Kada ćemo da shvatimo da nam Hrvati ne žele ništa dobro i da je Džo Šimunić tipičan predstavnik svog naroda?

Sećam se da je to bilo 1985. godine. Bilo je leto i spremali smo se za odlazak na more. Tada još nisam imao osam godina i bio sam srećan upravo onoliko koliko svaki svršeni đak prvak može da se raduje odlasku na more. Za mene su takva putovanja tada bila prava avantura, a ujedno i prilika da upoznam našu zemlju, koja se tada zvala Jugoslavija.

Letovali smo na Hvaru i tamo sam se prvi put upoznao sa suštinom ”hrvatskog pitanja”. Jednog dana dok smo tamo boravili lokalna radnica u prodavnici rekla je mojoj majci da ćemo jednog dana kod njih dolaziti na letovanje sa pasošima. ”Ako i kada do toga dođe, ja ti više neću dolaziti”, odgovorila joj je moja majka. Tako sam počeo da upoznajem Hrvate.

Kasnije tog dana kada je i moj otac čuo za neprijatni dijalog u prodavnici, majka mi je prvi put ispričala priču iz sredine 60-tih, kada je pohađala gimnaziju u Novom Sadu. Njena majka se tada dosta družila sa jednom komšinicom Hrvaticom iz Dalmacije, koja je bila udata za Srbina Krajišnika, partizanskog i posleratnog oficira JNA.

Zbog te udaje, bila je odbačena i cela porodica je se odrekla, jer su njen otac i braća bili ustaše za vreme Drugog svetskog rata. Tada, kada bi se malo opustila komšinica iz Dalmacije bi rekla mojoj babi: ”E Saveta moja, svi Hrvati su ustaše. Vi Srbi to ne razumete. Nas tako vaspitavaju od rođenja u katoličkoj crkvi”. Ona je očigledno bila izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zato je bila odbačena od svoje porodice koja je posle rata otišla u ustašku emigraciju.

Moja majka je bila prisutna tokom tog razgovora i tada posle te scene na Hvaru prvi put mi ispričala tu priču. Kasnijih godina kada su usledili nemili događaji i kada je krenulo novo ustaško divljanje u Tuđmanovoj NDH imao sam ponovo priliku da se uverim u istinitost gore pomenutih reči. Rat je trajao već više od dve godine. U septembru 1993. godine u naš razred je došla kao izbeglica iz Zagreba nova učenica i ispričala je svoje nemilo iskustvo iz Tuđmanove i evroatlantske naci tvorevine. Iako je njena porodica bila lojalna novoj hrvatskoj državi, iako su potpisali sve izjave, trpili sve moguće uvrede i šikaniranja, na kraju im u Zagrebu nije bilo života.

Njoj je njena razredna rekla da mora da se izjasni kao Hrvatica, jer u suprotnom ne može da joj garantuje bezbednost u školi, a imala je tada 15 godina. Ona je to odbila i izjasnila se kao Srpkinja, a njoj i njenim roditeljima je bilo jasno šta to znači. Posle toliko srpskih porodica koje su pobijene i koje je progutao mrak po hrvatskim gradovima, bilo im je jasno da moraju da beže da spasavaju žive glave. Nikakva lojalnost Hrvatskoj nije ih mogla spasiti. Za njih kao Srbe tamo života nije bilo, iako u Zagrebu nije bilo nikakvih vojnih dejstava, a Hrvatska je u to vreme bila međunarodno priznata država. Razmenili su kuću sa jednom hrvatskom porodicom iz Sremske Kamenice i došli u mnogo lošiji smeštaj i životni standard od onog koji su imali.

Naredne 1994. godine u naš razred dolazi još jedna učenica sa izbegličkom sudbinom, ovoga puta iz Rijeke. Iako je Istra slovila za ”tolerantniju” sredinu u Hrvatskoj gde HDZ ima lokalnu opoziciju regionalističke orijentacije, a sama je iz mešovitog braka, otac joj je Srbin a majka Hrvatica, za njih više od tri godine po izbijanju sukoba u toj ”tolerantnijoj” sredini više nije bilo života. Nikakva lojalnost Hrvatskoj tu im nije pomogla. Tuđmanove ustaše dovršavale su posao Pavelićevih. Posle ”Bljeska” i ”Oluje”, tog najvećeg etničkog čišćenja u Evropi do tada posle Drugog svetskog rata došlo je još nekoliko stotina hiljada izbeglica iz RSK.

