Ja veselo ispijam čašu gorčine i bola, ali verujem da će klevetnici od Boga primiti nagradu

Oproštajno pismo porodici, koje je sveštenik Dragoslav Obućina 23. aprila 1945. godine napisao u zatvoru OZNE u Kraljevu, neposredno posle suđenja, a pred pogubljenje, njegovoj porodici stiglo je posle 10 godina – 2. maja 1955. godine. Pismo je danas u vlasništvu porodice Đorđević, a u njemu Dragoslav piše svojoj supruzi:

„Moja ljubavi, moje Jelče i deco moja, Milošu i Drakče moje! Neka vam je Bog u pomoći, neka vam samo on pomogne na vašem teškom sudbinskom putu. Noćas, tj. prošle noći, uz dreku tica zloslutnica, čuh glas smrti. Znači da više nikada neću biti srećan da vas gledam i da uživam u našoj sreći koju želim vama, pošto sam ja nje lišen. Krivice znate da nemam, ali hoće se ovako i tako mora biti. Svedoci su namešteni i streljani. Primedbe na njihove iskaze dao nisam. Odbrana nije primljena, a izjave od ljudi kojima sam pomogao – bačene su, tako da je ovaj sud jednostran, tj. samo te tužiti ima pravo svako, pa i to lažno, a braniti te ne sme niko. Svedoke naše nisu hteli primiti. Žao mi je na one koje sam ja pomogao. Zašto bar ne behu tu? Kako se namešta, kakva je pravda novih dana. Ja veselo ispijam čašu gorčine i bola, ali verujem da će klevetnici od Boga primiti nagradu. Budite mirni i junačka srca podnesite sve ovo. Uzeće vam plac koji sam kupio 1936. godine. Uzeće vam i ostale stvari, no neka im Bog naplati cenu. Budite jaka srca. Deo stvari odmah negde prenesi iz kuće. Sve što možeš iznesi iz stana – ako ima prijatelja.

Život je gorak pred vama, no nismo mi krivi što smo imali srce i ljubavi za narod svoj. Da ti, Jelče moje, dajem neki savet o životu – ja ovaj život sada ne razumem i zato misli kako sama znaš. Bori se, jer je život takav. Samo ćuti i trpi. Vidi pa pređi u Čačak, gde će te moći pomoći tvoji iz sela, a i ti njima biti na usluzi. O Bože moj, rekoh ti idi u Čačak – oprosti, sa čim? Ostaješ bez ičega, plate nemaš, a penzija ko zna hoće li ti se odobriti. Zato…

Pozdravi sve moje, po krvi mojoj i tvojoj i reci im da se ne stide mene, jer politika hoće moju glavu, pa namešta. Moja glava, govore mi ovi, za njih je breg i ne mogu ga obilaziti, a još teže je da ga zgaze, te zato hoće glavu da uzmu.

Ako saznaš gde mi je telo, pamti, ali ne dolazi. Opelo ne zahtevaj, jer ću to ja već sam učiniti za života, samo panaija i sveća, a za pokoj duše – dosta si mi dala. Ovo samo u crkvi. Na sva pitanja od današnjih ljudi ostani nema i bez odgovora. Da govoriš ono što oni hoće – ne možeš, jer je laž, a da hoćeš istinu – patićeš. Zato – ćuti!

Možda se videti nećemo, zato ti šaljem moj poslednji pozdrav. Primi ga sa decom i ostalima i čuvaj u sećanju. Oprosti mi što te ovako unesrećih. Oprostite svi! Mrtvi su teži no živi. Teku vode i otvoriće moj grob.

Vaš Dragoslav“, navodi se u oproštajnom pismu streljanog sveštenika Dragoslava Obućine.

Ps. Koga li su stigle suze ovih anđelčića i žene njegove?

---

---

Priča o vremenu zla 

Učvršćivanju vlasti KPJ posebno žigosana bila je crkva kao najukorenjenija institucija u narodu. Prema registru žrtava Komisije za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, iz kraljevačkog područja streljani su sveštenici Dragoslav Obućina i Milan Sretenović, Antonije Dragović (protosinđel manastira Žiča), Mihailo Đusić (jeromonah), Jovan Rapajić (sinđel manastira Žiča), Jevdokija M. Petrović monahinja manastira Studenica, Ananije i Milan Dragović (sinđeli manastira Žiča), Radosav Đurović, Petar Žiravac (sveštenik iz Godačice).

Za razliku od većine koji su posle oslobođenja likvidirani bez suđenja (samo na osnovu odluke rukovodilaca OZNE), Obućina je doživeo suđenje u grupi zajedno sa Dušanom Krstićem, ratnim predsednikom opštine, Mirkom Lipicom, Leopoldom Župnikom i Miodragom Naumovićem. Dragoslav Obućina je na suđenju 22. aprila 1945. optužen kao „saučesnik u masovnom streljanju 1941. u Kraljevu“ i osuđen na smrt, iako postoje dokazi da je, zajedno sa tadašnjim predsednikom opštine Dušanom Krstićem, koji je takođe osuđen na smrt, bio deo delegacije koja je komandantu Nemačke komande u Kraljevu, majoru Otu Dešu, 19. oktobra 1941. predala rezoluciju sa molbom građana da se prekine streljanje (što se i dogodilo narednog dana).

Pred Sreskim povereništvom Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Srbiji, Dragoslav Obućina je 17. marta 1945. ostavio sledeće svedočanstvo o oktobru 1941. godine.

Na pitanje Komisije: „Da li vam je poznato po čijem su naređenju vršena masovna streljanja?“, Obućina je odgovorio:

„Ja tačno ne znam ko je doneo tu odluku o ovom masovnom streljanju, ali pretpostavljam da je istu donela Nemačka komanda mesta u Kraljevu. Jednom prilikom, tj. 19. oktobra 1941, posle jedne konferencije u hotelu „Jugoslavija“, koja je zakazana radi odluke Kraljevčana, kako i na koju ruku da obezbede svoj život, a na kojoj su govorili: Dušan Krstić, tadašnji predsednik opštine, Dragutin Bulić, profesor iz Čačka i ja, Dragoslav Obućina, sveštenik iz Kraljeva, posetili smo komandanta majora (Ota) Deša u stanu (stanovao je u kući senatora Petra Bogavca). Predali smo mu rezoluciju sa molbom građana da prekine streljanje. Odgovorio je da naređenje za streljanje nije njegovo, već komandanta Nemačke armije na čelu sa generalom Francom Bemom, koji se nalazi u Šapcu, sa zadatkom od Hitlera, da sa svojom armijom uguši ustanak u Srbiji. Mislim da je predata rezolucija imala uspeha, jer je posle predate rezolucije odmah prekinuto dalje masovno streljanje, a to je bilo 20. oktobra u 9:00 časova pre podne, mada je i posle poginulo još šest nemačkih vojnika, od kojih je jedan poginuo baš u dvorištu Gimnazije u Kraljevu od topovske granate“ (podatak iz Arhiva Jugoslavije).

Oproštajno pismo porodici, koje je Obućina 23. aprila 1945. godine napisao u zatvoru OZNE u Kraljevu, neposredno posle suđenja, a pred pogubljenje, njegovoj porodici stiglo je posle 10 godina – 2. maja 1955. godine. Pismo je danas u vlasništvu porodice Đorđević.

M. M. Dabić

Sve fotografije preuzete iz knjige “Vreme zla” Dragana Draškovića

Izvor: KRUG