Јаша Алмули: „Страдање и спасавање српских Јевреја“

Угледни новинар и публициста jе на скоро четири стотине страница пружио jош jедно сурово сведочанство о трагичноj судбини народа коjем и сам припада, прикупљаjући личне исповести преживелих сведока

Тихо и скоро незапажено у нашим медиjима поjавила се књига Јаше Алмулиjа „Страдање и спасавање српских Јевреjа“ (Завод за издавање уџбеника). Оваj угледни новинар и публициста jе на скоро четири стотине страница пружио jош jедно сурово сведочанство о трагичноj судбини народа коjем и сам припада. Као и у своjим раниjим књигама („Живи и мртви“, „Јевреjке говоре“, „Јевреjи и Срби у Јасеновцу“) аутор jе то учинио не само на основу сачуване архивске грађе, већ пре свега сопственим прикупљањем личних исповести преживелих сведока и њиховим бележењем на аудио и видео тракама.

КРХОТИНЕ ПРОХУЈАЛОГ ВРЕМЕНА
У овоj књизи Јаша Алмули се бави погромом над Јевреjима у окупираноj Србиjи, а поготово у Београду, његовом родном граду. На Дорћолу, коjи су
вековима насељавали углавном Јевреjи, већ одавно нема његових комшиjа, нестале су куће породица шпанских сефарда, срушена jе скромна богомоља, умукла jе jека jевреjских гласова. Остале су само крхотине jедног прохуjалог времена чиjе jе остатке већ децениjама страствено прикупља. Ставио jе себи у аманет задатак да српски Јевреjи не смеjу нестати из наших сећања. Све што jе Јаша Алмули учинио у оквиру Јевреjске општине у Београду (чиjи jе био и председник од 1989. до 1992. године), почев од обнављања Синагоге и капеле jевреjског гробља, па до подизања споменика Менора у пламену jевреjским жртвама геноцида, као и кроз четири књиге и новинске натписе, имало jе увек исти циљ: да се никад не заборави да jе ова етничка заjедница опстоjавала на овом тлу више од 400 година и да су Јевреjи „као вредни и поштени људи, добри стручњаци и родољуби,
доприносили унапређењу привреде, културе и уметности у Србиjи“.

У Алмулиjевоj књизи прво су приказана броjна сведочанства о страдању српских Јевреjа, а потом су изложене исповести преживелих људи коjе jе сам
аутор успео да пронађе и интервjуише. На краjу следи неколико аналитичких, па и полемичких текстова, у коjима аутор покушава да понуди одговоре на више спорних питања везаних за судбину jевреjске заjеднице на овом тлу.
Поглавље „Страдање“ обухвата броjне трагичне приповести од чиjе садржине се читаоцу стеже желудац и остаjе нем пред суровошћу и зверствима окупатора. Наjвећи део текста посвећен jе настанку и функционисању стратишта на другоj обали Саве, старом Саjмишту, кроз коjе jе прошло око 7.500 Јевреjа из свих краjева Србиjе. Пред читаоцем се смењуjу броjне личне и породичне трагедиjе, започете углавном на исти начин, тако што мушкарце Јевреjе прво стрељаjу као таоце („сто за jедног“), а потом окупационе власти упућуjу наредбу да њихове удовице са децом напусте куће и предаjу им обележене кључеве своjих домова.

Затим су Немци ову неjач пребацивали преко Саве до Саjмишта. Ништа мање суровог цинизма ниjе било у касниjем наводном „пресељењу у друге радне логоре“ у херметички затвореном камиону, тзв. „душегупки“, у коjима су издувним гасовима угушене у наjгорим мукама на хиљаде Јевреjа. Вожња смрти се дуж Авалског пута завршавала у Јаjинцима, где су жртве покопаване у масовним гробницама. Међутим, многи Јевреjи су умирали већ у самом логору од зиме, глади и болести. Оваj „Јуденлагер“ ће до маjа 1942. године бити очишћен од Јевреjа, душегупка се враћа у Берлин. Саjмиште тада пуне заробљени комунисти, партизани и народ похватан по унутрашњости Србиjе, са Кордуна, Лике и Баниjе, из Босне, а касниjе и Славониjе, Срема и других краjева.

