Језичка брига за српску ијекавицу

Иjекавско издање „Правописа српског jезика”, приредили су Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица, а обjавила Матица српска из Новог Сада

  У Свечаноj сали Матице српске, у Новом Саду, представљено jе иjекавско издање „Правописа српског jезика”, коjе су приредили Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица, а обjавила Матица српска из Новог Сада. У „Правопису српског jезика” обрађени су писмо, екавски и иjекавски изговор, гласовне промене и односи гласова, употреба великог слова, споjено и одвоjено писање речи, интерпункциjа, скраћенице, подела речи на краjу реда, транскрипциjа страних речи, имена и поjмова… Обjављивање „Правописа српског jезика” помогло jе Представништво Републике Српске у Србиjи.

Ова књига ће захваљуjући Друштву чланова Матице српске у Бањалуци, како jе истакао Драган Станић, председник Матице српске, доћи до многих корисника у Републици Српскоj, а истовремено ће Друштво чланова Матице српске у Подгорици омогућити да прави корисници ове књиге дођу до своjих примерака у Црноj Гори.

– О томе, зашто jе потребно да негуjемо српску иjекавицу веруjем да овде, у Матици српскоj, можда и не би требало посебно расправљати. Неговање иjекавице био jе Матичин задатак и у времену када се веровало у српскохрватско jезичко jединство, па како онда то не би била обавеза и за нас данашње, коjи бисмо морали jасно дефинисати шта све сачињава српски jезички простор и како таj простор ваља уредити и неговати. Иjекавица jе првенствено српско наречjе, па тек онда може бити и нечиjе друго – наглашава Станић.

– Уколико ми не бисмо показали довољно бриге о српскоj иjекавици, то би значило да jе ми препуштамо некоме другоме ко би био вољан да jе негуjе. Нико нас, међутим, ниjе овластио да се тако неодговорно односимо према jедном од два средишња српска наречjа и jедном важном сегменту српског jезичког наслеђа. Нико нас ниjе овластио да све оно што су наши преци домаћински неговали и сабирали, ми сада крчмимо као неодговорни синови. Уколико иjедан део српског jезичког наслеђа препустимо некоме другоме, таj други ће с правом помислити да може слободно посезати за српском jезичком баштином како му се прохте – додао jе Станић.

–Како бисмоми бранили све оне писце, па и териториjе на коjима се говори српска иjекавица, уколико нисмо у стању да негуjемо иjекавско наречjе као саставни, активни део српске jезичке праксе? Иjекавицу морамо бранити, jер jе управо иjекавски српски живаљ наjизразитиjе изложен геноциду и етничком чишћењу, са идеjом протагониста тога злочина да се сви коjи говоре српски и пишу ћирилицом, временом, елиминишу са простора на коjима живе. Истовремено, треба српску иjекавицу у потпуности присвоjити, преименовати и стандардизовати на понешто другачиjи начин како би се стекао додатни разлог за то преименовање. Таквим жељама српских неприjатеља не смемо излазити у сусрет и помагати им сопственом неспретношћу и небудношћу.

Станић jе подсетио да jе у српскоj култури било предлога да се иjекавица потисне у корист екавице, а таj се предлог аргументовао потребом да се, што jе могуће више, обави унификациjа српског jезика. Такав предлог jе, по свему судећи, био пре свега последица страха пред будућим, могућим расколима заснованим на демонскоj потреби и проклетству малих разлика. Ипак, уклањање тих разлика унутар српскога jезика имало би много више негативних, него позитивних последица, а то би традиционалним, вазда будним неприjатељима Срба само помогло да и даље обављаjу своj посао. Коначно, постоjаност иjекавице на просторима где се она говори довољно jасно поручуjе да jе идеjа о преласку Срба на екавицу практично неспроводива, а jош к томе и прилично штетна.

Шта нам, дакле, ваља чинити?

Неопходно jе, каже Станић, да српски jезички стандард негуjемо на целом простору његовог важења. У том смислу драгоцена jе подршка коjу Матица добиjа од Републике Српске, а требало би све учинити да Правопис допре до свих потенциjалних корисника – на факултетима и школама, у лекторским службама штампаних и електронских медиjа, у министарствима и државним службама….

Због свега тога, иjекавицу ваља систематски неговати у духу целовите српске jезичке политике. У лепоти српске иjекавице, исто колико и српске екавице, треба искрено да уживамо. За тако нешто довољно разлога пружа наjвећи део наших народних песама, класични превод Светог писма, Вук, Његош, Љубиша, Марко Миљанов, Шантић, Матавуљ, Ћипико, Кочић, млади Дучић и млади Андрић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Ћопић, Десница, Михаjло Лалић и многи други. Кључни разлог зашто иjекавицу треба неговати jесте управо то: да се и таj изражаjни потенциjал српског jезика и даље сачува, те да сваки jезички компетентни Србин у свом слуху сачува осећање за лепоту како екавице, тако и иjекавице, закључио jе Драган Станић.

З. Радисављевић

Извор: ПОЛИТИКА