ЈЕ Л’ САРАJЕВО ГДЈЕ ЈЕ НЕКАД БИЛО

Воjвода Степа Степановић

Сараjево, 6. новембар 1918. Сунчеви зраци стидљиво су тог jутра падали по маси народа коjи се окупљао чекаjући воjску с истока коjа ће jоj донети слободу. Победничком армиjом коjа jе долазила на позив Народног виjећа – представничког тела jужнословенских народа Босне и Херцеговине, командовао jе воjвода Степа Степановић, jунак са Једрена, Цера и Доброг Поља. Стари воjвода очекивао jе борбе већ на Дрини. Стрепећи, воjници су се брзо приближавали граду у ком су после убиства престолонаследника туђина на Видовдан 1914. избиле прве варнице светског пожара.

У срцима окупљених била jе бура. Дочек српских ослободилаца у Сараjеву био jе триjумфалан и потресан – за памћење. Градоначелник Аристотел Петровић jе воjводи и његовим воjницима узбуђено пожелео добродошлицу и изразио захвалност за све њихове напоре. Мара Љубибратић, коjа му jе подарила ловоров венац, присећала се незаборавних момената:

Велики наш воjвода, са сузама у очима, пољуби предати му вjенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Воjводи, Српскоj воjсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примjеру овог великог  човjека, ширимо љубав, братство,  jединство. (…) Са свиjу страна похрли и старо и младо, слабо и неjако, да се поклони свом великом Хероjу и да своjим очима види Слободу. (…) Када га jе на jедном састанку жена, jедна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио jе узбуђено да ће сви грађани без разлике вjере уживати права и слободу. 

Сам воjвода Степа спречавао jе насиља и освете. Живео jе у скромном стану; шетаjући чаршиjом изазивао je симпатиjе и поштовање. Скромне природе, када jе почетком 1920. после обављене дужности напуштао Сараjево, одбио jе величанствен испраћаj коjи су Сараjлиjе намеравале да му приреде. Град jе и годинама касниjе наставио да празнуjе 6. новембар, дан када jе угледао слободу.

Слободу нисам вам донео jа, већ на мачевима своjим наши храбри и издржљиви jунаци, а понаjвише шаjкача и опанак.

На годишњицу ослобођења, сараjевска делегациjа посетила jе воjводу Степу у његовоj кући у Чачку где jе проводио пензионерске дане, живећи у улици коjа се звала ни мање ни више до – Сараjевска. Доделили су му диплому са звањем почасног грађанина Сараjева. Он им jе доследно себи захвалио и одговорио:

Био jе усхићен и дирнут. „Преко вас грлим моjе драго Сараjево и целу Босну поносну!”, рекао jе на краjу. Када jе његово срце престало да куца 1929, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих jугословенских покраjина. Десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреjа. Живко Нежић je у име сараjевских добровољаца узео реч на сахрани:

Нека jе вечна слава дичном воjводи, под чиjим jе вођством српска воjска ослободила Босну поносну.

Ми се jош врло добро сећамо кад си дошао у праскозорjе 1918. године; сишао си у наше Сараjево, коjе те данас тако и толико воли и у сузама остало jе када смо jуче пошли за Чачак да те испратимо до вечне куће. (…) Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коjу си задужио док траjе века и света. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће.

Градоначелник Приjедора Алибег Капетановић jе у свом телеграму истакао:

Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног воjводе веће општине (…) закључило jе да вам изjави наше искрено саучешће. 

Саучешће jе уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сараjева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Суjанџић, муслимански прваци из Краjине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. Начелник Селманагић из Сребренице jе написао:

Сараjево Обала Воjводе Степе Степановића

Прохуjале су децениjе и Миљацком jе протекло много воде. Избледеле су успомене. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе jош jедан крвав светски рат. Живот у комунизму обеспаметио jе обе стране. И jеднима и другима српство jе учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство се градило по цену ћутања и заборава. У пролеће 1992. многи становници Босне и Херцеговине су били снени, изгубљене прошлости и искривљеног идентитета. Кокарда воjводе Степе била jе у то доба за сараjевске муслимане аветињски знак, као и шаjкача коjу су српски ослободиоци 1918. носили на главама. У предстоjећем рату, српски народ ниjе имао новог Степу. Српска воjска постала jе Југословенска народна армиjа, а мит о етици, чоjству и светлом оружjу из минулих ратова већ на почетку jе прокажен. Када jе убиjен српски сват на Баш-чаршиjи, ниjе требало да прође много времена па да Сараjево буде засуто српским гранатама. У опсадном стању, искиданих веза и уз свакодневне жртве на обе стране, живело jе годинама.

Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сараjево више ниjе исти град. Ослободилачка 1918. више ниjе ослободилачка, добри адети и обичаjи су заборављени, нема братства, утихнула севдалинка. Почасна грађанка сада jе српска глумица коjа у претенциозном филму тумачи силовану муслиманку. Да ли постоjе проходни мостови за долазеће генерациjе показаће време. Када већ српска младеж не зна ко су jоj били дедови и где су воjевали, сулудо би било подсећати на то и младе Бошњаке. На дипломи почасног грађанина урученоj воjводи Степи доминирала су два сараjевска мотива: Градска већница и Принципов мост. Прво здање запалиле су српске гранате 1992, а друго преименовале муслиманске власти. Босна и Сараjево се данас више не сећаjу воjводе Степе нити шта о њему знаjу. Питање jе само колико о њему зна и Србиjа.

Аутор: Немања Девић

Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/jel-sarajevo-gde-je-nekad-bilo/

Извор: WordPress.com

Везане виjести:

Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере …

Миладин Суботић: Неговање сећања на Први светски рат …

Ево како Хрвати виде Први светски рат (ВИДЕО)

Први свjетски рат – Jadovno 1941.