Јевреjи су такође страдали и у логору на Бањици, кроз коjи jе прошло њих око 700, као и у логору Топовске шупе на Аутокоманди. Аутор констатуjе да jе у ужоj Србиjи и Банату, под директном Немачком воjном управом, укупно побиjено око 14.800 Јевреjа, што jе 88,9 одсто од предратног броjа. Таj погром jе обављен невиђеном брзином, тако да су Немци већ средином 1942. године могли с усхићењем да обавесте свога Фирера да „у Србиjи нема више jевреjског проблема“.

ПРАВЕДНИК МЕЂУ НАРОДИМА
Други део књиге, назван „Спасавање“, обухвата приче преживелих Јевреjа о томе како су их Срби сакривали и помагали у наjтежим тренуцима, ризикуjући своj живот. Јаша Алмули jе записао тридесетак таквих случаjева, а у Мемориjалном центру „Јад Вашем“ („Место и име“) у Јерусалиму регистровано jе до 2009. године 125 Срба коjи су добили медаљу „Праведник међу народима“. Аутор констатуjе да то ниjе тако велики броj, али разлоге види у неупоредиво окрутниjем режиму немачке окупациjе у односу на друге европске земље (осим Русиjе), што се огледа у систему одмазде 100 за jедног, коjи jе Хитлер увео само у Србиjи.  Фирер ниjе могао овом народу опростити поразе на Дрини и рушење Мартовског пакта на улицама Београда.

Свако од наведених сведочанстава о спасавању Јевреjа jе приповест за себе, али у свима њима се показуjе да људскост нема нациjу или веру. Отуда jе помоћ и спасење за Јевреjе стизала понекад и од оних од коjих се то не би очекивало. Видимо да „праведник“ ниjе само простодушни српски сељак, добри комшиjа, школски друг, комуниста илегалац, него и четник, Недићев официр, полицаjац коjи окреће главу да не види оно што му дужност налаже.
Аутор се посебно осврће на пропагандни памфлет „Протоколи сионских мудраца“ из 1905. године, коjим се наводно потврђуjе теориjа да су Јевреjи сковали таjни план како би уз помоћ масона, а преко глобалних финансиjа и светског бољшевизма, потпуно завладали планетом. У предратном Београду оваj текст су прво растурали љотићевци, током рата сами Немци, а на запрепашћење Јаше Алмулиjа у новиjе време се код нас поjавило преко двадесетак издања ток злокобног текста, уз jош неколико антисемитских књига. У jедноj од њих, „Светосавски национализам у jудео-масонском окружењу“ (из 2001. године), говори се о истинитости Протокола и чак се доводе у везу са разбиjањем бивше Југославиjе (Јевреjи су криви што се та држава распала, они су одговорни за њено бомбардовање и сл). Читалац се мора присетити да су управо ову исту „аргументациjу“ чули недавно и у обскурном риjалитиjу на ружичастоj телевизиjи када jе jедна премудра певаљка обjашњавала зашто мрзи Јевреjе, а у томе jу jе свесрдно подржао њен колега, он jе иначе уз милионе гласова своjих обожавалаца раниjе победио у риjалитиjу „Фарма“!

И све jе то изговорено на националноj фреквенциjи, у програму коjи jе ишао уживо када jе реjтинг гледаности тог програма (како се с поносом истиче) спрам других телевизиjа био наjвећи.
Следила су броjна извињења, учесници су удаљени из даљег надметања (само не знамо у чему), али ни до данас поменута књига ниjе уклоњена из продаjе и забрањена, и поред тога што jе Савез jевреjских општина подигао кривичну приjаву против издавача jош пре десет година.

