Још једну групу гоне на ликвидацију

Сусрећемо куму Милку Прицину и њену свекрву, Анђу Маљковића, њену маму и оца, који води два дјечачића Козарчана, сваког за једну руку. Ту је и Тина Груберова и њена мама Милка, Сока Врањешова и још неки којих се не сјећам.

Упоредо са овом групом иде доста усташких фамилија, Херцеговаца и Загораца. Усташа Мартињак носи у десној руци дугачки нож, као бајонет, али нарезан са великим „зубовима”.

Негдје око Сингера и Амиџића се пуца. Ова група свијета прође мимо усташе и мене. Прођоше и усташе које их гоне, а усташа мене припита колико још има. Покушам му показати, објашњавајући гдје су Ринглове куће, кад он рече: „Иди ти сам, па доведи маму овамо. Пожури”. Идем ја, потрчавам само да одем што даље. Коначно пређем преко пута и уђем у двориште Вендела Рингла и Нане. Ту мало застанем. Видим да усташа шета до пута, па опет до плота. На крају оде. На путу се више нигдје нитко не види.

Пођем даље у двориште, кад из штале излази тета Нана. Питам је: „Је л’ ту мама”? Она ме гледа и одговара да није. Одмах помислим да је ваљда убијена са оном групом коју су отјерали у Суботов сокак. Онда се чула пуцњава. Кажем да ми је рекла Марија Крамарића да се мама ту сакрила. Онда ме она уведе у просторију-оставу из које воде јаке и широке дрвене степенице на таван. „Горе је, на тавану”, рече тета Нана. Попнем се до врха степеница. Гледам по тавану, нема никога. Идем према димњаку, нема никога. Одоздо се јави тета Нана: „Евице, нема никога. Ајд’ доље”. Мама се појави иза димњака и одмах упита: „Је л’ жива Јованка”? „Је, је, жива је. Маријан нас спасио”. Сиђох низ степенице, а она, јадна, као да нема ногу, свуза се низ степенице. Постојасмо ту у тој остави па сам јој испричао што се мало прије догађало код куће. Тета Нана нас је задржавала и говорила да још не идемо, а онда нас је упутила да идемо преко ограда, кроз воћњаке. Тако дођосмо до Трегнерове ограде. Уђемо у њихово двориште и пређемо преко цесте у наше двориште. У дворишту нема никога, у кући су Јованка и Маријан.

Мама плаче и Маријану захваљује што нас је спасио. Он одмах рече: „Госпођо Евице, ја вам савјетујем да не спавате код куће. Треба са дјецом да одете, да се склоните код неких католика. Овдје су вас усташе већ тражиле. Никако немојте спавати код куће”. Мама оде Трегнеровима да их замоли, ако може, да се склонимо на њихов таван.

Маријан ме позва да одвежемо ону кобилу од кола и да је одведемо газди, усташи у кући Србина Митра Попаре. Дан је сунчан, врућ. Кад, у једном часу, проломи се облак. Крупна киша убија, а сунце сја. Пустимо кобилу у шталу, а Маријану рекоше да су газду ноћас одвели партизани. (Касније дознајемо – изашао из куће на степенице, пуца се, а он пита: „Је л’ се то Срби буне, мајку им јебем”?! „Да, да. Силази”, довикну му партизан који је чучао у заклону степеница). Додаше да је одведен и усташа Кисела. Он је родом из Зденаца. У пушкарању те ноћи сакрио се на таван недовршене куће Милана Прерадовића, недалеко од православне цркве. Партизани су имали лозинку „ципела”. Кисела је ту ријеч разумио као „кисела“, па се, ваљда сретан да га нетко његов зове, одазвао и сишао низ лотру, у руке партизанима. Маријан и ја се вратисмо кући, прокисли до коже.

Мама прича да су усташе пустиле све оне што су отјерани доље у варош на стријељање. То су сви они које сам набројио у сусрету, као и они који станују ниже према центру. То су Драгана, Јула и Перо Амиџић (Душанов), његов очух Тошо, Јела и Зорка Амиџић, Шандор Амиџић, стари Јањић, његова супруга, затим снаја Ана и њено двоје женске дјеце, Пава Ковачевић и њезине двије кћери, те Данка Прерадовића и њезин малољетни син и кћи. Њих је заштитио, тражио је да их пусте кући, Пепа Моћник, усташа кокошар. Ето колико је мало требало да се невини људи спасе. Ето, Пепа је у једном стравичном моменту имао снаге и савјести за добро дјело. Многи „виђенији”, уважени домаћини и „узорне комшије” нису тада словили као такви. Били су без душе, без срама, као што су били и 26/27. априла 1941. године. Мој комшија преко пута Славко Трегнер, у часу кад моја сестра Јованка и ја бјежимо испред уперених усташких пушака, кад застајемо у дворишту јер са цесте улазе усташе и жандари, точи, нагнут на свој плот, усташама ракију (ваљда да би боље радили свој посао). И данас се сјећам те зелене бочице – пљоске. Као да их сада гледам.

< Групна ликвидација жена и дјеце                                        Садржај                                    Крвави Амиџића прагови >