Za to vreme, malobrojnim Hrvatima ovde nije falila ni dlaka sa glave. Sećam se jednog koji je išao u moju srednju školu. Bio je mali, zdepast, sitan, nespretan, mlak, delovao je poprilično jadno. Kao takav bio bi idealna meta za šikaniranje u školi bez obzira na etničku pripadnost. Međutim, nikome od nas nije padalo na pamet da se iživljava na njemu. Naprotiv, svi smo ga prihvatili i normalno razgovarali sa njim. Ne samo da nije bilo nikakve reči o diskriminaciji, već se pre može govoriti o njegovom povlašćenom statusu.

Više je bilo među većinskim Srbima međusobnih zađevica po regionalnom principu po pitanju Lala, Bosanaca, Hercegovaca, Crnogoraca, Beograđana i sl. naših nesrećnih prepucavanja, uz, na još veću našu sramotu, podozrenje, pa čak i prezir uz odbacivanje od strane lokalnih provincijalaca, a današnjih ”evropejaca”, prema našim nesrećnim sunarodnicima izbeglicama, uz korišćenje one pogrdne reči ”izbeglak”. Gore pomenuti Hrvat nije imao tih problema, čak ni u vreme ”Bljeska” i ”Oluje”. Kasnije je diplomirao katoličku teologiju i istoriju, a danas živi u Subotici, gde predaje hrvatskim odeljenjima i radi kao profesor, dok je istovremeno izuzetno aktivan u lokalnoj hrvatskoj zajednici.

Iz svega ovoga navedenog, na osnovu mog životnog iskustva, postaje jasno zašto smo mi danas tu gde jesmo, a Hrvati isto tu gde jesu. Tokom 1991. i 1992. godine verovao sam da posle 20 godina u Srbiji više niko od Srba neće pisati latinicom i da će svi biti kršteni i vratiti se Pravoslavlju. Iz današnje perspektive se vidi koliko sam bio detinje naivan. Danas se ćirilica bori za goli opstanak, a od latinice i anglizama ne može da se živi. Sa druge strane, mnogi od onih koji su se zaklinjali u odbranu Srpstva, danas nastupaju sa pozicija ”promenjene svesti” i ”preloma u mozgu”, pa sve skičeći i valjajući se po blatu i pomijama podvriskuju kako ”EU nema alternativu”, ”da smo prvi put pobedili na Vidovdan dobijanjem datuma za EU”, ”da je Ustav mrtvo slovo na papiru”.

Danas imamo državnike koji se živi ubiše da se izvinjavaju svim dželatima i progoniteljima srpskog naroda. Njihova blebetanja o ”saradnji, dobrosusedskim odnosima (kako ne rekoše komšijskim nego ”susedskim”), zajedničkoj evropskoj budućnosti” i sl. nastavljaju sa pogibeljnim uništavanjem Srba i srpskih interesa, a pri tom direktno saučestvuju u svim hrvatskim lažima i njihovoj propagandi. Sa druge strane, Hrvati su i danas nagrađeni od strane Zapada za sve svoje zločine prema nama.

To i jeste smisao njihovog postojanja. Dok kod nas preovlađuju kroatofilni jugonostalgičari koji nastavljaju da održavaju u životu Krležin mit o ”dva kamiona ustaša iz Hercegovine” i dok se repriziraju partizanski filmovi gde se ta dva kamiona uredno pojavljuju, a ustaše samo streljaju i vešaju dok četnici kolju, dok se i dalje izjednačuju Hitlerovi najverniji saveznici poput Pavelića sa Dražom Mihailovićem kojeg su odlikovali saveznici i koji je tokom rata bio u šumi i borio se protiv okupatora a porodica mu je bila zatvorena na Banjici, dotle će Hrvatska moći nesmetano da obavlja svoj posao i sve više širi svoj uticaj.

