ПРЕНОСИМО: РУСИЈА – ЈЕДИНА НАДА СРБИЈЕ – Пише: Милован Балабан

Наjновиjе понижење коjе jе Србиjа доживела после мишљења МСП-а о jедностраном проглашењу косовске независности, представља последњу опомену да српска држава и српско друштво захтеваjу озбиљно преиспитивање. И то како у спољнополитичкоj ориjентациjи, тако и у унутрашњем вредносном систему, коjи jе негован последњих десет година. То jе jасно сваком (сем, изгледа, актуелноj власти и неким политикантима у опозициjи). Преовлађуjућа спољнополитичка ориjентациjа последње децениjе, сажета у догми „Европа нема алтернативу“ (коjа све више значи да Америка и НАТО немаjу алтернативу), показала се као погрешна и потпуно jалова.

Српска држава у будућности мора да води рационалниjу политику у коjоj ће бити места за истинску сарадњу са свим великим силама, а поготово са Русиjом. Но власт, зачаурена у реализациjу сопствени себичних интереса, не жели то да види. Штавише, она jе своjом издаjничком делатношћу главни кочничар напретка сопствене државе. Потпуним стављањем у службу евроатлантског фактора, српска власт jе постала сарадник глобалних центара моћи у растурању и понижавању српског народа.

Да jе то тако показуjу и њени потези последњих неколико месеци. Иако званични европски представници сада већ готово jедногласно понављаjу да од уласка Србиjе у ЕУ, бар у догледно време, нема ништа, српски политиканти на власти не одустаjу од, наводног, европског пута. Турска већ дуги низ година лобира за унитаризациjу БиХ, наjснажниjе подржава независност Косова, инвестиционо улази на подручjе Рашке области, са намером раздваjања Србиjе и Црне Горе, односно повезивања балканских исламских народа као темеља њене будуће геополитичке доминациjе над полуострвом. Наравно, уз помоћ прекоокеанског Великог брата. И поред тога, наша власт Турску проглашава за главног регионалног партнера и готово мисионара, коjи треба да шири нама „недостаjуће“ цивилизациjске вредности.

ЗАПАДНА КРЕАЦИЈА СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА

Али оно што jе наjбитниjе за одржавање антисрпске и jалове спољнополитичке ориjентациjе, то jе убацивање (на чињеницама неутемељених) антируских осећања од стране атлантистичких држава на челу са Америком. Потпомогнутог и, (у наjновиjим геополитичким околностима ерозиjе америчке моћи те стратегиjског „испипавања“ Русиjе и Турске на подручjу Кавказа), савезничким идеолошким крилом невладиног сектора (као идеолога свеукупне српске политичке делатности и ориjентациjе, како у унутрашњоj тако и спољноj политици) и НАТО ориjентисаних домаћих медиjа и аналитичара, западни центри моћи обесмишљаваjу могућност српског ослонца на Русиjу, константним лажима о српскоj остављености од стране наjвеће словенске земље.

Шта се заправо дешава? Турска игра знатно самосталниjу геополитичку игру него што jе то чинила претходних децениjа. Но, неоосмански курс савремене Турске свакако има благослов од Америке. Она (Америка) са проактивном, па чак и политички агресивном, своjом дугогодишњом савезницом, на простору Балкана и Кавказа парира донекле опорављеноj Русиjи. Офанзива Турске на тим просторима природно jе изазвала реакциjу Русиjе коjа jе у фази дефинисања одговора на савремене америчко-турске изазове.

Руско-Турски диjалог коjи у неким сегментима поприма облик партнерства, нарочито када jе у питању енергетска и економска сарадња, домаћим спин докторима погодуjе да користећи новонастале околности на релациjи Русиjа-Турска, али и у вези са свеукупним испитивањем великих играча на вазда геостратегиjски битном балканском полуострву, садашњу збиљу протумаче на штету Русиjе. Плански се убацуjе прича да jе Русиjа дигла руке од Србиjе иако Русиjа стоjи чврсто на позициjама одбране териториjалног интегритета Србиjе. Такође, Русиjи свакако ниjе у интересу да Србиjа уђе у НАТО и тиме се jош тешње веже за савез коjи jе према њоj очито неприjатељки настроjен. Ове непроверене и лукаво убачене полу(дез)информациjе имаjу за циљ заклањање дводецениjског агресивног деловања запада на фрагментациjи и готово уништењу српског националног бића. Исто тако циљ им jе и деградациjу Русиjе и Руса у српскоj визури коjа постаjе могућа при креирању, од стране запада и домаћих евромиљеника, виртуелне стварности по коjоj Србима услед руске безосећаjности, индиферентности и политичког утилитаризма, не остаjе ништа друго него да се потпуно предаjу своjим западним „приjатељима“, коjи им у савременом тренутку нуде Турску као алтернативу недостижноj ЕУ.

