Jагоду и Дарка љубав вратила у родни крај

Захваљујући повратничкој породици Веселиновић дечја граја одјекује далматинским брдима. Имају двоје деце, Николу и Дајану, много посла на сеоском газдинству, али се нису покајали због повратка

Захваљујући Веселиновићима, Јагоди и Дарку, и њиховој животној причи, дечја граја поново одјекује далматинским брдима. Као у неком филму: вратили су се из туђине, он због носталгије према родном крају, а Јагода због љубави према Дарку. Осмелили су се да, далеко од градске вреве, оснују породицу у Голубићу код Книна, отворе излетиште и оформе велико сеоско газдинство. Али прича о Веселиновићима није филм, већ стваран живот препун изазова, суза и зноја, пољубаца и загрљаја.

Као и већина њихових земљака, огњишта у Голубићу и суседном селу Жегар напустили су у „Олуји“ 1995. године. Дарко је потом боравио у Качареву, Степановићеву и Ветернику, али га је срце вукло ка родном крају и кући у којој је одрастао.

– Највише ме је вукао очев гроб – сећа се Дарко (52). – Отац ми је погинуо и ту је сахрањен. Најпре сам 2000. почео да долазим и прибављам документа. Што сам чешће долазио, то ме је више вукло да се вратим и 28. фебруара 2002. сам преломио да дођем назад у Голубић. Није било нимало лако. Кућа је била запаљена, згариште је било свуда около. Више од две године сам живео без струје, често у страху и стрепњи.

Онда му је, пет година касније, живот донео Јагоду, која је из енглеског града Лестер дошла да посети мајку у Жегару.

– Дан пошто ћу кренути назад, Дарко је возио неку воду код моје мајке и тако смо се упознали. Годину дана касније родила се наша ћерка Дајана, и заједно смо, када је имала тек нешто више од месец дана, напустиле Лестер и дошле у Голубић – додаје Јагода (51), која је више од шест година, са две ћерке из првог брака живела у Енглеској и радила у фабрици чоколаде. – У Енглеској је наоко лакши живот, али само ако су примања добра или раде и муж и жена. Али, ако је у кући само један запослен, онда је изузетно тешко. Мораш да радиш 20 сати да би све могао да платиш. Све имаш, само живот немаш.

Убрзо су добили и наследника Николу, обновили кућу. Нешто су урадили сами, а помогао им је и државни програм „Обнова“. Почели су да праве сеоско газдинство у коме сада има 13 оваца, осам крава и телади, шест магараца, кобила, шест свиња, а ту су и кокошке, гуске, пилићи… Све то треба свакодневно нахранити и напојити, помусти, почистити испод њих…

Док им родитељи раде, Дајана и Никола иду у школу у неколико километара удаљен Жегар, а поред њих, ове школске године у клупама је било још петоро деце.

– У четвртом разреду нас је било троје, а други и трећи су спојени, и њих има четворо. Ми од септембра настављамо у школи у Обровцу, а долазе два нова првака – убацује се Дајана, која је пре неколико дана, са другарима из околних села прославила десети рођендан. – Волела бих да једног дана будем учитељица, да радим у Жегару и да у школи буде много више деце.

Николу, пак, књига баш не интересује много, али зато су ту трактор, машине и пуне кутије алата.

– Он се некада сатима игра сам са собом, јер нема с ким, нема деце. Мислио би човек пуно двориште деце, а оно он сам – одмахује главом мајка. – Њихови животи су кућа, школа, поље и животиње. Немају могућности да се баве неким другим активностима. Расту у топлини и искрености, али ме брине шта ће бити када оду у град на даље школовање и када се сусретну са свим недаћама које живот носи.