Београд – За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није преболео трауме, убио се 19 година после тортуре, рекла Слободанка Младић.
Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама…
Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића.
„Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо на голом бетону, тучени, понижавани и убијани од батина. Жене су изводили како су хтели и силовали их. Ослобођени смо тек следеће године, 19. маја. За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није могао да преболи трауме, убио се са 34 године“, прича несрећна Слободанка Младић.
Њен мучитељ је добио казну затвора, али трауму коју је нанео невиним жртвама, ниједна казна не може да избрише.
Да злочинци нису имали саосећање, потврђује и Божица Живковић-Рајилић, која је мучена у Сребренику 322 дана.
„Силовали би и девојчице од девет година и старице од сто. Жене су бежале од злотвора док су им црева испадала из стомака. Силоване су, пребијане, мучене… Печене су на решоу“, прича Божица Живковић Рајилић, оснивач Удружења силованих жена и жена жртава рата у Републици Српској, која је јуче са још три представнице допутовала у Београд, где су после 25 година отвориле душу.
Она се данас, као председница Удружења, залаже да се усвоји закон о заштити жртава ратне тортуре.
„Веома нам је важно да се усвоји закон јер бисмо тако имале званичан статус ратних жртава, инвалидност и могле бисмо да имамо одређена новчана примања. Јако смо разочаране у судство, јер важе двојаки аршини. Мучитељи Срба нису процесуирани, а Срби који су чинили недела, добили су највеће казне. Никога не браним, само тражим подједнака права и казне“, рекла је Живковић Рајилић, по занимању професорка историје.
Она је оценила да је и медијска слика неправедна према Српкињама, жртвама рата.
Истакла је да су у филму „У земљи крви и меда“ који је режирала Анђелина Џоли, Срби приказани као једини злочинци и да нису сагледане све жртве рата.
Своје страшне судбине поделиле су и Надежда Јанковић, која је злостављана у Бравицама, и Нусрета Мујкић, мучена у Броду.
Последице: Самоубиства честа
Несрећне жене које су преживеле мучења често, због велике трауме, не успеју да наставе даље са животом.
„Нама су разнели организам и душу. Многе жене су дигле руку на себе јер никад нису могле да превазиђу стравичне последице. С некима од њих смо се дружиле, покушавале смо да им помогнемо, да их заштитимо, али трауме од монструозних злочина су биле јаче и натерале су их да себи одузму живот“, каже Божица Живковић Рајилић.
(Курир / Силвија Сламниг)
Извор: Васељенска
Везане вијести:
Рајилић: У Посавини било заточено више од 360 Српкиња …
Стравични злочини над Српкињама у протеклом рату | Јадовно …