Hrvatska u EU razbija ćirilične table, prebijaju se Srbi, na stadionima se skandira ustaški pozdrav ”za dom, spremni”, Marko Perković Tompson proglašen za najpopularnijeg ”glazbenika” u hrvatskoj istoriji, Srbi se i dalje hapse i nikome ne pada na pamet da vrati srpsku imovinu u Hrvatskoj i 36000 stanova, Jasenovac se prikazuje kao letnji kamp i mirno mesto za odmor, a za to vreme Vučićevi, Dačićevi, Nikolićevi, kao i Tadićevi pre njih, evropejci se živi ubiše da se izvinu Hrvatima, da unište našu duvansku industriju uvozeći hrvatske cigarete bez carine, do poslednjeg dana su se nadali da će hrvatska povući svoju lažnu tužbu za genocid kako bi oni mogli da povuku našu zasnovanu na činjenicama, a sada se svojski trude da izgube proces, Goran Paskaljević snima film o logoru na Starom Sajmištu u kome su prikazani pripadnici Nedićeve straže kako gone Jevreje u logoru kojeg su držali Nemci i ustaše na teritoriji NDH u kome reč logor na ulazu piše ćirilicom, a Marina Fratucan iz javnog servisa hrvatske Vojvodine (”Srijem Hrvatskoj”) poručuje da je logor Sajmište u Beogradu(?!?) bio ” najveći koncentracioni logor u ovom delu Evrope”. Zaista, dokle ćemo još ovo da trpimo ?

Da se vratim na pitanje iz naslova, da li je Džo Šimunić idiot? Ne nije, on je ustaško, zločinačko parče đubreta. Idioti su oni koji neće da shvate i odbijaju da prihvate da je ustaštvo hrvatska istina i da se hrvatski fašizam može poraziti porazom hrvatske države, isto onako kao i Hitlerov i kada Zagreb bude doživeo sudbinu Berlina iz 1945. godine. Tada će se Hrvati suočiti sa svojim zločinima i odgovarati za tri genocida nad Srbima tokom 20. veka. Onda kada se u svetu a ne samo kod nas bude učilo da prva ”kristalna noć” nije bila u Hitlerovoj Nemačkoj, već u tadašnjoj Austro-Ugarskoj izvršena od strane Frankovih ”pravaša” nad Srbima pre više od sto godina.

Idioti su oni koji misle da je poželjno stvarati neke nove Jugoslavije u vidu EU integracija i razvijati ”dobrosusedske” odnose sa onima čije samo postojanje predstavlja rezultat genocida i politike istrebljenja koja je nastala u memljivim podrumima franjevačkih samostana i koji su sprovodili tadašnju ”promenu svesti” u vidu unijaćenja i katoličenja Srba i njihovog pretapanja u Hrvate.

Idioti su oni koji su dozvolili hrvatskim tajkunima da pokupuju ovolike firme i zemlju po Srbiji. Idioti su oni koji crknu od sreće i mogućnosti da dobiju batine i da im unište kola tokom letovanja na ”hrvatskom” Jadranu. Idioti su oni koji plasiraju hrvatske laži i u službi su njihove propagande i neistina o proteklom ratu i sami sprovode hrvatsku kulturbund politiku u Srbiji kao neka ”druga Srbija”.

Idioti su oni koji gutaju hrvatske kanale i idu na koncerte njihovih muzičkih zvezda, od kojih skoro nijedna nikad nije stala u odbranu preostalih Srba u Hrvatskoj niti ijednom osudila najnovije ustaško divljanje. Idioti su oni koji veruju da će Brisel i ”evropske vrednosti” sada štiti Srbe u Hrvatskoj. Štitiće ih, isto kao i 1914., 1941. i 1991. godine. Idioti su oni koji odbijaju da vide da su jugoslovenstvo i titoizam predstavljali naknadni hrvatski trijumf i stvaranje novih ustaških ekspozitura u Sarajevu, Podgorici, Novom Sadu, pa i u Beogradu u vidu raznih montenegrina, ”bošnjaka”, ”vojvođanera”, ”drugosrbijanaca”, pa se sada zabavljamo o sopstvenom jadu i imamo potpuno neprijateljsko okruženje uz stvaranje ”velike Albanije”.

