Српска жртва 1914, кратак поглед из 2014.

Поглед jедан век уназад. Како шта нам данас, 2014, значи и говори 1914?

Угледни француски мислилац Ернест Ренан, промишљаjући о нациjи у свом чувеном предавању одржаном на Сорбони 1882, критиковао jе немачки романтичарски дискурс коjи jе о њоj постоjао и, може се рећи, био доминантан. Ни раса, ни jезик, ни религиjа, ни географиjа – ниjедан од тих чинилаца по његовом виђењу ниjе био пресудан за формирање jедне националне свести. За њену кохезиjу ниjе довољно заjедничко порекло, већ се мора обнављати кроз свакодневни плебисцит. Однос према прошлости, према истоj дефинициjи, може бити централни везивни елемент националног jединства, где заjедничка патња и туга спаjаjу више него заjедничка победа и успех. Коначно, нациjа се може дефинисати као “заjедница сећања“. Притом, треба правити разлику између поjмова “сећање“ и “памћење“. Културу сећања Тодор Куљић дефинише као “збирни поjам за ознаку свеукупне ненаучне jавне употребе прошлости“, а може се рећи и да jе то “међугранска научна дисциплина коjа се бави тумачењем и обjашњењем различитих облика чувања и искривљавања прошлости“. Посебан модел памћења jесте колективно памћење – по истом аутору то jе учење суштинских образаца и културних садржаjа коjе људи усваjаjу и уграђуjу у сопствени идентитет. За изградњу идентитета, како нациjе, тако и поjединца, предуслов jе и интегритет, као способност за самоодржање. Српска  историjа, од настанка првих држава, па њиховог успона и пада у ропство, па све до савременог доба, може се посматрати као “дуго кретање између клања и орања“ како jе, нешто модификуjући речи књижевника нобеловца, назвао историчар Милорад Екмечић.

Један од углова посматрања показуjе и да се читава историjа може посматрати као непрекидно страдање и спасење, па тако и као “историjа жртве“. Жртвовање, те жртва за одбрану животног простора и животних идеала jе ушла у српски идентитет. Одабир небеског царства, наjпре као мит па као завет, уткао се тако у судбоносне моменте српске историjе. Он ниjе водио нужно страдању – таj пут одабрао jе понаjпре принц Растко Немањић, слободном вољом бираjући да постане монах, доцниjе и архиепископ Сава. Његов завет, стремећи небеском царству, одабрао jе и кнез Лазар Хребељановић, страдаjући на Косову. Од тада, таj завет и пут постаjе и жртвени. Непоколебљива одбрана тих идентитеских завета, Светосавског и Косовског, кроз векове борбе за слободу и независност, захтевала jе и неминовно значила и велике жртве коjе ће српски народ приносити на олтар отаџбине. Богољуб Шиjаковић проучавао jе значаjсрпске жртве.

Постоjе (…) три нивоа односа према историjскоj истини страдања: историографски фактицитет страдања српског народа у прошлости, поимање страдања у процесу саморазумиjевања и самоидентификациjе у садашњости, смисао страдања за дjелотворну концепциjу будућности.

Супротно, Шиjаковић закључуjе да:

Заборав жртве jе њено обесмишљавање, порицање да жртва има сврху (…) заборав жртве jе побjеда насиља.

У своjоj нововековноj историjи, жртве у ратовима за ослобођење и уjедињење биле су огромне. У првоj фази српске револуциjе 19. столећа, односно у периоду од 1804. до 1815. страдало jе око 150.000 људи устаничке Србиjе, што представља око 21 одсто – више од петине укупног њеног становништва. У ослободилачким ратовима 1876-1878. Србиjа jе изгубила 11.160 људи. Притом, броjне жртве су сеjане и у другим покраjинама, свуда где су Срби започели борбу за ослобођење од Турака. У српско-бугарском рату 1885. пало jе 4.750 воjника. Нова епоха ратова за ослобођење и уjедињење започела jе 1912. У Првом балканском рату погинуло jе и умрло око 22.000 људи, а 21.000 воjника постали су инвалиди неспособни за привређивање. У Другом балканском рату било jе 14.500 погинулих, односно 30.000 инвалида из редова српске воjске. Укупно дакле, у ова два рата Србиjа jе изгубила око 36.500 људи и имала више од 50.000 инвалида. Ипак, демографска катастрофа уследила jе у Првом светском рату, коjи jе започео годину по завршетку претходног, вођеног са Бугарском. Према службеним подацима представљеним на Парискоj мировноj конференциjи 1919, Србиjа jе од 1914. до 1918. изгубила 1.247.435 лица, а то износи 27,9 одсто целокупне популациjе. Од тога jе било 402.435 воjника и 845.000 цивила. Што се тиче мушког дела становнишптва у узрасту 18-55 година, страдала jе његова половина. Покошен jе наjпродуктивниjи и наjвиталниjи део поколења.

