Jeste li, možda, čuli za Košare?

Čitam ovih dana knjigu Nenada Milkića „Zov karaule“ o srpskim graničarima koji su 1999. godine na Košarama branili suvereno parče srpske zemlje, svoju vojničku čast i zakletvu i naš, srpski obraz.

Da je sreće, i da je Srbija danas ono što  je ponekad kroz istoriju bila, da je ono što neće skoro biti, ta knjiga bila bi školska lektira! Da iz nje, deca u Srbiji  uče šta je to patriotizam, kako se voli svoja zemlja, kako se poštuje svoj rod,  i kako, ponekad, dođu vremena kad je čast preča od glave.

Neće to, međutim, skoro biti u Srbiji. Nisu ovih vremena, ovde u modi oni koji pominju Košare i slične primere. Oni su „nazadnjaci“, „prljavi nacionalisti“… Došlo vreme pa su u našoj zemlji „in“ oni  koji slave nekakve „noći veštica“, oni koji više vole tuđeg no svog vojnika, oni koji se stide svojih junaka, svoje prošlosti i svoje tradicije, svoje vere i slave, oni kojima se na sve strane aplaudira kad kažu da su jednom u životu slavili, i, više neće, jer, eto, izgubili su čitav dan spremajući hranu za goste… Oni kojima su brak, deca, crkva, ikona, poštovanje roditelja, nazadne, prevaziđene kategorije… Oni  koji misle i govore drugačije sad su „aut“, nisu popularni. Oni su zaostali, oni žive u prošlosti, oni neće u obećanu budućnost…

A, zašto Košare neće skorih dana u školsku lektiru? Možda i zato što u romanu „Zov karaule“ ima mnogo mesta u kojima srpski graničari sa karaule, na visovima oko Košara, pred opšti napad na Srbiju, prepoznaju instruktore u uniformama NATO, zemalja Evropske unije… Na  zemlji prepoznaju opremu i oružje vojnika NATO, na nebu vide njihove avione koji ih besomučno bombarduju…

A, u Srbiji, takva vremena došla, da se više strepi šta će reći neki NATO činovnik  ili EU komesar iz Brisela nego šta će reći srpski narod, i šta će za koju deceniju reći istorija.

Gde da stavljamo Košare u lektiru? Gde da guramo prst u oko onima koji su su naša jedina alternativa? Gde da kvarimo idiličnu, crno-belu sliku u kojoj su nam oni jedini prijatelji, oni koji bolje znaju šta je za nas dobro od nas samih? Gde da našoj deci pričamo o Košarama i odredu odvažnih, kad su sada naši junaci oni koji su tada bili na drugoj strani, oni koji su pucali i ubijali našu decu na Košarama? Gde da se podsećamo bombardovanja Srbije, bezočnog ubijanja naše dece, kad su u Srbiji  danas na ceni oni koji pričaju kako smo bombe zaslužili, kako je to bilo dobro za nas. Tako pričaju danas, sutra će već reći da nas nisu ni bombardovali nego smo mi to umislili!

Deca u Srbiji ne uče se danas patriotizmu na priči o Košarama, na pričama o svetlim licima junaka Milana Tepića i pilota potpukovnika Milenka Pavlovića! Nisu oni danas popularni u Srbiji, nemaju rejting. Deca u Srbiji patriotizmu se danas uče na holivudskim filmovima u kojima su patriote američki piloti i marinci koji svoju zemlju brane hiljadama kilometara daleko od Amerike! Naši junaci danas su američki div heroji koji po gudurama Bosne hvataju Srbe, prikazane kao bestijalne ubice… Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji se prikazuju filmovi u kojima su Srbi ratni zločinci, hladnokrvne ubice koje streljaju nevine komšije i piju njihovu krv, teroristi koji u Ameriku nose atomsku bombu da ubijaju nevine Amerikance po Njujorku…

Na takvim filmovima odrastaju danas deca u Srbiji. Da u život krenu sa osećajem, ne ponosa na svoju državu, na svoje pretke, svoje poreklo, nego sa osećajem krivice. Da dobro utuve u glavu da je patriota američki pilot koji brani Ameriku u Vijetnamu, a da njihov, srpski graničar, onaj koji je branio Košare, nije zaslužio ni da se pomene, jer, sunce sija samo na Zapadu, sve ostalo je tama…

Ko zna, možda jednog dana knjiga Nenada Milkića uđe u školsku literaturu. Možda će jednog dana profesori u Srbiji pričati đacima o Tepiću i Pavloviću. Možda. Jednog dana kad više počnemo poštovati sami sebe, kad nam preče bude ovo malo našeg što imamo, nego ono njihovo veliko, slatko, ofarbano šarenim bojama. Kad prestanemo kukati po tuđim grobljima. Možda jednog dana, što davno reče Živojin Pavlović, i saznamo ko na kraju postane bolji čovek: oni koji su u školi imali jedinicu iz patriotizma a peticu iz vladanja, ili bude obrnuto…

Piše: Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Bombardujte nas ponovo, vi najbolje znate šta je dobro za nas …

Kako Srbin da im se udobri, šta da učini nesrećan? | Jadovno …

Drugog se ja u ova grdna vremena bojim… | Jadovno 1941.