Idioti su oni koji odbijaju da vide da je EU postmoderni izdanak Austro-Ugarske, koja je svojevremeno zajedno sa Vatikanom izmišljala i stvarala ”hrvatsku” i ”bošnjačku” naciju, ”Prizrensku ligu” i Albaniju, sprečavala povezivanje i ujedinjenje Srbije i Crne Gore, a Srbe u Habzburškoj monarhiji izlagala unijaćenju, katoličenju, mađarizaciji i kroatozaciji kako bi ih usmerila protiv dojučerašnje braće u svom pohodu na jugoistok.

Idioti su oni koji dozvoljavaju svojatanje srpske istorije i kulture saučestvujući u svojatanju Ive Andrića od strane onih koji su mu pre 20 godina spaljivali knjige i macolama rušili spomenike i Nikole Tesle od strane onih koji su njegovo rodno mesto i njegovu rodnu kuću sravnili sa zemljom i proterali i pobili svo srpsko stanovništvo a danas tvrde da su Andrić i Tesla deo ”hrvatskog” nasleđa, dok naš predsednik tvrdi da pripadaju ”svima”, iako su se jasno izjašnjavali kao Srbi i to svedočili celim svojim životom.

Tako smo dobili i direktora Narodne biblioteke koji je i vladiku Rada svrstavao u ”crnogorsku” književnost, a danas ga crnogorske ustaše prevode na ”crnogorski jezik”, jer oni tvrde da bolje od samog Njegoša znaju kojim je jezikom govorio i pisao, ali zato su se ”evropske snage” u Beogradu i Podgorici potrudile da što tiše i jadnije obeleže 200. godišnjicu Njegoševog rođenja.

Idioti su oni koji nas guraju u evrounijatske integracije sa onima koji su dezintegrisali, uništavali i uništavaju i danas našu zemlju i naš narod na duhovnom, civilizacijskom, političkom, državnom, ekonomskom, socijalnom, obrazovnom i svakom drugom polju i ponovo oživljavaju hrvatske ucene i aspiracije, a Zagreb im je bio i ostao ”prozor na zapad”. Idioti su oni koji dozvoljavaju hrvatskim tajkunima da vrše izdavačku delatnost u Srbiji i štampaju udžbenike za našu decu.

Meni su još kao detetu za vreme SFRJ letovanje na Hvaru i iskustva sa Hrvatima koja sam tamo stekao pomogli da još tada shvatim zašto kod nas ”Alan Ford” izlazi na hrvatskom, a ”Politikin Zabavnik” u Hrvatskoj izlazi na latinici u kojem Gaja, Raja i Vlaja naprasno postaju Dinko, Vinko i Hinko. Nekima, na žalost, kao da nema izlečenja od samoubilačke kroatofilije, koja bi mogla da se tretira kao neki poseban vid psihičkog sindroma, mada je kod naše evro-elite pre reč o njihovoj elementarnoj moralnoj pokvarenosti, korupciji i bednoj izdaji. Na kraju da kažem da više nismo posećivali ”hrvatsko” primorje od kada nam treba pasoš.

Moja porodica je u tome dosledna. Kao značajan lek za terapiju lečenja od hrvatskog stanovišta toplo preporučujem knjigu Dimitrija Ruvarca napisanu pre više od sto godina kao odgovor na propagandne laži i pamflete tadašnje hrvatske inteligencije kako navodno Srbi mrze Hrvate i Hrvatsku i kako rade protiv njih.

To je jedna od knjiga koju bi svaka srpska kuća trebalo da ima, a mislim da joj je naslov bio ”Evo zašto vas mrzimo” kao odgovor na hrvatski pamflet ”Zašto nas mrzite”. Kamo lepe sreće da je i tadašnja srpska elita čitala ovu knjigu pa bi znali zašto ne smeju da stvaraju Jugoslaviju, ali bojim se da smo i tada imali dosta pripadnika ”elite” kojima su bila važnija stanovišta Londona i Pariza nego srpsko stanovište. U međuvremenu, čitajte akademika Vasilija Krestića i profesora Mila Lompara i njihove knjige o srpskom i hrvatskom stanovištu.

Piše: Žarko Janković

Izvor: INTERMAGAZIN