Један сунчани, зимски дан у Загребу

Ниjе и не треба Србиjи да буде за утеху, али Хрватска jе данас земља на рубу економског слома. Нови порези су jедино што цвате. Мржња према Србима jе иста, упорна, страсна и примењуjе се у већим и мањим количинама, према потреби. Што се медиjа тиче, оних штампаних, то jе у Хрватскоj на самом издисаjу

Дан jе био сунчан и хладан. Горе на Сљемену, изнад града, трагови снега и облаци боjе олова. Загреб. После дужег времена имам на располагању неколико сати да прошетам градом коjи сам у драматичним околностима, спасаваjући главу,  напустио августа 1991. године, у међувремену тамо навраћао накратко, углавном с jасним циљем, у временскоj оскудици а сада исто циљано али опуштениjе, неограничен роковима. Загреб jе архитектонски увек био мала провинциjска копиjа аустриjског класицизма. И данас су из тог периода доминантне зграде Хрватског народног казалишта и седиште Хрватске академиjе знаности и умjетности.

У ГРАДСКОЈ КАВАНИ… Све jе у Загребу сабиjено, на jедном месту. Кренете ли километар од Трга Бана Јелачића, већ сте у некоj перифериjи. Моj домаћин, дописник „Вечерњих новости“, Јурица Керблер и jа кренули смо из Мартићеве улице и за неколико минута лаганог хода избили на Трг. Градска кавана ниjе оно што jе била пре само 15-ак година, да не спомињем она времена када су у њоj седели Мирослав Крлежа, Ранко Маринковић, Бранко Гавела, Едо Муртић… али дух делића старог Загреба, чак и оног из 19. века, коjим су корачали Људевит Гаj, Јосип Јураj Штросмаjер, Станко Враз, Ивана Брлић Мажуранић… jош живи у прашњавим и мрачним угловима Градске каване, иако jе она саграђена почетком тридесетих година прошлог века. Пургерски дух преноси се кроз генерациjе,  преко оних коjима се чини да су, уз остало, баш угоститељски обjекти с традициjом наjбоља места да се слике оног старог аустро-угарског Загреба сачуваjу.

Наручуjем кафу с млеком – баш тако, на екавици – Јурица се смеши а конобар без речи клима главом, записуjе и доноси. Око нас су попуњени сви столови, али нигде ниjедног младог бића. Тако jе одувек, на кафу у Градску кавану долазио jе онаj позни Загреб, углавном интелектуална елита, ретко ко млађи од 60 година, да виде и буду виђени, да сретну кога прижељкуjу, попричаjу о годинама коjе се гомилаjу, догађаjима што су све блеђи. И даље су у Градскоj на располагању неки од наjбољих бечких колача, али не желим да их пробам; укус сигурно ниjе као у време моjе младости, не због лоших посластичара, већ због минулих година, другачиjих покрета и навика, што би рекао Арсен Дедић.

Неколико десетина метара од Трга срећемо Владимира Шекса, неколико минута касниjе Милорада Пуповца, па jедну у Хрватскоj врло познату младу глумицу. Онаj ко има жељу да види готово све важниjе личности из jавног живота Хрватске, од глумаца, преко књижевника, новинара, до политичара, довољно jе да у центру града, у неком од кафића с добрим погледом на улицу, или у башти за лепог времена, проведе два сата.

„ОЗБИЉНО“ ПИТАЊЕ И ОЗБИЉНЕ ТЕМЕ За веома кратко време добиjам неколико телефонских позива из Београда. Где си, шта радиш, обично гласи прва реченица. Ево ме у центру Загреба, шетам, следио jе одговор на коjи би се моjи саговорници обично насмеjали, уз додатак: Ма, озбиљно те питам.

У некадашњем дописништву „Политике“, у Гаjевоj, педесетак метара од хотела „Дубровник“, у строгом центру града, сада jе седиште Српског националног виjећа. У моjоj канцелариjи данас седи Александар Саша Милошевић, Пуповчева десна рука, своjевремено велика нада Телевизиjе Загреб. Побегао jе из Хрватске у Шведску, краjем 1990. године, ако се не варам.

На ручку, у малом рибљем ресторану с ентериjером далматинске конобе, пиjемо добро бело вино. Придружуjе нам се Дренислав Жекић, некада jедан од наjбољих новинара Телевизиjе Загреб, из оне групе коjу jе Антун Врдољак, дошавши на чело тада већ Хрватске телевизиjе, почистио по кратком поступку и по националноj основи. Жекић се у међувремену бавио маркетингом а последњих осам месеци налазио се на челу Канцелариjе Привредне коморе Србиjе у Загребу.

Негде око Нове године из Београда су га обавестили да му jе радно место укинуто. Оне економске амбасадоре, коjе jе Млађан Динкић своjевремено у буљуцима послао по свету и од коjих Србиjа има само штету, нико не дира. Жекић jе мислио да пре свега отвори врата српским производима у хрватским трговачким ланцима али… Зашто су укинули Канцелариjу, питам га. „Немам поjма, само су ме обавестили да jе мисиjа завршена“, одговара Жекић.