ОПОМЕНА СРПСКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ
Другу тему Алмули покреће питањем: зашто и како антисрпска пропаганда у иностранству (почев од Туђмана) настоjи да прикаже да jе недићевски режим подjеднако крив као и Немци за уништавање Јевреjа у окупираноj Србиjи. Износећи мноштво неспорних доказа, аутор закључуjе да квислиншка власт уистину ниjе учинила ништа да смањи страдање Јевреjа, али да она ниjе одлучивала шта ће са њима бити, нити их jе сама убиjала. Аутор са гнушањем одбацуjе тезу хрватске публицистике (др Фрањо Шуњек) да jе антиjевреjство „део српског националног бића“ и наводи убедљиву противаргументациjу из пера др Андриjе Гамса, професора Правног факултета у Београду и Александра Левиjа, помоћника jавног тужиоца у Србиjи, нажалост сада већ покоjних.

Сам Јаша Алмули jе током последњег грађанског рата, живећи у Лондону, личним обраћањем уредништвима британских и америчких еминентних листова и часописа („Индипендент“, „Тимес“, „Wалл стреет Јоурнал“, „Лондон Ревиеw оф Боокс“ и др) оштро одговарао на лажи коjе су у њима обjављивали туђманови пропагандисти, као и на аргументациjу коjом су ту причу досољавале „домаће снаге“, попут директора Института за европске студиjе у Београду (воjвођански полуjевреjин Ласло Секељ). Алмули не зазире ни од некога ко jе завршио „Кембриџ“ и докторирао на америчком „Јеjл“ универзитету (Атила Хор), па му jе на његове лажне тврдње само лапидарно одбрусио да на студиjама ипак ниjе научио да говори истину.
Претпоставку Алмулиjа да jе овим пропагандним ратом требало оцрнити Србе, како би се изазвао одиjум Запада према њима и оправдало етничко чишћење у Хрватскоj, наjбоље доказуjе садржина књиге „Serbias secret War „(Теxас Университy Пресс, 1996) приписана лекару jевреjског порекла Филипу Ј. Коену, док предговор припада харвардском професору Давиду Рисману, коjи констатуjе да ова студиjа „приказуjе историjски континуитет државно оркестрираног геноцидног и експанзионистичког национализма у српскоj политичкоj култури од пре двадесетог века до данашњег дана“ и да „српско политичко, интелектуално и верско вођство навелико сарађивало са силама осовине, супротно митологиjи о отпору“, и закључуjе: „Српски владаjући слоj jе активно учествовао у холокаусту српске jевреjске заjеднице“.

Алмули сумња  да би jедан амерички лекар био у стању да сачини оваj памфлет, већ веруjе да jе потекао из Туђманове кухиње у Загребу, из институтски организоване пропагандне машинериjе. Остаjе нам да се ипак запитамо коjа jе то мука, или можда корист, навела jедног америчког Јевреjина да у тоj нечасноj работи учествуjе. Алмули се с правом пита зашто нико у Србиjи, бар колико jе то њему познато, до сада ниjе реаговао на ову књигу.
Остаjе нам горак укус после ових страница, али и дивљење према Јаши Алмулиjу коjи неуморно изгара у борби за истину о свом народу, али и српском, или сваком другом уколико jе неправедно оклеветан. Међу часним поjединцима у овоj књизи су и Мађари, Албанци, Италиjани и сви они коjи су у другом човеку видели људско биће, а не само нациjу, веру или политичко убеђење. Има у овим исповестима и Јевреjа коjи своjим сународницима нису пружили помоћ, jер jе страх био већи од самилости. Али и то jе људски, поготово у суровим условима голог преживљавања.

Књига Јаше Алмулиjа jе драгоцена и веома поучна. Добро jе што jе њен издавач „Завод за уџбенике“, што ће jоj можда лакше отворити врата у просветним установама где се школуjу будуће генерациjе, коjе све мање уче и знаjу историjу. Поучна jе и зато што jе изашла „из пера“ (компjутера) човека рођеног пре 93 године, па то представља диван пример људске упорности, невероватног радног елана, свима потребног у ово време опште летаргиjе, безнађа и страха за будућност. Поучна jе и зато што опомиње српску интелигенциjу шта jе све пропустила да уради, па и нашу државу коjа као да не препознаjе шта jе национални интерес ове земље.

Достоjно промовисање ове књиге jе сасвим мали, али веома важан корак у том правцу. То jе пре свега потребно нама, а не њеном аутору.

Извор: ПЕЧАТ