu nad Srbima. Ko je to, nadam se, otkriće istraga.

Vladika Pahomije je želeo da moju izložbu ponovo prikažemo u Srbiji, a da krene baš iz Vranja. Imao je tu želju i ja mu ne bih odbila, probala bih to sa, na primer, jednom uskom temom, možda baš Drugim svetskim ratom. Jer, u atmosferi kada je krajnje nepopularno pričati o genocidu nad Srbima, nisam uverena da bi moja izložba bila dobrodošla. Danas je najpopularnije govoriti koga su Srbi ubili.

M.Antić

 

Izvor: vidovdan




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top