Хрватска jе већ неколико година у великоj економскоj кризи коjа се из дана у дан продубљуjе. Ако jе некоме у Србиjи за утеху, ето, не живе ништа боље од нас. Дапаче, како би рекли у Загребу. Улазак у пуноправно чланство Европске униjе ниjе тоj држави донео никакво добро; Хрватска се све више задужуjе, захтеви из Брисела све су бруталниjи, на тржиште Европе ова земља, као уосталом ни Србиjа, нема шта да извезе. Млади, образовани кадрови напуштаjу Загреб, Сплит, Осиjек.

Влада Зорана Милановића нема идеjу шта и како да уради у сфери економиjе. Производње нема, извоз опада, увоз расте, познате хрватске компаниjе окрећу се скоро у потпуности тржишту бивше Југославиjе. Сваки економиста у Загребу признаће вам да би Хрватска, без српског, босанскохерцеговачког и македонског тржишта била земља гладних. Јадранска обала jе распродата, сви наjбољи хотели и хотелски комплекси одавно су у рукама странаца, некада велика и моћна хрватска бродоградња скоро да и не постоjи; сваки дан су обуставе рада, масовни штраjкови. Наметање нових пореза jедино jе што зна и што чини влада Хрватске. Процене говоре да би ова година могла завршити ванредним парламентарним изборима, наjвероватниjе у новембру или децембру.

ТРГ ЖРТАВА ФАШИЗМА Екстремни кругови, на челу са Хрватском демократском заjедницом, све су jачи и гласниjи. Јавно испољавање мржње према Србима потпуно jе нормално, не ограничава се нити кажњава. Мржња према Србима у Хрватскоj jе инструмент политичког деловања, метод страначког оживљавања, наjбржи пут до националне хомогенизациjе. Србин у Хрватскоj jе сам по себи инцидент. Онаj ко се тако изjасни, а ниjе политичар, много ризикуjе. Лакше ћете добити премиjу на лотоу него у Загребу срести неког младића или девоjку што ће вам отворено рећи да су Срби. Питам Пуповца има ли проблема на улици, увреда, добацивања, физичких насртаjа. „Само у данима“, одговара он, „кад су поjачане националне страсти услед неког догађаjа, сличног овом у Вуковару, око ћирилице. Навикао сам“, одговара Пуповац.

Некада jе загребачки „Вечерњи лист“ имао тираж и до 280.000 примерака. Нагли слом догодио се у последњих шест-седам година, од када jе страни купац (из Аустриjе) преузео лист и донео одлуку да елиминише све  старе „зарђале“ новинске форме; репортаже, записе, фељтоне, путописе… Данас се „Вечерњак“ штампа у 38 хиљада примерака.

Краjем деведесетих, кад jе покренут, „Јутарњи лист“ jе представљао сензациjу на пољу штампаних медиjа бивше Југославиjе: изузетан графички изглед, много ауторског приступа, истраживачко новинарство… Све jе у међувремену избледело и „Јутарњи“ данас има тираж око 20.000.  Ниjе далеко од гашења. Моjи саговорници се хватаjу за главу кад сам им рекао да смо новогодишњи броj „Вечерњих новости“ штампали у 220.000 а да jе садашњи дневни продани тираж око 110.000 примерака.

„Ма, ви Срби сте увек више читали од нас“, каже jедан од саговорника. „Можда, али пре ће бити да jе то стога што нас jе ипак  више него вас Хрвата, упркос вашем вековном труду да ту броjку смањите“, кажем му. Кисело се смеши и одмахуjе руком. Враћа се на поље данашњег хрватског новинарства, изношењем податка да се недељник „Глобус“ штампа у свега шест-седам хиљада примерака. Пре само десетак година имао jе тираж око 50 хиљада. Штампано новинарство у Хрватскоj умире. За разлику од Београда, у Загребу има мање од десет тв-канала, скупа с Хрватском телевизиjом, а она сама има четири канала. Све jе исто: амерички филмови, небулозне сапунице, забавни програм, коjи никоме ниjе забаван.

Да, Трг жртава фашизма, у самом центру Загреба, недалеко од Бана Јелачића, и даље се зове исто. Упркос вишегодишњем сталном протесту групе од неколико стотина хрватских фашиста, усташа, коjи траже да се то име укине. Од 1927. године, до доласка Павелића у Загреб, простор jе носио име по Петру Првом Карађорђевићу. Једно краће време звао се Трг III, па Кулина бана да би му нове власти 1946. године дале садашње име. Наравно, Туђман jе то променио у Трг хрватских великана, али само неколико месеци по његовоj смрти малоj парцели враћено jе име из 1946. године.

Данас у Загребу нема ниjедне улице коjа би могла да подсети на Југославиjу, државу где су Хрвати као народ остварили оно што су, сами то кажу, сањали хиљаду година.

Пише Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