Jadovno-Simbol stradanja Srba, Jevreja i Cigana u NDH

Fašistoidna Endehazija sišla je sa germanskih teritorija na srednje evropskom području na Balkan i omogućila svom kvislingu Anti Paveliću, zagrebačkom advokatu, da stane na čelo te Nezavisne države Hrvatske, sa centrom u Zagrebu.

Blagoslov joj je dao Adolf Hitler, kancelar Nemačke, a prećutno i Rimski papa, poglavar katolika u svetu. Hrišćanstvo Adolfa Hitlera, kao i njegovog italijanskog kolege Benita Musolinija, zasnovano je na istim rasnim, političkim i verskim načelima, na čistunstvu krvi, vere i molitve. Katoličanstvo je religija svih, kojima je božji apostol u Rimu. Pravoslavlje je greh hrišćanski, jer je to Bezbožje, takođe i Islam…

Prema tome učenju i verovanju, nije Greh istrebiti nevernike i ljudske stvorove koji zagađuju katoličke vrednosti. Stoga Endehazija oštri kame, oštri mačeve i puni cevi vatrenog oružja čelikom da se krvlju pomoli svom Bogu!
Sluge toga Boga sa kamama, sabljama, vatrenim oružjem i maljevima kreću na posao. Hvataju i odvode Srbe, Jevreje i Cigane i vode ih na gubilišta.
Već aprila i maja 1941, Gospić postaje sabirni centar Srba iz Like, Krajine i sa svakog mesta gde bivaju uhapšeni ili zatečeni u svojim domovima.

U mom rodnom selu Divoselu, ustaška desetima zauzela je školsku zgradu i vasceli dan u nju dovodila, kako su govorili, najviđenije Srbe. Punili su školski podrum sa njima, već isprebijanim i izmučenim, dok ih nisu odatle pokupili i odveli na gubilište. Neke su usput i mecima obarali i ostavljali nezakopane familijama da ih sahrane. Mog kuma Nikolu Ribara, jednu junačinu i džina mučili su naočigled seljana, kao životinju, čupali mu brkove, sekli uši, nos i udarali ga kundakom po glavi. Čovek je pokušao da iskoči iz njihovog kamiona, ali je odmah presečen rafalom.

Moj brat Nikola, dvadesetogodišnjak, sa devetoricom komšija, sa kosidbe na njivi porodice Kekić, morao se pokoriti ustaškim balavcima, koji su im pobacali kose i odveli u Geriht. To je zgrada  suda iz koje su transportovani na Jadovno.

Ta poluvisoravan na Velebitu, iznad ceste Gospić – Brušane, određena je za logor smrti. Na tom području se nalazi preko 30 bezdanih jama, velike dubine, što je načinila priroda, topeći u njima kreč, kroz vekove, ostavljajući ih pećinskom svetu, flore i faune. Te jame su postajale grobovi žrtvama ustašluka. U njih su ubacivani izmučeni, izmrcvareni, naklani i osakaćeni robovi ustaša. Nije se čekalo da umru. Jednostavno su gurani u jame, i tako likvidirani. Oko 50 hiljada ljudskih glava tu je sklopilo oči.
Na Alanku, seocetu pod Velebitom, nedaleko od Jadovnog, moja kuća je imala prijatelje u kući Blaža Došena. Blaž je bio drvoseča i graditelj drvenih ličkih kuća. To je radio u Divoselu, kao poznat tišljar, to jest stolar.

S njegovim sinom Ivicom, otišao sam u Rizvanušu, seoce kraj Brušana, na kosidbu livade njegovoj tetki. Ta tetka nas je pozvala na ručak, kasnije iza podneva, postavila ga na sto i rekla: Momci, eto vam juve, eto vam kokoške, eto vam krompira, pa izvolte. Uzmite i kapule, ako volite. Ja volim da se zaljutim ljutiko.
Ali, moji dičaci, kaže ona svojim ikavskim govorom. Juče sam vam bila na Jadovnom. Sidila sam sa Rudom Ricom. Onda sam nekoliko puta sila za teški puškomitraljez i sa nekoliko redenika kosila sam onu vlašku gamad, koju su dovodili iz Gerikta. Bogami sam im se osvetila za sve one muke, koje sam pretrpila, kada su me srpski žandari, četnici 1932. mučili kao tobožnjeg ustaškog jataka.

