Како се „ноћни соко“ стрмоглавио у блато

Пре 17 година у Буђановцима, малом месту у Срему, оборен „невидљиви” амерички авион „Ф-117А”. Ракеташи из 250. ракетне бригаде погодили су летелицу првим пројектилом

НА обарање невидљивог авиона „Ф-117А”, чуда америчке стелт технологије, „потрошили” смо 25 до 30 секунди. Успели смо из трећег покушаја, првом ракетом. Када смо погодили циљ, на радару смо јасно видели да су се остали авиони из те групе разбежали, а и ми смо одмах почели да се премештамо на други ватрени положај.

Били смо задовољни што смо оборили агресорску летелицу, али да је реч о „Ф-117А”, сазнали смо тек из вести које су емитоване на радију у 22 часа. Невидљиви „ноћни соко” постао је видљив мештанима Буђановаца, у чији атар је пао у 20 часова и 42 минута. Вратила нам се вера, а напетост и грч који смо од почетка агресије осећали нестали су у трену.

Овако се вечери 27. марта 1999. године сећају потпуковник Ђорђе Аничић, старији водник Ђорђе Малетић и заставник Драган Матић, чланови борбене послуге 3. дивизиона, 250. ракетне бригаде ВЈ, која је учествовала у обарању „невидљивог”. На трибини о овом историјском догађају, одржаној у петак у Музеју ваздухопловства у Сурчину, с поносом су се подсетили на акцију која је, како су рекли, свима донела еуфорију, војсци подигла морал, а народу вратила веру у војску.

– На ватрени положај стигао сам око 20.30 – рекао је потпуковник Аничић, позивајући се на податке које је те вечери записао у Ратном дневнику смена, који је послуга 3. дивизиона водила током свих 78 дана агресије.

– Ушао сам у кабину поред лансирне рампе и сео на место помоћника руковаоца гађања. Ту је био и потпуковник Дани Золтан. Циљеви у ваздуху било је на све стране, али на већим даљинама. Одједном сам на радару уочио циљ удаљен 23 километра. Кажем: „Дани, овај иде на нас”! Циљеви су се приближавали. Кад су били на петнаестак километара, Дани је наредио тражење циља, а ја укључење нишанског радара. Тог момента почела је игра мачке и миша.

Више од 10 секунди, сећа се Аничић, неуспешно су тражили циљ и прекинули. После неколико тренутака потпуковник Дани је наредио ново тражење циља, а он моменат зрачења. Врло брзо су, вели, пронашли циљ, али су поново зрачили 10 секунди па су акцију морали да прекину.

– Наредног тренутка циљ смо угледали на даљини од 14 километара – прича Аничић. – Лепо се видео на показивачима осматрачког радара. Исти поступак понављамо трећи пут. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Драган Матић узвикнуо: „Дај га, дај га, имам га”! Точкићи су шкљоцнули и оператори су га прихватили. Дани је командовао: „Циљ уништи”, прва ракета је кренула, после пет секунди и друге. Посматрам екран оператора праћења. Видим светлосни блесак и експлозију прве ракете на циљу. Циљ је уништен.

Тада су сви, прича наш саговорник, на екрану видели панику у ваздуху. Сви агресорски авиону су се, каже, разбежали, нигде није било ниједног циља.

– После 20-30 минута добили смо команду да што пре напустимо локацију лансирања – причају Малетић и Матић. – Били смо задовољни, али и преморени јер нисмо спавали два дана и две ноћи.

Тек када смо се преместили, из вести смо чули да смо оборили „невидљивог”. Били смо пресрећни јер смо то учинили са ракетном техником из шездесетих година, из руског ракетног система „С-125 нева”. Сви из војске су нас звали да честитају. Повратила се вера да се нешто може урадити, а чули смо и за одушевљење које је владало у народу околних села. Сви су нас посматрали са великим поштовањем.

Тог 27. марта 1999. и малено сремско село Буђановци, у општини Рума, уписано је у историју. Јер, у њему се, једна од најбољих и најскупљих летелица америчке борбене авијације, вредна чак 45 милиона долара, зарила у блато, у њиву Боривоја Божића. После 17 година, мештане Буђановаца на овај догађај још подсећа прича сведока. Мештанима су остала само сећања, на тај дан, која међусобно препричавају, или у друштву новинара, када их за то питају.

– Сећање на овај догађај, нажалост, не обележавамо – каже снужденим гласом Живко Крсмановић, председник Савета Месне заједнице Буђановци.

– У селу нема ниједног обележја, да је ту пао авион, нити имамо нешто да покажемо, као доказ. Остали су нам неки делићи од авиона и чувамо их у канцеларији Месне заједнице. То је све што имамо од невидљивог „ноћног сокола”. Имали смо идеју да место кроз туризам искористи ту популарност, да направимо музеј, али остало је само на причи. Затајиле су више истанце, а ми сами нисмо то могли сами да спроведемо.

Он каже да му је жао што нема ни прилазног пута до њиве у коју је летелица пала.

– На том месту, данас немамо шта да покажемо – прича Крсмановић. – Парцела као и остале што су. Узорана њива, спремна за сетву. Бар да има споменик налик авионском крилу, или нешто као асоцијација на обарање тог авиона… Али нема!Делови срушеног „Ф-117А” врло брзо су однети из буђановачког атара.

Војска је однела све што је сматрала да јој треба, а нешто су покупили Роми и одмах и продали на отпаду. Вест о обарању „невидљивог” брзо је обишла свет, а Буђановцима, селу добрих домаћина, ратара и повртара, остало је у сећању само да су били тих дана били „центар света”.

Делови обореног авиона „Ф-117А” сада могу видети посетиоци Музеја ваздухопловства у Сурчину.

ПАО И „Б-2“

– АВИОН „Ф-117А” није једини који смо погодили током НАТО агресије 1999. – кажу Аничић, Матић и Малетић. – Још један такав авион погодили смо 30. априла и он је успео да се врати до аеродрома у Немачкој. Осим тога, 2. маја смо погодили и оборили „Ф-16” и његов део је изложен у Музеју ваздухопловства. Штавише, пошто је имао насликану главу орла, знамо да је њиме управљао командант групе бомбардера, а знамо и да је он данас врло високо позициониран у НАТО. Ипак, обарање авиона „Б-2” је наш највећи успех. Било је то 20. маја. Пао је у Хрватску, па немамо материјалне доказе за то, али поуздано знамо да је оборен.

ДРУГИ СУСРЕТ

ДОКУМЕНТАРНИ „Други сусрет”, режисера Жељка Мирковића, приказује сусрет Дејла Зелка, пилота „невидљивог” авиона „Ф-117”, и Золтана Данија, команданта јединице која га је оборила. Дванаест година после НАТО агресије, они су се срели.

– Док се филм снимао, и ми смо имали прилику да се упознамо са пилотом – каже Мирковић. – Био је то помало необичан сусрет. Али смо сви могли да евоцирамо успомене на тај дан.

Ј. Матијевић, С. Костић, Вечерње НОВОСТИ