На сцени jе протурање лажне слике о историjском српском савезнику зарад раздваjања два битна фактора (руског и српског народа) чиjа би спона могла да представља озбиљну претњу глобалноj доминациjи данашњих проjектаната света. Такође, присутан jе покушаj, од стране запада, пребацивања доброг дела одговорности за српско савремено национално понижење на руску државу. Ово jе историjска константа (наjмање у последња два века) западне политике на Балкану. Увек jе запад настоjао да Русе представи Србима као њихову лажну браћу, после чега jе могао да спроводи своjу политику коjа jе имала за циљ контролу Балкана слабљењем српске нациjе. и jош при томе да за ту политику придобиjе као савезника владаjући српски политички естаблишмент. Данас смо сведоци успешне реализациjе западних планова на Балкану, коjе он спроводи помоћу марионетске власти у Србиjи. За ову констатациjу такође имамо низ примера у историjи, од коjих jе Берлински конгрес из 1878. године свакако наjупечатљивиjи за разумевање српско-западних односа.

СРБИ И РУСИ НА ЗАЈЕДНИЧКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОЈ МИСИЈИ

Ако кажемо да би Србиjа и данас била под патронатом Аустро-Угарске и Турске да ниjе било Русиjе, не би много погрешили. Од почетка српске борбе за ослобођење од Турака под Карађорђем, британски став jе био jасан. Спречити ослобођење Срба и свих балканских православних народа у циљу неутралисања Русиjе. Срби као народ хаjдучке традициjе у енглескоj визури виђени су као наjнезгодниjи експонент руског продора на Балкан и изласка на топло море, што би угрозило британску трговачку доминациjу.

Морамо признати да су опасност везе ова два народа Енглези добро уочили. Срби и Руси су везани по три основа. Православље, словенство и геополитичка ориjентациjа. Дубоко укорењено првославље у ова два народа изградило jе код њих своjеврсан менталитет и психолошки профил коjи им даjе сличне погледе (готово подударне) на светску збиљу и смисао постоjања нациjа. Такође, слични погледи Срба и Руса се огледаjу и у заjедничком поимању смисла постоjања света и његових глобалних проjекциjа коjе нису у складу са Англосаксонским. Док jе западна, романо-германска цивилизациjа, у сукобу са светом, што jе природна последица жеље за његовим овладавањем, дотле православље ставља нагласак на сажимање и хармониjу светских цивилизациjа и култура. То у погодном историjском тренутку могу да схвате народи коjе jе запад подjармио, и реално jе да тада, како jе говорио Достоjевски, угледаjу светлост на истоку. Сваки народ коjи jе могући озбиљан суреализатор православног проjекта, као што су то очито Срби, мора бити онеспособљен, па чак, ако треба, и буквално уништен. Ово jе jедан од наjбитниjих разлога за изразито неприjатељски став Англо-Американаца према Србима.

Словенство jе менталитетски идеалан темељ за реализациjу православне визуре хармоничне и међу народима свепрожимаjуће светске цивилизациjе. Оно jе човекољубиво и има карактер поштовања различитости, без обзира што запад вековима покушава да наметне читавом свету, а и нама самима, његово варварску црту и тоталитарни карактер. То jе само Романо-германска сопствена проjекциjа на Словенство. Другим речима они Словене оптужуjу за сопствене тежње, коjе имаjу за циљ овладавање светом бруталном силом. Такође Словени су оптужени за оно што чини есенциjу западне проjекциjе света чиjи постулати су вековима формирани у западноj Европи и Америци. У савременом тренутку они само посредством суперсиле Америке добиjаjу на оштрини и jасноћи. Посебно jе ово било изражено деведесетих година прошлог века, када jе изгледало да jе Русиjа неповратно потонула. Но, њен опоравак даjе наду у могућност бољег света али и могућност поправљања положаjа српског народа уколико схвати нове могућности у промењеном свету и односу снага у њему.

У атлантистичкоj геополитичкоj визури новог света за Србе као слободан народ очито нема места. Обележени као руски играчи њима jе намењена улога непоузданих „савезника“ (ако на то пристану, а ова власт очито пристаjе) коjе треба неутралисати и териториjални и идентитетски. Сведоци смо оваквог политичког курса Америке. Од подршке свим факторима у балканском сукобу током деведесетих до идеолошког препарирања преко атлантистичког НВО-крила, али и актуелног режима, чиjа политика кореспондира са американским геополитичким интересима током прве децениjе двехиљадитих.