Ti, Ivice, znaš moje rane po nogama i prsima. Šta mi sve nisu činili ti vlaški krvnici. Evo, sad ćemo im vratiti milo za drago. Spavala sam kao zaklana posle silaska sa Jadovnog. Tamo naši rade svoj posa pošteno. Neka, neka… Treba sve te Vlahe istrebiti.

Na plakatu iznad stola, na kojem smo jeli, i sada pamtim strašnu sliku, nekog zlikovca, sa nožinom u ruci, razmahnutog.
Tu je pisalo: Bješte psine preko Drine, Bješte vlasi Pavelić dolaziiii……
Kad je Ivica primetio da sam se ja, gledajući tu plakatinu i slušajući kazivanje njegove tetke Mande, obeznanio, reče mi…
Znaš Milane… Ajde ti, kosu na leđa pa zarano još, da si kod kuće… Ja ću da iskosim ono što nam je ostalo.
Da, da… 1932. godine, Pavelićev doglavnik Ante Artuković, advokat u Gospiću, organizovao je grupu ustaša, dovedenih iz Zadra, tada Talijanskog grada (zaslugom Nikole Pašića, koji nije hteo da to unese u ugovor u Rapalu, a Italijani su se bili spremili da ga predaju /!/) da napadnu i zauzmu žandarmerijsku stanicu u Brušanima.

To su ustaše i učinile. Kraljevska vlast je organizovala poteru za njima po Velebitu i hrvatskim selima ispod Velebita… Traženi su jataci…
U jutarnjim časovima, kraj jednog ubogog kućerka na Jadovnom, primećena je Trojka na umivanju pored vrelce. Planule su puške iz poterničkih cevi. Niko nije ubijen, ali je jedan ustaša ranjen! Krv tu, i tada prolivena, određena je za osvetu… Na tom mestu otvoren je logor Jadovno, čuvan ustaškim stražama i mitraljeskim gnezdima, raspoređenim tako da svaki pokušaj begstva žrtava zločina, bude sprečen i begunac ubijen.

Znam da se pričalo da je ipak jednom Vrepčaninu, (selo nedaleko od Gospića) uspelo begstvo. Taj je pričao da su ustaše svima koji su dovođeni na Jadovno odmah skidali cipele i svaki komadić odeće i robe.
Iz mog sela Divosela, grobno mesto u jamama Jadovnog našlo je skoro stotinu Divoseljana. Tu je završio svoj život i moj brat Nikola, star 20 godina. A moja majka, Jaga, nedaleko od Jadovnog u obližnjoj jami, zvanoj Jarčija (valjda se pogađa zašto baš jarčija, jer su u nju posle klanja jaradi bacani otpaci) pored seoceta Alanak, živa bačena, među devedest Divoseljana pokupljanih iz logora u Kruškovačama. Najpre su je, kao prvu, proboli bajunetom i potom gurnuli u provaliju.

Nije to daleko vreme od ovog u kome ja, kao retko ostali živi Divoseljanin to saopštavam javnosti, koja je sklona da se to zaboravi i koja zaista pojma nema šta se sve događalo Srbima, Jevrejima i Ciganima u fašistoidnim državama, kakva je bila NDH, Ante Pavelića.
Krajina i Krajišnici znaju da je u Jadovnom umoren i sarajevski mitropolit, sa grupom svojih sveštenika.

Da li je današnjim Krajišnicima poznato da je Ante Pavelić bio predvideo da svoj Dvor preseli i stalno nastani baš u Banjaluci?
Krajišnici, da li za to znate?
Šta li vam je sve smislio Ante?

Nadam se da će Udruženje potomaka žrtava Jadovnog, da te strašne stvari u uspomenama još živih, u koje i ja sa svojih 87 spadam, oživeti i podsetiti savremenike da se klone krvave prošlosti, ne zbog bratstva i jedinstva, već iz ljudskih, humanih i hrišćanskih razloga.
Lično sam obavezan pred svojom savesti da na ta zla prošlosti podsetim svet sadašnjice, govoreći istinite podatke o svetu prošlosti.

Divoseljanin Milan Trešnjić
publicista