Свест о потреби жртовања за слободу отаџбине у судбоносним моментима ниjе се доводила у питање. Занимљиви су погледи омладинаца, коjи су можда и могли да преиспитуjу циљеве своjих отаца. Ристо Ј. Одавић приредио jе текстове младих Срба, гимназиjалаца коjи су се у време рата школовали у Францускоj. Један од њих jе у есеjу писао:

Србиjа ниjе примила аустриjски ултиматум само зато што jе нашла да jе боље славно умрети, него ли срамно живети.

Други jе, у истом контексту писао да:

Албаниjа ниjе гробница Србиjе, она jе колевка њене нове славе.

У земљи, на фронту величанствен пример родољубља посебно jе оличен у борби Скопског ђачког батаљона – 1.300 каплара. Млади нараштаj, позван у службу отаџбини као последња нада одбране,у миру jе наjватрениjе живео и стварао за своjу земљу, а у рату се за њу наjхрабриjе борио и крварио. Један каплар писао jе породици пред полазак у битку:

Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо jуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити.

Милорад Ђорђевић jе писао родитељима:

Полазим у оваj свети рат потпуно здрав и са наjвећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо (…) немоjте жалити за мене jер знаjте да сам погинуо славно, бранећи своjу милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност своjоj браћи, сестрама од вековног нам неприjатеља и угњетача – Аустриjе.

Погинуо jе 1916. као млади потпоручник на Солунском фронту. Каплар Јован Бабић пише:

Жао ми jе добрих другова, лепих младића, коjи би своjим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часноj борби? (…) Зар би било боље да су умрли на болесничкоj постељи? У ове велике дане жалосно jе умрети обичном смрћу.

Водник Бан Нушић, син jединац дипломате и писца Бранислава Нушића, писао jе своjоj вереници у jесен 1915. да му jе нека старица прорекла да ће доћи до до тада наjстрашниjе битке са Немцима на Градишту и да ће у њоj победити Срби.

Ако буде било суђено да jа паднем у тоj прореченоj бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе.

Пао jе, неколико дана касниjе. Недвосмислено, њихове речи осликавале су опште расположење – спремност воjника на жртвовање и жртву зарад вишег циља одбране животних идеала.

За историjско памћење жртава, било jе и jесте неопходно као предуслов – историjско знање. Постоjе стереотипи да jе српска жртва обесмишљена великим историjским прекретницама: стварањем Југославиjе 1918, те победом револуционарних снага 1945. Новиjа истраживања показуjу да jе таj проблем сложениjи и да сеже дубље у прошлост. „Континуитет заборава“ жртава показуjе се од покушаjа пописа жртава из времена српских устанака и револуциjе 1804-1815, коjи jе неуспешно покушавала да организуjе СПЦ по своjим епархиjама. Наставак се опажа се и у случаjу Првог светског рата, сто година касниjе. Слободан Јовановић jе прве године живота Срба у Југославиjи тумачио и као период “националне демобилизациjе“. Револуциjа 1945. потпуно jе променила перцепциjу државе и поjединца према овом рату и његовим учесницима и жртвама. Карактеристично jе нагло прекидање церемониjа и присећања на погинуле у Првом светском рату; у фокусу су били они коjи су се борили и погинули у последњем. Социjалистичка Југославиjа бирала jе нове хероjе и везивала их за друге датуме и годишњице. Уџбеници историjе су Велики рат осликавали тек у контурама. Обележавање Дана одбране Београда 1915. замењено jе обележавањем Дана артиљериjских jединица ЈНА. Своjеврсно брисање из сећања огледало се и уклањањем споменика и обележjа везаних за династиjе Обреновић и Карађорђевић (по неким изворима њих чак 215). Само jедан филм (“Марш на Дрину“, 1964) снимљен jе на тему Првог светског рата за 46 година постоjања “друге Југославиjе“. „Континуитет заборава“ потраjао jе до наших дана: 90 година од пробоjа Солунског фронта обележено jе скромно 2008. у Ваљеву, слично jе, готово неопажено, прошло и обележавање стогодишњице Балканских ратова 2012-2013.

У 21. век српски народ jе ушао не изброjавши велике жртве ратова у протеклих стотину година, угрозивши тако и тековине њихове борбе. Уочи стогодишњице обележавања почетка Првог светског рата, стидљиво се помаља трачак наде, ако не код надлежних институциjа оно бар код неких одговорних потомака, да жртве ипак нису заборављене. Нека за утеху и оправдање буду и речи Радована Самарџића да jе општи заборав, када jе реч о Србима “можда намерно смишљен“, jер њихово присећање на све оно што се догодило “све више се прима као узнемирење“. Ако се вратимо почетку текста и речима Е. Ренана да jе нациjа заjедница сећања, могли би да закључимо да jе сећање на Први светски рат и његове жртве jедна од упоришних тачака одржавања српског идентитета у будућности.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Овековечена српска страдања од Егеjа до Дунава – Jadovno 1941.

Велики рат 1914. -1918. – поруке човечанству – Jadovno 1941.

Обележавање стогодишњице Великог рата – Jadovno 1941.