ОСЛОНАЦ НА РУСИЈУ ЈЕ НЕМИНОВНОСТ

Све ово неумитно потврђуjе да се Срби, ако хоће да остану историjски народ, мораjу отргнути из атлантистичког загрљаjа. У савезу са Американцима и НАТО-м загарантовано нам jе даље понижење и одступање са историjског пута коjи jе до сада обезбеђивао сврху постоjања наше нациjе. Што тешња сарадња са Русиjом, у овим критичним временима, за нашу нациjу постаjе императив. Чак и ако Русиjа нема довољно слуха у поjединим моментима за наше интересе, на нама jе да излобирамо да се за њих заинтересуjе.

Подсећања ради, (а овде смо склони да многе ствари заборавимо) хатишериф из 1830. године, коjим jе Србиjа добила унутрашњу аутономиjу унутар Отоманског царства, последица jе Руско-турског рата у коме jе руски цар Николаj приморао султана на своjеврсно признање српских права на државност. Међународно признање наша држава jе добила опет после Руско-Турског рата 1875-1878. године. У Први светски рат Русиjа jе ушла великим делом због Србиjе, што jе приморало њене западне савезнике (поготово Французе) да загазе у светски сукоб. И самим тим, вољно или невољно, стану и на страну Србиjе. Наравно, нећемо да кажемо да Срби нису заслужни за своjу независност. Штавише, они су као ниjедан балкански народ, уз велике жртве, платили сваки тренутак своjе слободе. Само хоћемо да нагласимо да у замршеним светским политичким турбуленциjама коjе у складу са своjим интересима диктираjу велике силе, jунаштво наших предака, без ангажовања Русиjе, не би било гарант српске слободе.

Русиjа као историjски доказано наjпоузданиjи сарадник при остварењу српске државности, и данас игра своjу вековима потврђену улогу. Амерички проjекти цепања српског етничког простора били би остварени неупоредиво брже и бруталниjе да Русиjа ниjе стала у одбрану Србиjе у случаjу jедностране сецесиjе Косова. Република Српска ако хоће да задржи своj деjтонски статус, у Русиjи може и мора наћи главног савезника за своjе циљеве. Сви остали, на жалост укључуjући и београдски режим, раде на унитаризациjи БиХ. Такође, и савезника за неутралисање ревизионистичке историjе балканског полуострва, коjа се креира већ више децениjа на западу, а коjа jе Србе уз помоћ пропаганде представила као наjгори народ на свету, можемо наћи jедино у Русиjи. И она се суочава са истим проблемом. Запад малициозно покушава да изjедначи одговорност нацизма и комунизма за избиjање Другог светског рата, а да Русиjу поистовети са комунизмом.

На краjу, jедину шансу да не постанемо колониjа западних сила коjе протежираjу нови глобални поредак, имамо ако се истински ослонимо на Русиjу. Штавише, у ситуациjи када се актуелна власт потпуно предала и продала Американцима и НАТО-у, и када jе на делу финализациjа неутралисања српске државе и српског идентитета, вапаjући нам jе потребна заштита Русиjе. Ово глобални архитекти добро знаjу и због тога покрећу старе механизме коjима треба да се помоћу лажне, исфабриковане слике поjача утисак како Русиjа брине само за себе, а да су jоj Срби у целоj причи наjмање битни. Ово ниjе тачно ни по ком основу, у шта се лако можемо уверити ако рационално, и на чињеницама утемељено, сагледамо ствари.

Но, евроатлантистичка пропаганда, коjа код нас има за савезнике готово све утицаjне структуре у друштву, и то на челу са режимом, константно ради на подгревању српско-руских анимозитета, чиме плански ради на разбиjању савеза два братска народа и онемогућавању руске помоћи одржању српске државе. Више пута поновљена лаж постаjе истина. На томе се заснива западни стил препарирања противника. Отуда, ми морамо да се издигнемо изнад jефтине пропаганде и сагледамо ствари реално. Уколико то не учиним у скороj будућности, касниjе може бити касно. Нема сумње, актуелни режим се окренуо од свог народа. То jе болна чињеница коjу морамо узети к знању. Због тога рад на афирмациjи руске улоге у нашоj историjи, и потреба сарадње са Руском Федерациjом у савременом тренутку, треба да постане циљ свих озбиљних националних снага, укључуjући и патриотске странке на српском политичко спектру. У противном, уколико евроатлантисти успеjу да на Балкану потпуно неутралишу велику словенску и православну државу, српском народу следуjе дугодецениjско ропство (ма колико било ублажавано софистицираним политичким дискурсом), горе него оно под Турцима. Оно може, као никада до сада, и да суштински угрози постоjање српског националног бића.